Саво Ђурђић - судија Апелационог суда у Новом Саду и члан Високог савета судства

Вест да ће се у поједним судовима у Србији у време ванредног стања оптужени који се терете да су починили кривично дело непоступање по здравственим прописима за време епидемије, бити саслушавани путем видео линка, је јако лепо зазвучала. Има се у виду да би овакав начин рада донео већи степен заштите судијама, свим запосленим у суду и свим учесницима поступка од ризика заражавања врусом Ковид 19. Међутим, струка, пре свега Адвокатска комора Србије (АКС), а и поједине адвокатске канцеларије, су имала примедбе на ову праксу, па су надлежни  1. априла о. г. донели Уредбу о начину учешћа оптуженог на главном претресу у кривичном поступку за време ванредног стања проглашеног 15. марта 2020. године (“Службени гласник РС“, бр. 49). Тако је на први поглед разрешен основни захтев АКС да „такве мере морају да буду донете у законитој процедури прописаној Уставом и од стране надлежног органа“, а да ли је стварно тако?

Овом Уредбом се утврђује да се за време ванредног стања у кривичном поступку који се води пред првостепеним судом, а када председник већа, односно судија појединац нађе, да је обезбеђење присуство оптуженог који се налази у притвору, на главном претресу отежано због опасности од ширења заразне болести, може одлучити да се учеће окривљеног на главном претресу обезбеди путем техничких средстава за пренос звука и слике, ако је то  - с обзиром на техничке услове могуће.

На основу чега се и како припремају уредбе о раду судова у  ванредном стању?

Огромне су  одговорности и изазови, али и ризици и  дискрециона права, оних који су одлучили да прогласе ванредно стање у Републици Србији, а да притом нису ни покушали да се обрате Народној скупштини. Поступак, процедура, па и квалитет појединих закона и одлука је често био предмет критика, и у претходно време – када нису важиле одредбе о ванредном стању. Наиме, много закона се доносило по хитном поступку, који је практично онемогућавао јавну расправу и пре и у току поступка доношења у Народној скупштини. Одговорност министарстава који су предлагачи законских текстова из својих области била је огромна, али често и спорна јер струка и наука није увек  била довољно укључена у њихову припрему. Међутим, процедура је у формалном смислу, ипак, пролазила одређена тела - одборе Народне скупштине и дискусију на седници скупштине.

У чл. 202. Устава Републике Србије се наводи да су по проглашењу ванредног стања, дозвољена одступања од људских и мањинских права, и то само у обиму у којем је то неопходно. Мере одступања ни у ком случају нису дозвољене у погледу права зајемчених одређеним члановима Устава, између осталих, и у односу на чл. 32. - Право на правично суђење. Сваки грађанин, и у условима ванредног стања, има право на независан, непристрасан и законом већ установљен суд. То значи да има право да му тако установљен суд правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог покретања поступка, као и о оптужбама против њега.

За одређене специфичне материје какво је правосуђе, законодавац је одредио да сходно чл. 13. Закона о Високом савету судства („Сл.гласник РС“, бр. 116/08,101/10,88/11 и 106/15), овај орган о изменама постојећих и доношењу нових закона који уређују положај судија, организацију и поступање судова, као и других системских закона које судови примењују или су од значаја за обављање судијске функције, даје мишљење. Слично је предвиђено и у чл. 13. Закона о Државном већу тужилаца („Сл.гласник РС“, 116/08,101/10, 88/11 и 106/15) у односу на законе које примењују јавна тужилаштва.

Саслушање оптуженог путем видео линка – могуће, али се мора другачије уредити

Најновији пример да се поменута законска одредба не поштује је доношења Уредбе о начину учешћа оптуженог на главном претресу у кривичном поступку у  време ванредног стања. Као судија-кривичар и члан Високог савета судства тврдим да о намери да се предметна уредба донесе не само да  нисам консултован, него ни био обавештен електронским путем. Напомињем да је председник ВСС-а донео Упутство према коме за време ванредног стања као чланови ВСС радимо, али од куће. Због тога ћу на овај начин искористити своје законско право  да изнесем лични став о овом стручном питању.

Дакле, тачно је како што је лист Данас у броју од 2.4.2020. известио, а позивајући се на изворе из Министрства правде (МП), да  је иницијатива за суђење путем видео-линка потекла од самих судија, као једне од додатних мера у спречавању ширењу заразе и додатне заштите носилаца правосудних функција и запослених у правосуђу. Према информацијама из средстава информисања и из изјава појединих судија, она је већ примењена у раду појединих судова који су изразили задовољство са том могућношћу. То је веровато навело МП да овај начин рада као општи препоручи свим судовима ради њиховог једнаког поступања у свим случајевима.

Када се на захтев адвокатуре та препорука претворила у Уредбу, али без потпуних консултација струке, добили смо непотпуну уредбу. Тако смо добили врло кратку уредбу у којој се догодило да се у наслову и на почетку реченице предметне Уредбе наводи да се ради о оптуженом, а да се на крају исте реченице наведе да је реч о окривљеном што је према одредабама ЗКП шири појам. Још озбиљнија последица описаног начина рада у припреми одлука које у току ванредног стања имају снагу измена и допуна одређених законских уредби, је да су у уредби само предвиди да судија или председник већа може да донесе такву одлуку, а да се при томе не предвиди кад ће и како бранилац у таквим условима остварити своју законску улогу. Део одговора на ово питање је да се прихвати оно што је Заштитник грађана  предложио тј. да  се предузму мере и омогући приступ алтернативним начинима и средствима комуникације (Скајп) окривљеног и браниоца у посебној просторији и без присуства трећих лица, уз надзор гледањем, а не и слушањем, без ограничења комуникације, на 30 минута.

Међутим, наглашавање Министарства правде у јавној изјави овим поводом да се суђењем преко видео линка поштују сва начела кривичног поступка и да ни једно људско право оваквим начином суђења није нарушено, једноставно није тачно, јер сагласно одредбама Устава мере одступања у погледу права на правично суђење, нису дозвољене ни у ком случају. Стога, је, по мом мишљењу, било неопходно пре доношења ове Уредбе, да се предложени начин рада  у време ванредног стања стручно расправи од стране надлежних органа и, уз прихватања свега што је на ову тему предложено у стручној јавности, евентуално примени у случајевима већег здравственог ризика на претресу одлуком председника већа, односно судије, али и уз претходну сагласност тужиоца, окривљеног и његовог браниоца.

На крају, поново апелујем и предлажем најодговорнијим институцијама државе и правосуђа, да се Високи савет судства и у условима ванредног стања обавести и изјасни  о свим питањима који се тичу судова и судија, почев од стања безбедности и заштите судија, свих запослених и учесника у поступку од коронавируса, па до  свих других питања која има у својој надлежности. То је неопходно јер постоје стварни проблеми, ризици и дилеме у пракси рада судова у време ванредног стања, на које не да би требало, него морали одмах да дамо потпуне, тачне и стручне одговоре. А то није ствар професионалне сујете или монопола извршне или судске власти у одређеном друштвеном тренутку. Потребно је да свака институција и у ванредном стању обавља свој део посла и надлежности, тим пре што је из њих искључена Народна скупштина.

Преузето са портала Отворена врата правосуђа.