Саво Ђурђић - судија Апелационог суда у Новом Саду и члан Високог савета судства

Пандемија вируса корона због које је у нашој земљи било уведено ванредно стање је, уз опште позитивну стручну интеракцију и солидарност са угроженима, многе од нас довео у прилику да из различитих углова сагледавамо личне, професионалне, па и шире друштвене и политичке прилике. Тај мали вирус, поводом кога још увек траје дискусија научника да ли је настао на природан или вештачки начин, још више је оголио, учинио видљивим и транспарентним проблематику у многим областима и институцијама, чини се највише у онима које су крхке, без довољно подршке, недовољно изграђене.
И тако, док сам користећи дане старог годишњег одмора, припремао чланак на тему: „Зашто уставне институције не користе или опструишу део својих надлежности?“, догађаји у институцији у којој обављам функцију изборног члана из реда судија  - Високи савет судства (ВСС), само у периоду после укидања ванредног стања, дали су ми више материјала за потврду горе изнетих хипотеза, него сва грађа коју сам прикупио за писање чланка. Како и зашто?

Како је текло одлучивање о најважнијем стратешком и оперативном документу за будућност српског правосуђа?

За седницу која је била заказана за 16.6.2020. године, ВСС је према тачки 2. дневног реда требао да да мишљење на текст нацрта Акционог плана за преговарачко Поглавље 23: правосуђе и основна права, па сам се – иако користим стари годишњи одмор – због важности теме, пријавио да ћу прекинути коришћење ГО и учествовати у раду. 15.6.2020. пред крај радног дана сам добио поруку од Административне канцеларије ВСС (АК) да се седница одлаже „јер једна запослена има корону.“

На дан када је седница требала да буде одржана, у преподневним сатима обавештен сам телефоном од стране секретара АК ВСС да је за сутра у 14 часова организовано тестирање чланова и запослених на антитела вируса корона. Истог дана око 14,30 сам на службени мобилни телефон примио поруку: „Имамо телефонску седницу у вези Акционог плана за Поглавље 23. Да ли сте сагласни. Документ треба да иде на седницу Владе.“

Одмах сам одговорио поруком: „Апсолутно нисам сагласан да се ревидирани Акциони план за Поглавље 23, тако важан – најфундаменталнији стратешки документ за статус и развој правосуђа у Србији, који је уједно и Акциони план за Стратегију развоја правосуђа у Србији 2019-24. која није усвојена у Народној скупштини - и да нема бројне слабости,  чињеничке грешке и субјективна тумачења - усвоји на овај начин. То би представљало ново одрицање од наших званичних ставова и оцена, улоге која нам је поверена Уставом и законима и о чему смо се изјаснили поводом Нацрта амандмана Министарства правде о изменама Устава у области правосуђа. Због тога инсистирам да се са овом мојом дискусијом упознају сви чланови ВСС и да се унесу у записник са телефонске седнице.“

У току истог дана ми је од стране секретара АК ВСС стигао одговор: „Поруку сам проследила председнику и члановима. Донета је одлука да нема примедби.“

Одговор на питање како и зашто смо дошли у ситуацију да Високи савет судства, према Уставу и законима  независан и самосталан орган који гарантује и обезбеђује независност и самосталност судова и судија, одлучује на напред изнет начин и без икаквог садржаја – било каквих оцена, премедби или сугестија, можда похвала (!?), о најважнијем стратешком и оперативном документу какав је нови (ревидирани) Акциони план за Поглавље 23: правосуђе и општа права, и није и јесте једноставан.

Шта представља и садржи  нацрт Акционог плана за преговарачко Поглавље 23: правосуђе и основна права

Акциони план за Поглавље 23, усвојила је Влада Републике Србије 27. априла 2016. године, са циљем да Република Србија своје правне акте и њихову имплементацију у области правосуђа, борбе против корупције и заштити основних права  усклади са правном тековином ЕУ. У нацрту новог документа стоји да је „неопходна“ његова ревизија и да су „Министарство правде и Преговарачка група за Поглавље 23 ревидирали акциони план тако да се планиране активности могу поделити у неколико група: „-нормативно регулисање и усаглашавање (измене Устава, измене законодавног и подзаконског оквира, усвајање стратешких докумената – других стратегија и акционих планова, смерница, упутстава) на различитим нивоима и од различитих органа; - јачање институционалних и административних капацитета свих институција.. и – унапређење вештина и компетенција кроз примену одговарајућих програма обуке..).

Међутим, нигде се не наводе конкретни разлози и одговорност због чега значајан део планираних промене у периоду важности претходног Акционог плана нису спроведене у роковима и шта ће се битно мењати у будућој организацији, начину рада и у персоналном саставу тимова. Такође, нема ни назнака како су утврђени и да ли је постигнута пуна сагласност са појединим областима у погледу приоритета и рокова за изведбу одређених комплексних активности, и посебно оперативни планови, реализација и праћење остварења зацртаног. Већина предлога и сугестија ВСС из раније фазе учешћа у припреме овог документа није уважена, а да за то нису дата било каква образложења.

