Нада Ђорђевић - судија Првог основног суда у Београду и члан Управног одбора Друштва судија Србије

“Овде  је потребно да трчиш колико год можеш да би остала на истом месту. Уколико желиш негде да стигнеш, мораш да трчиш бар дупло брже од тога!“. Овим цитатом из књиге Луиса Керола “Алиса у свету са оне стране огледала” могао би се сликовито описати радни дан судије у неком од београдских судова. У књизи, Алиса трчи али се, упркос свим напорима, не помера са места и зачуђено говори Црвеној краљици: „Па, у нашој земљи обично стигнеш на неко друго место уколико брзо трчиш дуже време, као што ми то сада чинимо“, а на ову опаску Црвена краљица одговара: „Спора је то нека земља! Овде је потребно да трчиш колико год можеш да би остала на истом месту, а уколико желиш да стигнеш негде другде, мораш да трчиш бар дупло брже од тога!“.

Шта све раде судије?

Грађани сматрају да судија руководи суђењем – усменом и по правилу јавном расправом, у присуству странака, њихових пуномоћника, сведока и, након расправе, пресудом одлучује о нечему спорном. Доношење пресуде јесте круна судијског посла, али у стварности, то је само мањи део онога што судија мора да уради у оквиру својих свакодневних радних обавеза да би успешно обављао своју дужност. Када ступи на дужност, сваки судија се годишњим распоредом послова распоређује у неко од судских одељења (кривично, парнично, извршно одељење итд), односно одређује се правна област у којој ће поступати и врста судијског посла коју ће обављати наредних годину дана. Судија се потом задужује одређеним бројем предмета по којима ће он поступати – како предмета у којима је поступак у току, тако и предмета у којима је поступак окончан - у првом степену, или чак и правноснажно, јер и у таквима је потребно штошта урадити све до архивирања. Поред тога, сваки судија се задужује новопримљеним предметима – примера ради, у парничном одељењу то су нове тужбе, које се распоређују водећи рачуна да све судије које поступају у истој правној области имају подједнак број новопримљених предмета у раду и да буду, колико је то могуће, подједнако оптерећене. Иако се у току једне године судија, по правилу, распоређује да ради на предметима из исте правне области, у мањим судовима то често није случај, па неретко исти судија поступа и суди у предметима и из парничне и из кривичне области, у предметима извршења, породичним или радним споровима. Судије такође дежурају или су у приправности и у дане када суд не ради, а поједине судије имају и додатна задужења – надзиру рад појединих организационих делова у суду – писарнице, архиве, службе достављања и експедиције, обуку и рад судијских приправника и помоћника, контактирају са јавношћу (портпарол суда), поступају по замолницама, или приговорима ради заштите права странака на суђење у разумном року…

Без обзира на правну област у којој поступа и без обзира на евентуална додатна задужења, судија има законску и етичку обавезу да са истом марљивошћу поступа у сваком од предмета којима је задужен, при чему део њих захтева и посебну хитност у поступању. То подразумева, примера ради, да судија у парничном поступку у сваком новопримљеном предмету испитује тужбу, ако оцени да је уредна и да садржи све што је потребно да би се по њој могло поступати, доставља је на одговор туженом, заказује рочиште, стара се о томе да сви позиви и сва остала писмена буду уредно уручена сваком коме треба. Пут од подношења тужбе до пресуде подразумева и много администрирања - наредбе за достављање и за припрему свих услова да би се суђење одржало. У овим пословима судији помаже судско особље – записничар, референт, судијски помоћници и приправници, без чијег рада судија не би могао да се посвети суштини свог позива – да суди и пресуђује. У данима када не суди, судија припрема суђења - проучава предмете, прописе и судске одлуке донете у случајевима сличним онима које суди, пише одлуке. Чак и након окончања поступка, судија наставља да поступа по предмету старајући се да судске таксе буду пописане и наплаћене, одлучује о предлозима странака за исправку или допуну пресуде, о потврдама правноснажности и извршности, даје одобрење за разгледање или преписивање списа, све док се не стекну услови да предмет буде архивиран. Све ове радње у поступку судија предузима увек, независно од тога да ли се захтева исплата и неколико стотина динара (а такви предмети нису реткост) или неколико милиона динара. Рад судија се вреднује квантитативно - према броју решених предмета (месечна норма) и квалитативно - према односу потврђених и укинутих одлука и према времену израде одлука. Међутим, мерила за вредновање квалитета и квантитета рада судија узимају у обзир само решене предмете, али не и све оно што судија ради, оптерећеност бројем предмета или додатна задужења. 

