Саво Ђурђић - судија Апелационог суда у Новом Саду и члан Високог савета судства

Да је извршна и законодавна власт у Србији, која и даље држи монопол над променама у правосуђу, 2017. године изменила Устав Србије, према Акционом плану за Поглавље 23, ми би 07.12.2020. имали изборе за чланове Високог савета судства (ВСС) по измењеним одредбама Устава, по којима чланови ВСС-а који су изабрани од својих колега на непосредним тајним изборима, не би морали да пролазе и избор у Народној скупштини.

Основни захтев за променама Устава о правосуђу, датира још из 2007. године када је Венецијанска комисија - анализирајући Устав Србије - закључила да је за усклађивање наших норми са нормама ЕУ, неопходно уклонити двоструки политички утицај на судску власт.

И многе друге околности, као што је ескалација пандемије вируса корона, велики број судија који су оболели или су у самоизолацији, недостатак времена и инструмената, али и онемогућавање  кандидата да се адекватно и равноправно представе у сваком суду и сучеле своје предлоге програма рада, неповољно утичу на услове и атмосферу у којима ће се догодити избори за чланове ВСС-а.

Томе нису били склони ни поједини судови и председници судова, али и многе судије, који због опасности од заразе или због обавезе, али и под разним другим изговорима, у многим срединама нису долазили на представљање кандидата.

Поједини кандидати у својим презентацијама тврде да је питање да ли ће овлашћени посматрачи избора, нпр. Мисија ОЕБС-а у Србији, управо због опасности од епидемије и својих правила, одустати од посматрања изборног поступка, те да је овај подухват, у сарадњи са Мисијом ОЕБС-а у Србији, прихватио Комитет правника за људска права (YUCOM). Иако је Изборна комисија донела закључак да је придржавање епидемиолошких мера обавезно, могућ је и одлазак на кућне адресе судија који су оболели од корона вируса или су у самоизолацији. Тај број, како смо чули у појединим судовима, нпр. у Прекршајном суду у Београду, није мали, па се не би смела догодити различита пракса у примени тог става, како се према Удружењу јавних тужилаца и заменика тужилаца Србије, догодило у неким случајевима приликом избора за изборне чланове Државног већа тужилаца (ДВТ).

Вероватно је ово допринело да један од кандидата за ниво основних и прекршајних судова, судија Другог основног суда у Београду, који је и председник Управног одбора „Форума судија Србије“, три дана пред изборе повуче своју кандидатуру. Надајмо се да неће бити још таквих случајева, као што је било на претходним изборима 2016. за судију члана ВСС-а - представника судија апелационих судова, када су од четири кандидата, два кандидата повукла своје кандидатуре, један непосредно пред само гласање, па је дошло до феномена који стручњаци зову онемогућавање тзв. дисперзије гласова.

Да власт хоће да се умеша у избор правосудних функционера, можда још више и директније него раније, видели смо и у поступку избора за чланове Државног већа тужилаца, у којем је Удружење јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца Србије прозвало тадашњег државног секретара Министарства правде да код појединих тужилаца врши утицај да се изаберу одређени кандидати, што тај функционер није демантовао, а изјава Министарства правде тим поводом се свела - поједностављено - да су у току уставне промене о правосуђу.

Познаваоци прилика у правосуђу скрећу пажњу општој и правосудној јавности и да су поједини кандидати за чланове ВСС-а привилеговани у медијима, и то не локалним, него и у оним са националним фреквенцијама, па и у јавном сервису, јер су добили прилику да се више пута у предизборном и у изборном периоду појаве у ударним терминима телевизија са националном фреквенцијом,  са  различитим  функцијама и поводима, а остали кандидати су могли само да сањају о томе. Други имају велику присутност на друштвеним мрежама и сајтовима, па се појединци који прате ове процесе, а и моја маленкост, питају да ли постоји и шта је позадина ових појава? Који су механизми и интереси који омогућавају ове неравноправности, зашто се оне не гарантују од стране организатора избора равноправно свим кандидатима? На крају, да ли ће то - у случају избора за члана ВСС-а таквог кандидата - у старту нарушити или можда поспешити очекивано заједништво и солидарност чланова ВСС-а у заштити фундаменталних интереса судства, а пре свега независности, самосталности и непристрасности судова и судија?

