Марина Барбир - судија Првог основног суда у Београду и члан Управног одбора Друштва судија Србије

Судијска функција је, историјски, једна од најцењенијих, а свакако једна од најодговорнијих професија. Легендаран је статус судија Врховног суда САД који могу да ставе ван снаге одлуке Председника САД, који се сматра најмоћнијом особом на свету.

Међутим, када посматрамо судство као грану власти и судије као представнике те гране власти, може се закључити да у нашем друштву судијска функција није цењена нити су судије одговорне у мери коју та функција захтева.

У пошти, у самопослузи, у општини не можете да пређете жуту линију без излагања прекору запослених, иако су они само пружаоци услуга истим тим особама које су неопрезно пропустиле да погнуте главе помно прате где им се врх ципеле затекао у датом тренутку. Када дођете на шалтер, принуђени сте да се скрушено повијете. У судницу се, с друге стране, улази "ногом", без минимума пристојности, са захтевом за тренутно решење сваког проблема. Судије су реално незаштићене и изложене, најчешће неоснованим, оспоравањима и увредама. Ако му се деси да се непрописно паркира, судија ће се лако наћи на “црној листи” новинара; он трпи претеће уношење у лице, претње разрешењем у судници итд. Сталност судијске функције засад је само гаранција да ће судија провести радни век суочавајући се са таквим и сличним изазовима.

По природи ствари, 2/3 оних који се појаве пред судом су незадовољни; у парничном поступку тужилац или тужени, у зависности од тога ко је изгубио спор, а у кривичном поступку окривљени. И онај који је "добио" на суду, често није задовољан - дужином трајања поступка, судским трошковима, неизвесним извршењем.

Занемарују се успеси суда - окривљени који је ослобођен јер није извршио кривично дело, тужилац који је сачувао своју дедовину упркос намерама мултинационалне компаније да његових 4 ара претвори у паркинг простор. Због таквог једног, који је доживео правду, а то често није тема, вредно је истрпети погрешно усмерену љутњу грађана, суочавати из дана у дан с лавином предмета, незадовољним странкама и адвокатима. Прескочити гледање филма увече са породицом да би се спремио предмет за суђење. Не одвести дете у играоницу суботом да би се диктирала пресуда. Бити Судија је мисија.

Јасно је да грађани још увек не схватају значај суда, сталности судијске функције и то да је њихово право и потреба да судија буде независан. "Отворена врата правосуђа" су 2019. године објавила текст о суштинском неразумевању правосудног система у тексту "Зашто у име народа није увек по вољи народа?". Оно што није уочљиво јесте то да ни судије, скоро исто као ни грађани, не схватају сву важност функције која им је поверена и све дужности које произлазе из независности. То је постало очигледно приликом одржавања референдума о уставним амандмана везаним за правосуђе, на коме се суштински одговарало на питање - треба ли нам независност судства.

Нажалост, међу судијама запатио се и ојачао чиновнички менталитет, делом због свеопштег стања у друштву, делом због реформе од пре петнаестак година која је изнедрила медиокритете. Медиокритети су корисни не само политичкој власти, већ и разним интересним групама – њима се лако управља и постају “тражени”. Много је оних који ћуте и узмичу, обављајући овај посао, ипак, честито, поштено и стручно, превазилазећи безброј потешкоћа и ограничења. У друштву конзумеризма, материјални положај, услови рада и оптерећеност статистиком довели су судије у позицију да овај узвишени позив сматрају послом, заборављајући да се од њих очекује правда.

Независност подразумева одговорност. Одговоран може бити само онај судија који је заиста независан. А независност му треба да би био непристрасан када пресуђује. У супротном, ако је судија под нечијим утицајем, под нечијом контролом, одговоран је не судија, него онај ко на судију утиче, ко га контролише. Душанов законик из XИВ века који би, да је писан на енглеском језику, био скоро подједнако значајан као и Магна царта, прописивао је: "Све судије да суде по закону, право, како пише у Законику, а не да суде по страху од цара", што указује да је суштина независности судства – непристрасност судије.

Судство, као једна од три гране државне власти, "освајало" је своју независност, корак по корак. Амандмани на Устав о којима су се грађани недавно изјашњавали на референдуму унапређују независност судства и омогућавају доношење ваљаних закона и обезбеђење функционалног правосуђа. Међутим, уколико не дође и до промене у менталитету представника правосудне власти, добра решења могу остати мртво слово на папиру. Пред нама је прилика да свако од судија у пуној мери схвати и прихвати сву одговорност судијског позива и да, због тога, избори гаранције независности и заслужи поверење грађана. Предстојеће измене закона шанса су да се судије врате на "фабричка подешавања", како би сваки грађанин био у прилици да осети благодети правне државе.

Преузето са портала Отворена врата правосуђа.