Марина Барбир - судија Првог основног суда у Београду и члан Управног одбора Друштва судија Србије

Сви знамо причу о корњачи и зецу. Наравоученије приче је да су истрајност, упорност и жеља да се иде напред од највећег значаја за сваки успех. Крстарећи интернетом пронашла сам на сајту pricalica.blog.rs наставке поменуте басне, те тако у првом наставку, зец тражи корњачи реванш и, користећи искуство, учи на грешкама, те побеђује, не застајкујући и не одмарајући се. У другом наставку, корњача иницира трећу трку, уз услов да она изабере стазу. Зец пристаје и корњача бира пут преко реке коју зец, логично, не може да пређе – поука: треба бирати битке. У трећем наставку зец и корњача постају савезници уместо ривали и корњача прелази прву етапу - реку, преносећи зеца на оклопу, а другу етапу зец носи корњачу, тако да кроз циљ пролазе заједно. 

Ако би основну басну и ове пронађене наставке пренели на терен правосуђа, у главним улогама би било Друштво судија Србије и већина судија у Србији (корњача), а улога зеца је заједничка за све друге правосудне актере који су генерацијски, а у ери медија и дигитализације, подлегли општој тенденцији нечега што би се могло назвати его-утилитаризам што јесте оксиморон, али доста јасно описује поступање које за циљ има максимизацију сопствене користи.

У овом циљу, ти појединци, институционално или ванинституционално иступају инокосно, занемарујући чињеницу да је правосуђе целина, да не служи личним интересима и амбицијама и да суд суди у име народа. Правосуђе треба да буде представљено у јавности и препознато по “најбољим примерцима”, али зарад суштинског напретка, самим тим и оптимизације рада правосуђа, неопходно је судијско удруживање, као израз међусобне солидарности, те солидарности и повезаности са народом у чије име се суди.

Када се мало вратимо у прошлост, видећемо да Друштво судија Србије већ 25 година постојано ради на побољшању положаја судства у друштву, ради пуног успостављања владавине права. И, сложићемо се, напредак је очигледан, посматрали ми то кроз статистику или кроз субјективни утисак грађана. Можда један од најзначајнијих подухвата је учешће представника Друштва судија у Радној групи за измену Устава Републике Србије 2021. године и одлучујући допринос променама за које ни судије, а тек ни грађани, не схватају колико су значајне и колико ће бити општекорисне. Међутим, како Друштво судија ради, а не рекламира своје успехе, не користи медијски простор ради личне промоције чланова и како се свесно, зарад општег бољитка судства, изложило “опасности” да се политичке власти сложе са његовим ставовима, то најбројније удружење судија, а самим тим и већину судија у Србији, јавност посматра као инертне и недовољно ангажоване, а појединце који громогласно и, за судију, прешироко критички иступају, препознаје и поздравља.

Оно што јавност не види и не зна је да се само постојано, свакодневним радом, упорним и напорним, непрекидном борбом за очување личног интегритета, достојанства и угледа суда, упркос свим препрекама, могу створити услови да судство напокон заузме место које му припада, а да неконструктивни приступи, све и да су делом истинити, не само да рађају сумњу у добре мотиве иступања, већ и не доприносе овом циљу.

Стога, као у последњем наставку басне, сматрам да је приоритет у струковном савезништву - ради добробити грађана императив је снажно, јединствено, доследно, конструктивно и проактивно судство, јер судије, занемарујући сопствене сујете и различитости, уједињене и солидарне могу да постигу овај циљ. У супротном, пут ће трајати мало дуже. У сваком случају, када се погледа резултат, ипак је 2:1 за корњачу.

Преузето са портала Отворена врата правосуђа.