У таквим условима, остало нам је да добро проучимо оно што су 16, од укупно 24 кандидата за чланове највишег органа судске власти написали у својим програмима који су објављени на интернет страници ВСС-а. Посебно је значајно шта у њима пише о ставовима кандидата о иницираним променама Устава од стране Министарства правде, о стратешким и о системским документима - правосудним законима, јер ће та питања бити највећи изазов и испит за будући сазив ВСС-а.

Резултати анализе тих програма који су објављени на порталу Отворена врата правосуђа, су забрињавајући, али за добре познаваоце прилика у нашем правосуђу нису изненађујући. Јер кад се на документе о системским питањима највиших органа судске власти „заборави“, нпр. у Стратегији развоја правосуђа 2020-2025. или када своје мишљење без примедби о Ревидираном акционом плану за Поглавље 23 ВСС донесе на телефонској седници, па 10. јула 2020. оба документа усвоји тзв. техничка Влада, и поред апела Националног конвента за ЕУ да се то не чини или кад се највиши органи судства заобилазе на питањима неминовних уставних промена о правосуђу, да ли је онда чудо што су и судије-кандидати за највише функције у правосуђу без јасних и зрелих ставова о овим питањима?

Свега четири или пет програма кандидата за чланове ВСС-а у кратким разматрањима показују вредносни став према наведеном. У свим тим програмима изостаје осврт и позивање на изузетно богату дискусију и бројне документе кроз које су се као одговор на радну верзију и нацрт амандмана Министарства правде на Устав, о свим најважнијим питањима за развој правосудног система у пролеће 2018. изјаснили не само ВСС (два пута, пре и након Мишљења Венецијанске комисије), него и Врховни касациони суд, ДВТ, бројни судови и стручна удружења судија и НВО из струке, али и најистакнутији појединци из академске заједнице. Реаговала је и међународна стручна јавност: Консултативно веће европских судија Савета европе, Консултативно веће европских тужилаца Савета Европе и др.

Такође, нико од аутора ових програма, осим у једној видео презентацији, се не осврће на извесност  да би даљи монопол извршно-политичке власти у овим процесима могао довести до истих или сличних исхода и последица као и приликом „заокруживања“ реформе правосуђа реизбором свих носилаца правосудних функција 2009. године.

Због свега изнетог, још једном апелујем на све колеге - судије, да о свему на време размисле и да одлучују информисани и свесни да ће пет изабраних судија, уз још једног, и вф председника Врховног касационог суда, одлучивати о правди у правосуђу, о каријерама или можда о судбини појединих судија.

У сваком случају биће у прилици да прихвате или не прихвате рукавицу да се боре за остварење владавине права и поделе власти у нашој Републици, о развоју правосуђа у Србији, које је под великим притиском. Говорим о вишегодишњој делатности и покушајима појединих представника извршно-политичких власти, да се изврши ревизија изворних ставова правосуђа на тему уставних промена и да савезника нађу међу нашим колегама, из најразличитијих парцијалних, неетичких, али и недозвољених  разлога и мотива.

У овој ситуацији, која  је за цело друштво тешка и сложена, иако је наша прошлост знала и за теже, с обзиром да ће се избори очигледно одржати и у оваквим условима (нико, па ни писац ових редова, није званично иницирао и предложио њихово одлагање), било би сјајно да судије поступе онако како се доносе пресуде и како су поступали наши најбољи и најсвеснији претходници - без утицаја било кога, макар то био и председник суда, зналачки, са ставом и са интегритетом.

Ако не буде тако, мислим да ћемо сви у судству, али и грађани Србије који очекују закониту, правичну и ефикасну одлуку суда, бити у додатном великом проблему.

Преузето са портала Отворена врата правосуђа.