Поводом базе о судијама „Просуди ко суди”, коју је недавно објавила Мрежа за истраживање криминала и корупције - КРИК, Друштво судија Србије објављује

 

ОТВОРЕНО ПИСМО

 

Друштво судија Србије поздравља велики и значајан рад КРИК-а уложен у систематизацију и анализу сакупљених и обрађених података о судијама које поступају у одељењима за организовани криминал и борбу против корупције Вишег суда у Београду и Апелационог суда у Београду. Напор КРИК-а да се подаци о поступањима и одлукама судија у овим одељењима учине што разумљивијим и доступнијим најширој јавности графичком опремом текста и визуелном презентацијом представља један од могућих начина друштвене контроле судства, која је добродошла. База би могла да „приближи“ јавности судски систем и функционисање дела једне од три гране државне власти, поред законодавне и извршне. Међутим, база такође може, уколико се уочени недостаци не би отклонили, да подстакне још веће неповерење грађана у судство.

Судије разумљиво, управо зато што одлучују о основним људским правима и изричу казне ради сузбијања дела којима се повређују или угрожавају вредности заштићене кривичним законодавством, подлежу вишим стручним и моралним стандардима од осталих грађана, па и осталих функционера. Због неопходности да у сваком појединим случају суде по закону и непристрасно, без обзира да ли суде највишем државном функционеру или обичном грађанину, једино су судијама, за разлику од политичких функционера других грана власти, поверени доживотни мандат и гаранције независности.

 

Зато једино судије, за разлику од припадника друге две гране власти, морају да имају правни факултет, правосудни испит и дуже професионално искуство да би били изабрани на судијску функцију. Истовремено, управо је значај судијске функције коју су судије дужне да обављају доживотно и независно, разлог што се од судија захтева и очекује да се у свом приватном животу уздржавају од понашања која се иначе толеришу осталим грађанима. Стога Друштво судија дели став КРИК-а да управо судије треба да су од највећег моралног интегритета у друштву и пример осталима, с обзиром на моћ и одговорност коју имају. Зато сматрамо да је битно да јавност буде обавештена уколико судије крше законе, проблематично се понашају или имају богатство несразмерно примањима

 

Судије разумеју интерес јавности, укључујући и медије, да буде обавештена о животу и раду судија и тај интерес сматрају логичним и оправданим. Такође, судије с пажњом прате критичка мишљења која се односе на начин на који се они понашају и обављају своју функцију, без обзира на то да ли се осећају лично повређеним изношењем тих мишљења.

 

Шта је спорно у бази „Просуди ко суди“

 

Свако јавно иступање, укључив и презентација поменуте базе КРИК-а, подлеже ограничењима која произлазе из принципа владавине права на којима Србија почива и захтеву да свако поштује закон и поступа у доброј вери, с пажњом примереном околностима, без намере да се повреди судија о коме се извештава или неосновано дисквалификује део судства или цело судство вредносним закључцима заснованим на недовољној или нетачној чињеничној потпори.

 

На почетној страни базе „Просуди ко суди“, оној на коју читалац одмах наилази, налазе се имена и фотографије судија у Вишем суду у Београду, и то у одељењу за организовани криминал (19) и за борбу против корупције (3), као и у одељењу за организовани криминал (11) у Апелационом суду у Београду[1]. То није спорно, јер грађани имају неоспорно право да знају ко су судије, и то не само у тим одељењима тих судова.

 

Суштина базе „Просуди ко суди” садржана је у оценама сваког појединачног судије. Оцене су визуелно означене заставицама црвене или жуте боје. Према образложењу аутора, оне су понуђене читаоцима као знак лаког препознавања судија које су, између осталог, прекршиле закон или доносиле незаконите судске одлуке. Аутори су оцењивали седам области рада и живота судија – каријера и напредовање, предмети, незаконите одлуке, поступци вођени против судија, имовина судија, ангажовање ван суда, пријатељства и/или пословни савези са особама око којих се плету контроверзе и сваку од њих обележавали поменутим заставицама.

 

На почетној страници базе, стављене су заставице (једне или друге, или обе боје) поред имена 14 од 22 судија Вишег суда у Београду и 10 од 11 судија Апелационог суда у Београду, тако да су оне на први поглед уочљиве, јер су бројне и визуелно упадљиве. Делује прегледно, информативно и корисно.

 

Међутим, већ на почетку јасно је да оцене (заставице) воде ка закључку да је скоро сваки судија у сваком од поменутих судских одељења мање или више „лоше“ оцењен и последично, да су проблематична практично цела судска одељења поменутих судова. На то се логички надовезује даљи закључак да би за боље функционисање тих одељења, или, зашто да не, судова, или чак и судства у целини, требало променити људе. И то упркос томе што постоје системи вредновања, дисциплинске одговорности, могућност разрешења појединачних судија, и за то надлежни органи и прописана процедура. Оваква логика нажалост, није нова. Таква логика довела је до реизбора свих судија 2009. године у коме је трећина судија, њих 837, без процедуре и објашњења, разрешена, а Србија међународно обрукана и финансијски знатно оштећена.

 

На срећу, у судству је било довољно стручности, доследности и упорности да три године не дозволи овом проблему да потоне у заборав и да „припреми услове“ да Уставни суд донесе одлуке 2012. године на основу којих су отклоњене тешке и скупе последице овог разорног друштвеног експеримента.

