Надежда Видић - судија Апелационог суда у Крагујевцу и члан Управног одбора Друштва судија Србије

Неразрешени спор и учешће у судском поступку готово увек изазива нелагоду и стрепњу, па и страх, чак и када смо уверени да смо у праву. У парничном поступку морамо доказати да смо у праву, а наш успех зависи од више чинилаца.

Суду се углавном обраћамо тражећи правду, али морамо знати да је суд везан прописима који некада и нису у складу са нашом представом о правди, као и доказима које предлажу парничне странке. Поступци могу трајати дуже него што мислимо и бити скупљи него што очекујемо, јер поред новца за судске таксе понекад морамо предујмити трошкове вештачења, приступа сведока, прибављања исправа, ангажовања адвоката.

Због тога пре подношења тужбе треба да размислимо да ли смо заиста у праву, да проценимо наше изгледе за успех и да водимо рачуна о томе да нам се може десити да нам, ако спор изгубимо, не само не буду накнађени издаци које смо имали поводом спора, већ и да будемо обавезани да другој страни надокнадимо њене трошкове. У тој процени може помоћи наш пуномоћник адвокат.

Наше је право да нам суди независан (од политичких власти и колега), непристрасан (у конкретном спору, без обзира коме суди) и стручан судија. Такав судија препознаје се по томе што је отпоран на спољашње и унутрашње притиске и утицаје, што све стране у поступку третира једнако, поступак спроводи и усмерава у складу са процесним законом, и одлуку доноси у складу са правом које се односи на спорни однос, без обзира на то ко је учесник у поступку. Суд утврђује које су чињенице спорне те их треба доказивати и по свом уверењу одлучује које ће чињенице узети као доказане, брижљиво и савесно оцењујући сваки доказ засебно и све доказе као целину. Уколико су прописи које треба да примени нејасни, противречни или постоје правне празнине, донеће одлуку у складу са општеприхваћеним стандардима за тумачење права, што се никако не може сматрати самовољом. Када је одлука донета на такав начин, сваком би требало да буде јасно због чега је спор добио или изгубио.

Након што сагледамо своју позицију и могуће последице, пре подношења тужбе или њеног оспоравања (ако смо тужени), али и током поступка, можемо предложити другој страни и да спорни однос решимо посредовањем (медијацијом) или поравнањем пред судом. У оба случаја бисмо морали бити спремни на попуштање, што је често мање зло од ризика да изгубимо све.

Уколико претеже наша жеља за правдом и уверење да је наш захтев законит и основан те се одлучимо да поднесемо тужбу (основном или вишем суду, зависно од врсте и вредности спора), дужни смо да узмемо активно учешће у поступку и пратимо свој предмет без обзира што ће то чинити и ангажовани адвокат, јер нико не познаје животни догађај који је условио парницу као ми сами. Ипак, поверење у адвоката и сарадња са њим су важни и стога њему треба на време да кажемо све што је битно и да му доставимо све доказе да их он преда суду или да га упознамо где се ти докази налазе, како би он предузео мере да их обезбеди. Наше ангажовање и квалитетно заступање је један од важних услова за успех у парници, с обзиром на то да је пре деценију престала дужност суда да сам утврђује материјалну истину, а поступак „предат у руке“ парничним странкама.

У важећем Закону о парничном поступку веома су важна правила о терету доказивања и о преклузији доказа. То значи да је свака страна дужна да изнесе све чињенице којима поткрепљује своје тврдње и суду преда или предложи доказе за те тврдње, и то већ на почетку поступка, јер суд по правилу нема овлашћење да их прихвати касније. Сматра се тачном свака тврдња супротне стране коју не оспоримо.

Током извођења доказа треба да укажемо пуномоћнику или кажемо суду непосредно шта оспоравамо или не прихватамо и из којих разлога. Приликом саслушања у својству странке, уколико се тај доказ изводи, морамо водити рачуна да изнесемо оно што је битно за разрешење спора, али и да ништа важно не изоставимо. Треба активно да учествујемо и у сачињавању задатка за вештачење, уколико се тај доказ изводи.

О ономе што се дешава на расправи, суд диктира записник уносећи у њега речи странака и њихових пуномоћника, као и исказе странака, сведока, вештака. Записник са рочишта важан је за исход спора и треба да пратимо шта се у њега уноси. Уколико имамо примедбу на сачињавање записника, имамо и право да ми сами ту примедбу издиктирамо на крају рочишта.

Ток поступка пратимо непосредним учешћем у поступку, преко пуномоћника, или преко портала судова за праћење тока предмета: https://portal.sud.rs/sr/tok-predmeta. Ако сматрамо да поступак дуго траје, заштиту права на суђење у разумном року, које је само један део права на правично суђење, можемо захтевати пред редовним судом, до окончања парничног поступка.

Уколико посумњамо да је судија непристрасан, овлашћени смо да захтевамо његово изузеће. Разлоге за сумњу у правилност одлуке коју је донео износимо у жалби. Уколико сматрамо да је пресуда донета уз битне повреде одредаба парничног поступка, да је заснована на погрешно или непотпуно утврђеном чињеничном стању (осим у спору мале вредности) или да је право погрешно примењено, имамо право да изјавимо редован правни лек – жалбу. О жалби одлучује виши или апелациони суд, зависно од тога који је суд донео првостепену пресуду.

По жалби пресуда може бити само једном укинута и враћена суду на поновно суђење. Уколико и на касније донету пресуду буде изјављена жалба, суд који одлучује по жалби мора сам да заврши поступак и разреши спор. Када је жалба одбијена, пресуда постаје правноснажна.

После правноснажности пресуде, у законом прописаним случајевима, можемо се обратити Врховном касационом суду подносећи ванредни правни лек - ревизију. Ревизија се изјављује само преко пуномоћника адвоката. Када исцрпимо све редовне и ванредне правне лекове, овлашћени смо да уставном жалбом, под одређеним условима, захтевамо заштиту пред Уставним судом, уколико сматрамо да нам је одлукама редовних судова повређено неко људско право или основна слобода, гарантована Уставом РС и Европском Конвенцијом о заштити људских права и основних слобода.

Предлог за крај: Користимо своја права и захтевајмо да их свако поштује.

Преузето са портала Отворена врата правосуђа.