Марина Барбир - судија Првог основног суда у Београду и члан Управног одбора Друштва судија Србије

У нашем кривичноправном систему одузимање имовине могуће је на три начина и то као:

• мера безбедности;
• одузимање имовинске користи;
• одузимање имовине проистекле из кривичног дела.

Одредбом члана 87 КЗ став 1 КЗ прописано је да предмети који су били употребљени или намењени за извршење кривичног дела могу одузети ако су својина учиниоца. У пракси, осим предмета чије је одузимање по закону обавезно (ради заштите интереса безбедности или разлога морала) то је неретко и новац, друге покретне ствари као што су предмети од вредности, моторна возила итд. 

Будући да нико не може да задржи оно што је прибављено кривичним делом, одредба члана 91 КЗ предвиђа и да ће се од учиниоца одузети, под условима предвиђеним Закоником и судском одлуком, корист прибављена извршењем кривичног дела. Одузимање имовинске користи, у складу са наведеном одредбом Кривичног законика, под условима прописаним Закоником, је тзв. редовно одузимање имовине које подразумева да, уколико окривљени буде оглашен кривим, а суд утврди да је стекао имовинску корист извршењем кривичног дела (за себе или другог) донесе одлуку којом ће од окривљеног одузети новац, предмете од вредности и сваку другу имовинску корист или обавезати учиниоца да плати новчани износ који одговара прибављеној користи, при чему се институт примењује и на лица на које је имовинска корист пренета без накнаде или уз накнаду која очигледно не одговара стварној вредности.

Напослетку, у складу са Варшавском конвенцијом о прању, тражењу, заплени и одузимању прихода стечених криминалом и о финансирању тероризма, Србија је, као прва земља у региону, донела Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела (ОИК). Овај закон, чији би адекватнији назив био Закон о одузимању имовине проистекле из криминалне делатности, омогућава, у крајњој линији конфискацију (одузимање) имовине која је проистекла или стечена, посредно или непосредно, од кривичних дела. За примену Закона довољно је да постоји кривични поступак за неко од кривичних дела организованог криминала и других тешких кривичних дела чије је битно обележје намера прибављања противправне имовинске користи, односно дела која се, по правилу, врше из лукративних побуда, а која кривична дела сам закон таксативно набраја те се најпре спроводи финансијска истрага чији је циљ да утврди да ли је имовина власника (окривљеног, трећег лица на које је пренета) у очигледној несразмери са његовим законитим приходима, а затим подноси захтев за одузимање те имовине којом започиње један суи генерис поступак чије је најважније обележје тзв. обрнути терет доказивања, односно власник је тај који обара претпоставку да је имовина незаконито стечена тј. доказује да имовина потиче од законитих прихода.

У пракси ћемо најчешће срести меру безбедности одузимања предмета, док се институт одузимања имовинске користи, како редовног тако и проширеног, неоправдано ретко примењује. Полазећи од Помпонијеве изреке Iure naturae aequm est neminem cum alteris detrimento et iniuria fieri locupleliorem (општи је принцип правичности да се нико не обогати чинећи другом штету и неправду), која се актуелизовала 20-тих и 30-тих година 20. века у САД, ангажовањем ФБИ - "злочин се не исплати" а да се према релевантним светским истраживањима процењује да је мотив извршења између 95-98% кривичних дела управо стицање користи, уз постојеће позитивне прописе који су узор земљама у региону, тешко се може наћи оправдање да се наведени институти не користе у пуном капацитету. Истини за вољу, овде говорим о редовном одузимању имовине у судовима опште надлежности, јер се Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела превасходно, у складу са чланом 2 тачка 1 Закона, примењује у поступцима организованог криминала, пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду где су остварени значајни резултати.

Читаоцу ће можда ово деловати као кратак и штур преглед значајних кривичноправних института, међутим, суштина је у томе да је управо толико једноставно применити наведене институте, те би сваки носилац правосудне функције, био тужилац или судија, морао имати на уму да је поступање у овом циљу занемарљиво мали део у маси посла који обавља, а чије последице ће засигурно имати позитивне резултате не само на плану дестимулисања криминалне активности, већ, што је много важније, по државни буџет.

Преузето са портала Отворена врата правосуђа.