др Гордана Видојковић - судија Вишег суда у Пожаревцу

Грађани у Србији су са добрим разлогом узнемирени због криминала. Многи од њих више ником не верују и сумњају да ће казну затвора у кућним условима издржавати само „одабрани“, јавне личности, политичари, певачи, спортисти, тајкуни. Зашто је то тако? Зашто су грађани изгубили поверење у правосуђе? Ко је за то крив? Зашто институти којима тежи савремено кривично право нису одговарајуће прихваћени у широј друштвеној заједници у Србији? Одговоре на ова питања можемо пронаћи само ако будемо информисани. Зато не дозволите да будете манипулисани - тражите да будете информисани. Доносите самосталне закључке. Пре него што нађете одговор на почетно питање, сазнајте шта би све требало да знате о кућном затвору.

Кућни затвор није посебна врста казне већ само један од законом предвиђених начина извршења казне затвора. Изриче је искључиво суд по спроведеном законитом поступку. Осуђени казну затвора не издржава у затворској ћелији, већ у просторијама у којима станује и то са или без електронског надзора. Суд не може овакву одлуку да донесе по свом нахођењу, када му се прохте, већ само када су за то испуњени законом прописани услови.

Да би казна затвора била извршена у кућним условима, окривљени не сме бити осуђен на казну затвора у дужем трајању од годину дана. Не сме бити осуђен за кривично дело против брака и породице којим је оштећено лице са којим живи у породичном домаћинству, али ни за нека друга кривична дела, као сто је неовлашћено држање опојних дрога у великој количини.

Суд, да би одредио овакав начин извршења казне, мора да утврди да с обзиром на личност, ранији живот и држање окривљеног после учињеног кривичног дела, степен кривице као и друге околности, неће бити неопходно издвајање осуђеног у затвор. Мора да утврди да ће изрицање кућног затвора довољно утицати на окривљеног, али и друге да не врше кривична дела, као и да ће представљати друштвену осуду која ће допринети јачању морала и учвршћивању обавезе поштовања закона те бити „праведна одмазда“ за учињено кривично дело.

Потребно је да буду испуњени и технички услови који омогућавају овакав вид извршења казне тј. да је осуђени власник просторија или да има пријављено пребивалиште на тој адреси и дозволу власника за инсталирање опреме, струју и фиксни телефон без двојника.

Зашто је то потребно?

Електронски надзор се врши преко рачунарског система који се преко телефонске линије повезује са одашиљачем, колоквијално „наногицом“ коју је осуђени дужан непрестано да носи. Апарат-пријемник укључује се у утичницу телефона и у струјни прикључак. Поред тога постоји и „база“ која се поставља у стан и која се не сме померати. У управи за извршење кривичних санкција постоји сервер преко кога се комуницира са електронском опремом у стану и на тај начин бележи свако прекорачење дозвољеног круга кретања. Чак и када нестане струја, база батерије ће наредних 48 сати бележити свако кретање. Наногица се може користити висе пута, нешкодљива је по здравље, гумирана и отпорна на воду и ударце. Свако неовлашћено насилно скидање такође се аутоматски региструје.

Извршење кућног затвора без електронског надзора прати повереник за извршење кривичних санкција путем најављених и ненајављених посета као и телефонских провера путем фиксног телефона.

Шта је забрањено осуђеницима који казну затвора издржавају у кућним условима?

Они не смеју самовољно да напуштају просторије у којима станују јер ако то учине једном у трајању од 12 часова или 2 пута у трајању од 6 часова, суд ће одредити да остатак казне издржавају у затвору.

Зашто је кућни затвор добар за осуђенике а и за све нас?

Кућни затвор има низ погодности. Њиме се избегавају негативни ефекти затварања људи и то како у физичком смислу - због недостатка кретања, ваздуха, светлости, опасности од заразних болести, сексуалног злостављања па и већег процента смртности, тако и у психолошком и друштвеном погледу.

У психолошком смислу издржавање казне у затворима често доводи до губитка самопоуздања, емоционалне напетости, монотоније, деградације интелектуалне сфере личности. Прекид везе са спољашњим светом, а нарочито са породицом, често проузрокује тежак шок и емоционалну окамењеност, доводећи до слабљења вере у будућност и ствара страх од живота на слободи. Психозе, депресије, повлачење у себе готово да су редовна стања која се на овај начин избегавају.