У делу 1. Правосуђе – тренутни пресек стања, излаже се институционални оквир и документа. При томе се не помиње ни један документ Високог савета судства, Врховног касационог суда или Државног већа тужилаца, који су донети поводом дискусије о Нацрту амандмана Министарства правде на Устав 2018. године, пре и после објављивања Мишљења Венецијанске комисије. Помиње се документ Стратегија развоја правосуђа за период 2019-2024. и да је „благовремено“ (јануара 2019?) почео рад на његовој изради и исти користи, и прави упоредни преглед активности са Нацртом новопредложеног Акционог плана за Поглавље 23, као да је усвојен, а зна се да Народна скупштина није усвојила овај документ. Потпуно одрицање од суверености властитог права на креирање развоја правосуђа је предлог да Акциони план за Поглавље 23 буде уједно и Акциони план за наведену Стратегију. Уз опаску, можда би и могао бити у случају да је заиста усаглашен са свим релевантним и надлежним актерима.

Посебна је тема интерпретација Министарства правде о досадашњим резултатима у погледу остварених резултата и планова, када је у питању независност правосуђа. Не наводи се да највиши функционери, као и један број посланика, настављају да јавно коментаришу истраге или судске поступке који су у току и покушавају дискредитацију појединих судија и тужилаца. Истиче се да је изузетно мало председника судова који су вршиоци функције, а у стварности их је много захваљујући спорним одлукама Одбора за правосуђе Народне скупштине.

Генерално, коментари струке, невладиног сектора и највиших правосудних тела који се тичу измена Устава у области правосуђа, а и других тема, у већини нису прихваћени од стране Министарства правде. Сви су, на овај или онај начин, имали примедбе на последњу верзију Нацрта амандмана, и сматрају да, уколико она послужи као основни документ за измену Устава, када се овај процес нађе пред скупштинским одбором, треба отворити дебату, у коју би били укључени и стручњаци, како би се понудила најбоља решења. Такође, нацрт Акционог плана изоставља и предлог струке да би коначну верзију уставних амандмана требало послати Венецијанској комисији на коначну оцену.

Наведени су, укратко, само основни наводи за предлог да Влада, којој ускоро истиче мандат, непосредно пред изборе, не треба да усваја нови Акциони план за преговарачко Поглавље 23. Много би било боље да овај стратешки документ, уз максимално уважавање свих предлога надлежних из појединих области и невладиног сектора, размотри и усвоји нова Влада.

Белешка са седнице ВСС од 25. маја

На првој седници ВСС после укидања ванредног стања (25.5.) којој сам присуствовао, предложио сам да се припреми и размотри анализа на тему: „Рад судова у време и после ванредног стања“ и тражио да се о томе ВСС изјасни. Мој предлог је одбијен, уз коментар – да ли желим да се изјашњавамо и о томе да ли су била законита скајп суђења и питање: чији сам ја то експонент? Одговорио сам да и то није проблем да расправљамо јер сам о томе писао на сајту Отворена врата правосуђа, али да је то надлежност судова и Уставног суда, да сам изабран од судија и да сам једино експонент судова и судија, а ако се мисли на нешто друго да је то за мене увредљиво. Поставио сам и питање председавајућем, а чији је он у том случају експонент? Добио сам неочекиван одговор: Државе!

Нисам никад посумњао да нисам био у праву са својим предлогом, али сам се дуго након ове седнице питао  на шта је мој саговорник под тим „Државе“, мислио или подразумевао. Уставну или фактичку државу тј. извршно-политичку и законодавну власт, која је тренутно у рукама владајуће страначке коалиције која има апсолутну већину у свим органима или на судску власт (државу?) у уставном систему владавине права и поделе власти у којој је судство равноправно и независно у оквиру својих надлежности са другим гранама власти – извршном и законодавном?

Нисам инсистирао да се и овај део дискусије унесе у званични записник који смо усвојили на наредној седници (2.6.), јер се дискусије са седница које се обавезно аудио снимају понекад скраћено уносе у записник, иако накнадно схватам да сам погрешио. С друге стране, бенефит је био у томе што је на тој седници дошло до одређеног помака јер се разговарало – макар неформално - о предлозима које је упутило Друштво судија Србије: коришћење преосталог дела годишњег одмора из 2019. и да ли ће се и како вредновати рад судија за 2020. годину.

Уместо закључка...

Закључке из описаних ситуација ће извући свако за себе. Посебно колеге – правници, судије, тужиоци и адвокати. Што се тиче аутора овог текста, више сведочења него чланка, с обзиром на судијску и вишегодишњу високу функцију у правосудној управи, није споран део одговорности, уз више отежавајућих него олакшавајућих околности. Требало је да одмах по окончању ванредног стања, а и много раније, инсистира(мо) и истраје(мо) на пуном уважавању слова и духа Устава и права на слободну критичку реч.

Преузето са портала Отворена врата правосуђа.