Колико су судије заправо оптерећене?

У каквој су вези прича са почетка овог текста и послови које свакодневно обавља један судија? Па ево у каквој: Стручна јавност дуже од деценије упозорава на неравномерну оптерећеност судова у Србији. Иако неједнака оптерећеност није проблем само у београдским судовима, судови у Београду решавају између 60% и 70% свих предмета у српском правосуђу. У последњих неколико година у њима је значајно повећан број новопримљених предмета, тако да сваки судија парничар у раду има око 600 предмета у Првом основном суду и њих чак 1600 у Трећем. Када се томе додају и решени предмети, по којима судије такође поступају, број достиже астрономске цифре. Поређења ради, на крају 2018. године у раду судије парничара у Србији остало је просечно по 231 предмет. У готово 3/4 основних судова овај број био је и мањи. Само поменута два београдска основна суда решавају чак 36% предмета свих основних судова (од укупно 66 колико их је у Србији).

Исте те 2018. године, судија парничар у Првом основном суду просечно је примао месечно по 36 предмета, 46% више од просечног судије у Србији који је примао 25 предмета. Што пак делује као одмор, у поређењу са 100 примљених предмета по судији у децембру 2019. године у парничном одељењу Првог основног суда у Београду. Када се има у виду месечна норма од 20 предмета, није тешко израчунати да је београдски судија требало да реши петомесечну норму у децембру - пет пута више него судија неког другог суда у Србији, и то само да би на крају месеца имао исти број предмета у раду као и на почетку. Ако би пак "само" испунио норму, на крају месеца остало би му у раду 80 предмета више него на почетку месеца. Ако би пак решио дуплу норму, на крају би му ипак остало 60 предмета више него на почетку. Речима Црвене краљице - београдски судија мора да трчи пет пута брже од сваког другог само да би остао на истом месту!

Како решити проблем неједнаке оптерећености судија?

Судија не може утицати на број тужби које ће странке поднети суду. Да је реч о системском проблему говоре и подаци од пре само десетак година према којима су у истим судовима судије имале просечно у раду 80-150 предмета. Судија одговара за оно што уради, а не за оно што није било могуће урадити. Стога оно што судија може и треба да уради јесте да настоји да реши што већи број предмета у што краћем року, а да при томе не доведе у питање квалитет суђења и урађених одлука. Проблем се не може решавати тако што ће појединци - судије у тако оптерећеним судовима решавати три, четири или пет пута више предмета од њихових колега који суде у судовима са оптималним бројем предмета у раду.

Као и сви остали грађани, и судије имају право и на осмочасовни радни дан, дневни и недељни одмор, боловање. И судија има породицу, пријатеље, хоби или друга интересовања ван посла. И он одводи дете у обданиште и школу, набавља намирнице, спрема ручак, води рачуна о родитељима у годинама. Истовремено, судија је тај који одлучује о људским судбинама. Анализирање и размишљање не може да се „одложи у фиоку“ до следећег суђења. Посао судије не престаје када се заврши радни дан. Истина је да странке у поступку имају право да се њихови поступци спроведу ефикасно, без одуговлачења и са што мање трошкова. Али, као што нико не очекује од лекара да га прегледа и оперише што брже, тако и свако ко се обратио суду очекује да судија размотри сваки аспект његовог случаја да би донео правилну и правичну одлуку. У судовима који су оптерећени великим бројем предмета овај захтев објективно није могуће испунити, а да се то не одрази на квалитет судских одлука. Зато наспрам поменутог права странке стоји обавеза државе да свој правосудни систем уреди тако да сваком грађанину омогући једнак приступ суду и право на правично суђење у разумном року, а то значи да судија у сваком суду у сваком граду у Србији треба да има приближно једнаке услове рада. Једино у оквиру тако уређеног система судија може на адекватан начин да врши своју функцију, да се едукује, промишља и унапређује стручна знања и вештине, уместо да се залудно и непотребно исцрпљује „трчањем у месту“.

Преузето са портала Отворена врата правосуђа.