Кућни затвор је позитиван и у друштвеном погледу, па тако и у односу на саму породицу осуђеника. Овакав начин издржавања казне многе је спасио од развода брака. Статистички подаци говоре да се 70% бракова разведе приликом одласка на издржавање казне у затвор. Погодност су за породицу и у економском смислу јер осуђеник може да настави, под одређеним условима, са радом па и издржавањем породице, а и мањи су проблеми деце због реакције средине која одлазак у затвор третира као „љагу за цео живот“.

Осуђени у кућном затвору може да настави да ради, да се школује, да обавља пољопривредне радове, да се лечи. Одлуком директора управе он може из свих ових, а и неких других разлога напуштати просторије у којима станује. Поред тога има и право на шетњу 2 сата дневно у периоду од 13 до 17 часова.

Осуђеници су свесни свих ових погодности због чега се само мање од 10% не придржава прописаних забрана и буде упућено да остатак казне издржи у затвору. Ретки су случајеви поврата, а трошкови издржавања казне су вишеструко смањени. Један осуђеник у затвору државу дневно кошта 15 до 20 евра што на годишњем нивоу износи око 7.300 евра. Будући да један уређај за електронски надзор просечно кошта око 3.000 евра и може се користити у више наврата, јасно је колике су уштеде за све нас као пореске обвезнике. Овакав вид издржавања казне одвраћа осуђене од поновног вршења кривичних дела, али и вишеструко растерећује правосуђе, јер се поступци чешће окончавају закључивањем споразума о признању кривице, те се избегавају високи трошкови суђења.

Степен ризика и рецидивизам (понављање кривичних дела) код осуђених на казну затвора и кућног затвора

Статистички подаци истраживања које је спровело Министарство правде Републике Србије 2008. године у оквиру пројекта увођења алтернативних санкција као одговор на проблеме који се јављају у затворском систему, упућују на закључак да су високе стопе рецидивизма забележене нарочито код краткотрајних казни затвора. Разлози за то везују се не само за упознавање са људима из криминалног миљеа, већ и због немогућности да се у кратком временском трајању организује поступак рехабилитације због чега изостаје ефекат и индивидуалне и генералне превенције. Са друге стране, степен ризика од рецидивизма – поновног вршења кривичних дела, много је већи код осуђених на казну затвора од оних који су осуђени на кућни затвор. Степен ризика рецидивизма ИQР, према овом истраживању, код осуђеника на казну затвора износи 17, а код кућног затвора само 7. Степен ризика готово је идентичан код оних који ову казну издржавају уз примену електронског надзора и без њега и креће се у вредностима ИQР од приближно 7. Наведено упућује на закључак да казну затвора треба изрећи само онда када се ниједном другом блажом казном не може остварити ефекат кажњавања.

Шта кажу статистички подаци?

Одговор на почетно питање можда се може пронаћи и у статистици. У децембру 2019. године у кућном затвору налазиле су се 1.802 особе. Од тога 702 осуђеника је кућни затвор издржавало са електронским надзором, а 1.100 без оваквог надзора.

Који су недостаци?

Само прошле године у Србији је око 1.000 осуђеника чекало на наногицу. Недостатак електронских уређаја, али и мањак запослених повереника довео је до озбиљних кашњења у извршењу казне кућног затвора. Европске државе на 100.000 становника имају 5,8 повереника док Србија има 1,5. Ова ситуација довела је и до застаревања извршења одређеног броја казни при чему Управа за извршење кривичних санкција, дакле извршна власт, одређује приоритет у извршењу, а не судска власт.

После свега, можда ће вам написи недавних новинских чланака попут „Динкићева министарка осуђена на кућни затвор“, „Скандал, сиротиња због дугова иде на робију, а за ово насиље се добија кућни затвор“, „Кућни затвор спас за буџет, али ће само одабранима бити одобрен“, деловати као популистички, демагошки и неаргументован напад на правосуђе. Носиоци политичке власти који су изворно одговорни за стварање амбијента у коме ће правосуђе деловати, неретко својим непримереним изјавама преко недовољно слободних и необучених медија компромитују и најпрактичнија решења и институте савременог кривичног права. Зато је судска власт у обавези према странкама у поступку, али и свим грађанима да своје одлуке што боље образложи конкретним разлозима и свој рад учини у што већој мери транспарентним.

Преузето са портала Отворена врата правосуђа.