др Гордана Видојковић - судија Вишег суда у Пожаревцу

Грађани често чују тврдње, чак и од највиших државних функционера, да судије изричу благе казне и да су криве за благу казнену политику, а тиме и за пораст криминалитета. Они тврде да држава, која је спремна да се обрачуна са криминалом, мора да пооштрава казнену политику и строго ограничи судије у одмеравању казне. Да би се проверила тачност ових констатација, потребно је знати одговоре на следећа питања:

1.Шта је узрок криминала? Ко и како утиче да се он смањи?

Један од узрока криминала је у недостатку прилике и наде да се може живети од свог рада. Тако је рецимо у САД-у пре десет година, чак висе од 40% затвореника било неписмено, док је једна трећина била незапослена у тренутку хапшења.

2. Који циљ треба да постигне изречена казна? Да ли се тај циљ мозе постићи ако казна није индивидуализована?

Циљ изречене казне је да, кроз акт друштвене осуде, поправи и социјално рехабилитује осуђеног, спречи друге да врше кривична дела и тиме заштити друштво од криминала. Циљ не зависи само од висине казне. Нема благе и строге казне већ само одговарајуће и неодговарајуће. Да би казна била одговарајућа, мора бити индивидуализована. Сваки криминални догађај и извршилац случај су за себе.

Када судија одмерава казну он то чини у границама прописаним законом за конкретно дело имајући у виду циљ кажњавања али и све околности конкретног случаја које утичу да казна буде мања или већа. Само изузетно и то када постоје услови изричито прописани законом, казна се мозе ублажити односно пооштрити, што искључује могућност судске самовоље. Прописивање неке казне као обавезне онемогућава суд да цени олакшавајуће и отежавајуће околности, угрожава право окривљеног на правично суђење, не доприноси осећању друштва да је правда постигнута нити одвраћа од криминалитета. Борба против криминала није тако једноставна да би се решила само потезом пера – пооштравањем казнене политике. Да је тако, у земљама са најстрожим казненим системима не би ни постојао криминал. Иако се у САД изричу строге казне, и иза ресетака имају висе од једног милиона мушкараца и жена, криминал се код њих не смањује. Пооштравање казнене политике није смањило криминалитет ни у Србији иако је стопа затворских казни порасла за 19,5% у периоду од 2008-2018, а од 2015. године када је у Србији било 10.064 затвореника, односно 142 затвореника на 100.000 становника, пред крај 2017. године тај је број порастао на 10.807 тј. 154,4 затвореника на 100.000 становника, што је знатно изнад европског просека од 102,5.

3. Шта је одмеравање казне и ко га све врши?

Одмеравање казне је одређивање врсте и висине казне учиниоцу одређеног кривичног дела. Одмеравање казне најпре врши сам законодавац одређујући врсту али и распон у изрицању казне (законски минимум и максимум) и то појединачно за свако прописано кривично дело. Законодавац све више ограничава судију у одмеравању казне и забраном ублажавања казне за одређена кривична дела (тако онај ко прода рецимо два џоинта мора бити кажњен са минимално три године затвора) и увођењем обавезног кажњавања казном већом од половине прописаног распона у случају вишеструког поврата, тј. увођењем доживотне казне без могућности условног отпуста за учиниоце појединих кривичних дела. У таквом случају улога судије у одмеравању казне постаје сувишна јер су њему “руке везане” и он, заправо, не мозе да изврши индивидуализацију казне. То би конкретно значило, да би се уобичајено изрекла условна осуда рецимо млађем пунолетном, неосуђиваном лицу које под дејством алкохола удари у друго возило и проузрокује материјалну штету великих размера, коју потом и надокнади, јер је за ово кривично дело прописана казна затвора од 1 до 8 година и постојали би услови за изрицање условне осуде. Међутим, ако би то исто урадио онај ко је предходно два пута осуђиван,рецимо за то што је увредио (опсовао) комшију и издао чекове без покрића за износ од преко 100.000 динара, за то исто дело би морао бити осуђен казном затвора преко 4 године.

4. Зашто пооштравање казни и ограничавање судија у одмеравању казне неће довести до смањења стопе криминалитета?

Анализа података показује да:

• Пооштравање казнене политике не одвраћа људе од чињења најтежих кривичних дела. Тако је рецимо у средњем веку за џепарење била прописана смртна казна која се извршавала јавно на трговима. Међутим, управо током извршења смртне казне било је највише џепарења.
• Најтежа кривична дела најчешће се врше у бесу, у жару страсти или под утицајем алкохола или наркотика, и строже кажњавање неће спречити људе да импулсивно реагују.
• Пре извршења кривичног дела људи не размишљају о казнама које им прете, јер очекују да никада неће бити ухваћени. У Америци се, рецимо, од 34 милиона тешких кривичних дела, која се изврше годишње, процесуира само 3 милиона.
• Казна, како би постигла циљ, мора бити сразмерна злочину, индивидуализована и не сме да зависи само од околности да ли је неко повратник или не.
• Повратници који се строже кажњавају, избегаваће постизање споразума о признању кривице, захтеваће да им се суди, што изискује доста времена и трошкова, и што ће у крајњој линији оптеретити све нас као пореске обвезнике.
• Изрицање доживотне казне без могућности условног отпуста није у складу са чланом 3. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода јер окривљене лишава наде да ће икада бити пуштени на слободу и стога представља нечовечно и понижавајуће поступање.
• Република Србија је потписница ове конвенције, и она је за њу, према Уставу Србије, правно обавезујућа, те ће у случају покретања поступка пред Европским судом за људска права Србија бити санкционисана.
• Изрицање доживотне казне без могућности условног отпуста мозе довести до пораста насиља, нарочито оног усмереног ка полицији, затворским чуварима, али и јавности. Реално је очекивати да ће се у тој ситуацији преступник опирати хапшењу, убити сведока или покушати бекство из затвора, и бити агресиван према другим осуђеницима и чуварима.
• Трошкови потребни за издржавање казни осуђених на доживотну казну затвора биће превисоки и неоправдани јер статистика говори да је старење најбоље средство за смањење криминала тј. да незнатан број људи старијих од 60 година врши кривична дела. Процењени троскови старања о старијем затворенику су три пута виши од оних који су потребни за млађег затвореника. Они могу бити сврсисходни само уколико се ради о старијем затворенику који је опасан по друство што је мало вероватно обзиром да само 1% свих тешких кривичних дела изврше људи старији од 60 година.

Преузето са портала Отворена врата правосуђа.