Нада Ђорђевић - судија Првог основног суда у Београду и заменик председника Управног одбора Друштва судија Србије

Када је недавно у медијима објављена вест да ће Врховни касациони суд делегирати предмете Првог и Трећег основног суда у Београду по тужбама грађана против пословних банака другим судовима у Србији, грађани су били затечени подацима да је у том тренутку судија парничног одељења Првог основног суда у Београду просечно имао у раду око 1000 предмета, а судија Трећег основног суда и преко 2000 предмета. За стручну јавност, међутим, ови подаци нису изненађење јер је проблем велике оптерећености београдских судова и неравномерне оптерећености осталих судова у Србији присутан дуже од деценије.

Разлог овако великог броја предмета у Првом и Трећем основном суду у Београду је њихова месна надлежност – управо на подручју које је у надлежности ових судова налазе се седишта бројних институција које су парнична странка у десетинама хиљада предмета (Република Србија, Републички фонд пензијског и инвалидског осигурања, Град Београд, републичке дирекције за грађевинско земљиште, за путеве, имовину, бројна обданишта и сл), великих пословних банака и пословних система (јавних предузећа), а сходно одредбама процесних закона, тужба се по правилу подноси суду на чијем подручју је седиште туженог. Док су поједини судови на крају 2020. године имали по судији у парничној материји 60 (Основни суд у Ваљеву) или 74 предмета у раду, као Основни суд у Мајданпеку, у исто време у Првом основном суду остало је нерешено по 1.092 предмета по судији и чак 2.294 предмета по судији у Трећем. Структуру ових предмета у највећем броју чине тужбе корисника кредита поднете против пословних банака. Али масовно подношење тужби са истим чињеничним и правним основом (тзв. репетитивни или „типски“ предмети) није феномен новијег датума, јер су и пре масовног подношења тужби против банака судови били оптерећени репетитивним предметима – примера ради, по тужбама корисника пензија против Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање или тужбама корисника услуга предшколских установа против града Београда и предшколске установе због трошкова боравка деце у тим установама, тужбама ратних резервиста за заштиту од дискриминације итд.

Очигледно је да је делегација у репетитивним предметима целисходна и да ће се поступак спровести лакше и брже пред судом пребивалишта тужилаца. У тим судовима многи ће поступци бити окончани и пре него што би у тим истим предметима било одржано прво рочиште пред београдским судом којем је тужба првобитно поднета, пошто се рочишта у Трећем основном суду у Београду већ заказују за 2022. и 2023. годину. Одлука о делегацији предмета је донета првенствено у интересу грађана који, у временском приступу правди, више неће бити дискриминисани у односу на грађане који живе у местима у којима судови немају велики број предмета па их брже и завршавају. Истовремено, ова одлука ће умногоме (бар привремено) олакшати и рад судова који су оптерећени изузетно великим бројем предмета и омогућити им да се више посвете суђењима у другим предметима.

Одлуку Врховног касационог суда да делегира предмете поздравило је и Друштво судија Србије 5.2.2021. године, и истовремено указало на потребу да се проблем изузетне оптерећености београдских судова и неравномерне оптерећености осталих судова у Србији системски реши. Делегација предмета је нужна и хитна мера у датим околностима, добродошла је како би грађани остварили право на правично суђење у разумном року и како би се олакшао рад основних судова у Београду, али се овим проблем суштински не решава. Системско решавање проблема подразумева пре свега свеобухватну анализу узрока хроничне оптерећености појединих судова како би се лечио узрок, а не последице.

Постојећа мрежа судова није довољно функционална, те се мора размишљати о њеном унапређењу и евентуалном оснивању нових судова. Охрабрујуће је то што је потреба за системским решењем препозната и у оквиру ревидираног Акционог плана за поглавље 23 (смерница 1.3.5. пронаћи одрживо решење проблема неједнаке оптерећености судија и јавних тужилаца бројем предмета). Потребно је попунити упражњена судијска места, али и омогућити запошљавање потребног броја судијских помоћника, записничара и референата, судијских приправника, као и осталог особља у судовима, јер без њих суд не може да функционише. На крају, суштинско решење проблема неравномерне оптерећености судова подразумева и измену системских закона који чине оквир у којем функционише правосуђе. Зато на решавању овог проблема морају радити све три власти. Задатак ће им бити утолико лакши уколико буде праћен разумевањем и подршком медија и грађана.

Преузето са портала Отворена врата правосуђа.