Sudeći po najavama prvog čoveka Visokog saveta sudstva, jedan od prioriteta pravosuđa u Srbiji biće donošenje pravilnika o kriterijumima i merilima vrednovanja rada sudija i predsednika sudova. Rad sudija u svim pravosudnim sistemima država u regionu u vezi je sa unapred utvrđenimnormamao broju završenih predmeta. I sve reforme pravosuđa u državama regiona imale su ovaj problem na svojim listama prioriteta i nijedna nije makla od tradicionalnog modela.Vrednovanje rada sudija pokazuje se, izgleda, kao velika iluzija.U Bosni i Hercegovini reforma pravosuđa se sprovodi desetu godinu, i to bez nesrećnih diskontinuiteta kroz koje je prolazila Srbija. Stranci su nesebično ulagali novac u razne projekte, trudeći se da BiH bude njihova uspešnaprojektna priča. Tako se uz izdašnu pomoć međunarodnih donatora nekoliko godina predano radilo na novom modelu – vremenskim normama za vrednovanje rada sudija. Odabran je model koji je ocenjen najprihvatljivijim, utvrđeni su ponderi i vremenske norme za svaku radnju u sudskom postupku, model je testiran u nekoliko sudova, i na kraju – ništa! Kreirani sistem vrednovanja praksa nikada nije prihvatila! Sudije su se uporno opirale evidencijama svog dnevnog rada i popunjavanju odgovarajućihobrazaca. Nakon očiglednog kolapsa, regulator u BiH je digao ruke od projekta.Moram i sam da priznam da sam bio žrtva zablude da će sistem vrednovanja rada sudija po modelu pondera i vremenskih normi doprinetiefikasnosti pravosuđa. Ta iluzija me napustila kad sam od američkih sudija saznao da to što se nama servira iz američkog projekta ne funkcioniše ni u Americi. Međunarodni sudija (Amerikanka), koja je radila u mom sudu, napisala je Visokom sudskom i tužilačkom savetu (VSTS) žestoko pismo protiv sistema vrednovanja rada sudija na kome su sa nama radile kolege iz SAD.Dve stvari sam naučio radeći sa strancima na projektima reforme. Prvo, svojim projektima strani donatori rešavaju, pre svega, ciljeve svoje misije u drugim zemljama a tek onda naše probleme. Drugo, to što su donatori pokušavali da nam nametnu nisu uvek bili provereni modeli. Često su to bile modifikacije sličnih projekata koje su prethodno implementirali u drugim zemljama. To je lako razumljiva logika njihove međunarodne donatorske politike. Zbog toga s projektima reforme treba biti posebno obazriv i oslanjati se pre svega na vlastito iskustvo i pamet.Rasprava o vrednovanju rada sudija mora se suočiti s pitanjem: ako se na osnovu strogih kriterijuma za sudije biraju najbolji kandidati, kakvog onda ima smisla razvijati poseban sistem vrednovanja njihovog rada? Ako ste birali najmoralnije, najobrazovanije i proverene profesionalce, zašto biste ih podvrgavali sistemu normiranja? Zar se ne podrazumevada će oni koji su najbolji sudijsku dužnost obavljati najsavesnije i najbolje? Da li je cilj društva da sudija ispunjava normu, ili da sudi u skladu sa zakonom – savesno, pošteno i odgovorno? Drugo važno pitanje jeste kakav je konačni cilj normiranja. Šta će sistem učiniti sa sudijama koji ne ispunjavaju unapred propisane norme? Da li će ih razrešiti kao nekompetentne ili će ih manje plaćati za manji rad? Na ovo pitanje nema odgovora.Problem naših pravosudnih sistema jeste nepostojanje sistema odgovornosti za nesavestan rad i nedostatak kompetencija. Umesto normiranja rada bilo bi korisnije utvrditi procedure razrešenja za nekompetentne koji su uspeli da se „provuku” kroz procedure izbora i mehanizme kažnjavanja onih koji ugroze svoju nezavisnost i koji nesavesno obavljaju svoju sudijsku dužnost.Posebno vrednovanje kvantiteta rada sudija je priča bez praktične vrednosti. Veliki rad često nije i najbolji rad, a od lošeg čoveka nikakav sistem vrednovanja neće napraviti dobrog sudiju.Sudija Suda BiH, bivši predsednik Visokog sudskog i tužilačkog saveta BiH
Branko Perić