Драгана Бољевић - судија Апелационог суда у Београду

Трагични поводи према којима нико не може да остане равнодушан и интезивна медијска кампања успели су да „донесу“ информације до већине грађана о законима који прописују мере против породичног насиља, пооштравање казнене политике, доживотну казну без могућности да се икад испита могућност условног отпуста извршиоца појединих тешких кривичних дела, па чак и мера забране да се прода једина непокретност грађана због комуналног дуга до 5.000 евра.

Испод радара јавности остају међутим мере које узрокују крупне правне, па тиме и друштвене, промене. Најновији повод за овај закључак представља предлог Владе од 31. јануара 2020. године упућен Народној скупштини за усвајање Аутентичног тумачења члана 48. став 6. Закона о извршењу и обезбеђењу. Опет тај Закон о извршењу који, осим код нас, на свету постој само још у Бугарској, помислила сам. Зар није довољно што је за четири године његове примене већ три пута био мењан? Поменути законски члан прописује да ће се директно на рачун адвоката извршити наплата парничних и трошкова извршења, уколико адвокат има оверено пуномоћје. Према Владином предлогу пак, овај члан треба разумети тако да адвокату није потребно оверено пуномоћје?!

Након што сам се мало позабавила досад донетим аутентичним тумачењима, дошла сам до закључака које вреди поделити са грађанима и указати на такве „пузеће“ мере и њихове погубне по друштво и грађане.

Пре свега, разјашњење за оне који о томе можда досад нису размишљали. Последњих 30 година, макар на папиру, држава у Србији почива на подели власти и независности судске власти. Подела власти значи да Влада (извршна власт) припрема предлоге закона (и касније их и спроводи); Народна скупштина (законодавна власт), у лику посланика које су на изборима изабрали грађани, усваја и доноси законе; а у случају спора судови (судска власт), примењујући и тумачећи те законе на конкретан случај, одлучују да ли је неко повредио закон и, уколико јесте, изричу одређене санкције. Независност судске власти значи да судија при доношењу одлука треба да буде независан да би био непристрасан и способан да делује без икаквих ограничења, непримереног утицаја, притисака, претњи или мешања, непосредног или посредног, од стране било ког, не само извршне и законодавне власти, већ и од притисака унутар судства.

Тумачећи законе приликом пресуђивања, судови често доносе различите одлуке у сличним ситуацијама. Ако се то дешава дуго и у великом броју случајева, постоји проблем за који „политичка“ власт (извршна и законодавна) „сваљују“ искључиву кривицу на судску власт. Истини за вољу, и судије су одговорне за ово. Судије би морале много боље да се обучавају, и током обављања своје судијске дужности, и да не подлежу „диктату статистике“ да пошто-пото, па и по цену здраве логике, раде неразумно велики број одлука у неразумно кратком времену (шта би било када би лекари тако лечили и оперисали људе?) већ да своје одлуке аргументују јасно и потпуно.

Али, доследна примена права захтева и да извршна и законодавна власт обезбеде да судови и судије буду равномерно и разумно оптерећени (што значи да судска подручја и надлежност буду „фино наштимоване“ према површини подручја и броју предмета, судија и осталих запослених), да Врховни касациони суд има такву надлежност која му омогућава да у већем броју случајева о одређеном питању изрази свој став (смерницу осталим судовима), да одлуке највиших судова буду лако доступне (и претраживе), да судови имају одговарајуће услове рада, као и да и судије и њихови сарадници буду одговарајуће плаћени за свој рад, јер велики број судских службеника, па и сарадници са завршеним правним факултетом, и чак и положеним правосудним испитом, годинама живе у неизвесности и без могућности планирања породице или решавања стамбених потреба пошто раде на одређено време, а често и предуго и без икакве накнаде за свој рад. Али пре свега, за доследну примену права потребна су стабилност друштвеног система и „добри“ закони.  Друштвена стабилност подразумева да се не доносе десетине, па и стотине, закона годишње и да се једни те исти закони не мењају сваке године, понекад чак и више пута годишње. „Добри“ закони су они који одговарају нашим друштвеним условима и традицији, и који су примењиви, доследни и међусобно усаглашени.

