Назад

Зашто "У име народа" није увек и по вољи народа?

06.12.2019.


Марина Барбир - судија Првог основног суда у Београду

 

"Скандалозна одлука!", "Суд ослободио убице", "Срамотна пресуда", "Силовао девојчицу па га суд ослободио" и слични натписи у медијима праћени коментарима "Правосуђе у Србији је срамота!", "Ромске девојчице од тринаест година можете силовати, Апелациони суд ће вас ослободити ..." скоро свакодневно могу да се прочитају на насловним странама медија и онлине страницама. Исто тако, редовно видимо, чујемо и читамо изјаве највиших представника државне власти којима се "прозивају" – "лопови, преваранти, нарко-дилери, издајници..." поименично.
Медији су стално у потрази за сензационалистичким насловима који обезбеђују већи тираж и гарантују продају. Ретки су уредници који воде рачуна о претпоставци невиности окривљених или о квалитету доказа, а још ређи новинари са барем минималним познавањем основа правног система и правилима поступка. Бомбастични наслови, потресне исповести, обрачун са пословним ривалима или политичким неистомишљеницима код грађана стварају (нереална) очекивања и када се „већ расветљен и пресуђен“ догађај не оконча осуђујућом пресудом, са најчешће већ „најављеном“ драконском казном, грађани своја (изневерена) очекивања и акумулирано незадовољство управљају ка суду, јер не суди "по вољи народа".

Судство је трећа, равноправна грана власти у држави-поред извршне (Влада и председник Републике ) и законодавне власти (Народна скупштина). Суд одлуке доноси у име народа јер сувереност државне власти, самим тим и сваке њене гране, потиче од народа и устава и закона које су донели представници народа, на основу којих се судије бирају, поступци воде, кривица утврђује и казна изриче.
У кривичном поступку, улога суда је да води рачуна да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне санкција.
Ако вам неко дугује новац, тужићете га. Ако вам послодавац не да плату или вас отпусти без разлога, ако комшија гласно пушта музику, ако вас партнер превари, ако сте узели кредит у „швајцарцима“... тужићете.
У нашем народу, чини се, укорењено је суштинско неразумевање улоге суда у кривичном поступку, умногоме потпомогнуто медијима, те извршном, па и законодавном влашћу.

Као што суд не може да обавеже никог да вам плати дуг, или да вас разведе, или банку да вам врати неосновано повећану камату без ваше тужбе, тако и кривични суд не може да поступа без оптужног акта.
Оптужни акт, за кривична дела за која се гоњење предузима по службеној дужности, подноси суду јавни тужилац. У оптужном акту јавни тужилац наводи када, где и на који начин је неко, како се сумња, извршио неко кривично дело. Такође, подноси суду резултате истраге (ако је спроведена) и предлаже да се изведу докази које је прикупио или да се прибаве докази који ће потврдити његову сумњу. Јавни тужилац, опет, зависи од полиције која те доказе прикупља.
С обзиром на важећи Законик о кривичном поступку, суд више не утврђује шта се заиста догодило, односно не утврђује материјалну  истину, већ само да ли је, ван разумне сумње, јавни тужилац доказао да је неко извршио кривично дело и то баш онако како то пише у оптужном акту. Уколико то није случај, суд је дужан да окривљеног ослободи од оптужбе, све и да је судија потпуно лично убеђен да је управо окривљени извршилац кривичног дела. Другим речима, суду су, по више основа, "везане руке".
Европска конвенција о људским правима, Устав и кривично-процесно законодавство формулишу читав низ врло строгих правила како би се обезбедило да се људска и мањинска права ограничавају само у неопходном обиму, па се не може нпр. ставити у притвор лице за које  “сви знају да је криминалац” ако се не води  кривични поступак против тог лица или, ако се и води, не постоје посебне околности које оправдавају одређивање притвора том лицу (опасност да ће побећи, утицати на саизвршиоце или сведоке, поновити кривично дело итд).

Материјално кривично законодавство познаје и низ правних института који, уколико има места њиховој примени, воде доношењу ослобађајуће или одбијајуће пресуде као сто су застарелост кривичног гоњења, стварна и правна заблуда, нужна одбрана и крајња нужда.
Напослетку, суд, кроз своје одлуке, формира казнену политику у оквирима законског минимума и максимума запрећене казне за конкретно кривично дело. Суд то чини тек када се сагледају све чињенице које се тичу најпре личности самог извршиоца, околности под којима је кривично дело учињено, степена кривице итд. и тек тада процењује којом ће се казном остварити циљ – пре свега да делује на учиниоца да он сам убудуће не врши кривична дела (специјална превенција), а затим и да изрази друштвену осуду, јача морал, утиче на друге да поштују закон и да не врше кривична дела (генерална превенција).
Дакле, пут од новинског наслова до правоснажне пресуде, дуг је и сложен за сваког у медијима јер је он пун непознаница и за судију, које се разјашњавају тек током доказног поступка, у коме се утврђује чињенично стање битно за правилну примену материјалног права.
Зато нико унапред не може знати исход конкретног кривичног поступка и, зато је најблаже речено, неодговорно, а у стварности и неуставно, формирати јавно мњење на основу полуистина, непотпуних информација и нестручних коментара, кршењем претпоставке невиности и апострофирањем суда као "главног кривца" за "милионске" афере чији су актери прошли некажњено, "убице"  које нису осуђене  или младе људе одређене мањинске групе који нису кажњени казном затвора од пет година због особености обичаја заједнице у којој живе.
Судије обављају захтеван и одговоран посао, у име народа, а воља народа не сме бити последица потцењивања тог истог народа и његове способности да разуме основне принципе грађанског друштва.
У циљу јачања стабилности државе и поверења грађана у државне институције ваљало би успоставити најпре међусобно уважавање и поштовање различитих грана власти, које ће за последицу, између осталог, имати и одговорне медије, који и сами морају да на објективан и конструктиван начин, стручно и са здравим критичким освртом као сто им је и улога у демократском друштву, да прате кривичне поступке, не преузимајући улогу тужиоца, суда и џелата.

 

Преузето са портала Отворена врата правосуђа.





Назад


Стандарди судијске етике


Међународна сарадња




Чланство



Пројекти


En