Остављајући тренутно по страни мучна искуства појединих грађана приликом извршења, исељавања из станова зарад дугова минорних у односу на вредност стана (што се и сад може десити за дугове који нису комунални), злоупотребе приликом принудне продаје непокретности у извршном поступку, огромне, непримерене трошкове извршења, помислила сам: шта сад опет раде са тим законом. Зашто Влада, код јасне законске одредбе да адвокат МОРА ДА ИМА оверено пуномоћје своје странке да би за себе наплатио трошкове поступка (трошкови поступка обухватају не само награду за адвоката, већ и издатке странке за судске таксе, вештачења и слично), предлаже Скупштини да се ова одредба разуме, и тиме и да суштински „пропише“ (коме, ако не судијама), да адвокату НИЈЕ потребно такво пуномоћје? Најлакши одговор на ово питање јесте: зато што један други закон (Закон о парничном поступку) изричито прописује да у таквим случајевима адвокату није потребно оверено пуномоћје. Ово је иначе одличан доказ тачности закључка да су одговорни и предлагач закона (Влада) и доносилац закона (Народна скупштина), а не само судови, за (не)уједначену примену права. Поузданост закључка „закуцава“ чињеница да је Народна скупштина аутентично тумачила исти члан 48. Закона о извршењу и обезбеђењу и 2016. и 2017. године.

Али зашто се уопште размишља о доношењу аутентичног тумачења, уместо да се једноставно измени Закон о извршењу и обезбеђењу и пропише и њиме исто што је прописано и Законом о парничном поступку – да адвокат непосредно, и без овереног пуномоћја, може да наплати трошкове досуђене његовој странци?

Шта је у ствари аутентично тумачење? У одређеним, уобичајено веома ретким случајевима када у примени којег закона постоји нејасноћа или неусклађеност са другим законом, тако да се то одражава на тумачење закона од стране судија и узрокује недоследну примену права, дешава се да законодавац (код нас Народна скупштина) одлучи да „објасни“ разлог законске одредбе коју је прописао. То аутентично тумачење законске одредбе, које врши онај који је и донео закон врши се на исти начин као и када се доноси закон. Једина разлика је што за закон важи да се не примењује повратно (ретроактивно), док се аутентично тумачење примењује ретроактивно, јер није закон, већ само објашњење. Доношењу аутентичних тумачења не прибегава се често зато што се тиме ремети подела власти - законодавац намеће судовима своје тумачење права и тиме „суди“ он, а не судови.

За једанаест година, од 22. јануара 2001. године (од кад постоји подаци у електронском облику на сајту Народне скупштине) до скупштинског сазива од 31. маја 2012. године, Народна скупштина усвојила је само једно аутентично тумачење. Супротно томе, за седам година, у сазивима од 31. маја 2012. до краја 2019. године, Народна скупштина донела је чак петнаест аутентичних тумачења (још два предлога за доношење аутентичних тумачења одбијена су због притиска јавности).

Међу аутентичним тумачењима је и оно да одредбу Закона о Агенцији за борбу против корупције, према којој је „функционер“, између осталих, и свако изабрано, постављено или именовано лице у органе јавних предузећа и привредних друштава, установа и других организација чији је оснивач, односно члан Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, треба разумети тако да се та одредба не примењује на лица изабрана у органе привредних друштава чији је оснивач јавно предузеће. Последица је да лица изабрана у органе привредних друштава чији је оснивач јавно предузеће нису дужна да пријаве сву имовину, своју и чланова своје породице, ни приликом ступања на функцију ни после ње. Ваља бити свестан чињенице да је пријављивање имовине функционера једна од актикорупцијских мера која омогућава проверу да ли су функционери злоупотребили службени, односно друштвени положај или утицај, у јавном или приватном сектору, у циљу стицања личне користи или користи за другога. Међутим, захваљујући поменутом аутентичном тумачењу, упркос бомбастичним изјавама и мерама донетим ради борбе са корупцијом, чак ни ако функцију заврше са знатно већом имовином од оне коју су имала пре ступања на функцију, а која се није могла стећи од редовних примања, лица изабрана у органе привредних друштава чији је оснивач јавно предузеће неће бити дужна да правдају ову чињеницу.

Бројни су разлози због којих је у последњих неколико година политичка власт прибегла овако честим аутентичним тумачењима закона. Међу њима је најважнији тај да наши политичари, ни тридесет година касније, нису спремни да прихвате уставна начела о подели власти и независности судске власти, чему су доказ, између осталог, и њихове изјаве о томе да је независност судства фетиш или да је судству потребна „екстерна контрола“. Такво поткопавање судства за последицу има урушавање правне државе и утиче на лошији положај грађана. Уместо да суди, судство се вечито бори за нормалне услове за рад или што је још горе, поједини његови представници прихватају утицај политичке власти на судјење и одустају од дужности да правично суде. Важно је прихватити чињеницу да нема пречица у „лечењу“ правних и друштвених проблема, и да наизглед логичне констатације и решења (судије су криве за неуједначену примену права, јер су нестручне или јер раде у нечијем интересу, па им треба објаснити како да суде и контролисати их), нису тачне. Постоје одговори и решења који су, иако тежи за разумевање и другачији од званичних, тачни. На њих треба обратити пажњу.

Преузето са портала Отворена врата правосуђа.