 

Конкретно, у погледу оваквог поступања КРИК-а, Друштво судија Србије:

 

1. Указује да, из заставица (оцена) на почетној страници није јасно, иако је то битно (због различитог значаја посматраних области) за коју су област, од седам колико их је КРИК „оцењивао“, судије негативно оцењене.
2. Обраћа пажњу на то да су оцењиване судије биле чланови већа од троје или петоро судија, и да су одлуке у већима доношене и већином гласова, као и да је у правном поретку Србије забрањено извештавати који је судија како гласао.
3. Указује да судија не може бити позван на одговорност за изражено мишљење или гласање приликом доношења судске одлуке осим ако се ради о кривичном делу кршење закона од стране судије из члана 360. Кривичног законика;[2] да су судске одлуке обавезне за све и не могу бити предмет вансудске контроле;[3] и да судску одлуку може преиспитати само надлежан суд у законом прописаном поступку, а не и било који лаик, па ни други државни орган.
4. С претходним у вези, као и са констатацијом аутора да закључци да су судије прекршиле закон нису произвољне оцене новинара КРИК-а, већ се искључиво ослањамо на одлуке државних органа, Друштво судија објашњава да укидање пресуде због битне повреде одредаба кривичног поступка или констатовање повреде кривичног закона не значи да је суд заиста, у лаичком смисли речи, кршио закон, или да је судија донео незакониту одлуку или да није одговарао за кршење закона. Право на правни лек, три жалбена разлога,[4] суд правног лека (за кога важи претпоставка да је „паметнији“ од оног који је одлуку донео) и могућност укидања судске одлуке због наведених разлога постоје у свакој држави на свету. Циљ тако успостављеног система јесте да правни лек оствари сврху, да правни став судије (или судског већа) буде подвргнут законској контроли од стране више судске инстанце и да правни поредак функционише, а не да кажњава и стигматизује судије.
5. Позива КРИК да преиспита своју оцену, и исправи је у бази података (за судије за које је тако констатовано):

• у погледу закључка да су судије напредовале а да за то није испоштован минимум стажа;[5]
• у погледу закључка да су судије дозволиле да поступак застари, јер је за такву оцену неопходна одговарајућа чињенична основа (да је исти судија од почетка до застаре поступао у том предмету и да је његово поступање било несавесно);
• у погледу оцене одлука судија (додељивања црвене заставице) у екстремним случајевима, када је у питању грубо кршење закона које је имало драматичне последице на сам случај - на пример, судија је противзаконито избацио доказе из поступка, јер је у погледу ове оцене КРИК противправно поступио, сам установивши критеријум на основу кога се неки случај процењује као „екстремни“, а наводно „кршење“ закона као „грубо“, поступајући и као законодавац и као судија;
• у погледу поступака вођених против судија, довођењем тих поступака (дисциплинских и нарочито оних због саобраћајних прекршаја), као и довођењем појединих података о судијама са дугогодишњим искуством (уже место становања, место где је возило било непрописно паркирано, износ кредита, износ казне плаћене у прекршајном поступку, просечна оцене на факултету и дужина студирања, које иначе нису услов за избор) у везу са конкретним незаконитим или недоличним поступањем судије, јер се у супротном беспотребно и стога неосновано нарушава приватност, на коју право има и судија;
• у погледу имовине судије, и да ли ју је судија имао пре ступања на функцију, која не може да се објасни његовим примањима, притом нема података да ју је наследио, да је подигао кредит или другачије легално стекао, а новинарима није желео да објасни њено порекло, с обзиром да судије немају обавезу да о својој имовини извештавају јавност, већ су првенствено дужне да пријаве своју имовину надлежном телу - Агенцији за борбу против корупције.[6] При томе, Агенција је надлежна да води регистар имовине, проверава благовременост подношења извештаја и тачност и потпуност података, прати имовинско стање функционера, по службеној дужности покреће и води поступак у коме одлучује да ли постоји повреда закона, изриче и објављује мере у складу са законом и обавештава надлежни орган ради покретања дисциплинског, прекршајног и кривичног поступка, у складу са законом, с тим да одлуке Агенције не могу да прејудицирају кривичну и материјалну одговорност функционера;[7]
• у погледу оцене о ангажовању судије ван суда попут места у фудбалским клубовима познатим по криминалним пословима и везама које може довести у питање његову достојност имајући у виду њену произвољност и околност да Високи савет судства одлучује о неспојивости судијске функције и других служби, послова и поступака[8], и да се он изјаснио о могућности судије да буде члан управног одбора фудбалског клуба, док је за остале околности (нпр. да ли судија треба да суди у случају везаном за правно лице у чијем је управном одбору члан) битно да ли је коришћен институт изузећа.

 

У супротном, уколико база „Просуди ко суди” не би била исправљена на напред наведени начин, Друштво судија сматра да би и рад КРИК-а и његова добра воља, у коју Друштво судија до сада није сумњало, могли бити погрешно схваћени или поништени, а јавност, која несумњиво има право на транспарентно судство, заведена утиском да је дозвољено оцењивати судије ван надлежних државних органа којима је то поверено на основу закона и контролисати судске одлуке ван законом прописаног поступка.

 

Напослетку, Друштво судија Србије стоји на располагању за свако објашњење које се тиче судства, како би грађани били тачно информисани о темама за које постоји суштински оправдан и легитиман интерес јавности да буде обавештена.

 

[1] Због обимности базе, Друштво судија је анализирало део о судијама, док ће у вези са делом о предметима доставити своје мишљење накнадно, по потреби.

[2] Члан 151. став 1. Устава Републике Србије.

[3] Члан 145. став 3. Устава Републике Србије.

[4] Свугде присутно је да у правном поретку постоје само три жалбена разлога: битна повреда одредаба поступка, погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање и погрешна примена материјалног права.

[5] Дужина радног искуства у правној струци потребна за избор судија у различитим врстама судова прописана је чланом 44. Закона о судијама.

[6] Чланови 42. до 46. Закона о Агенцији за борбу против корупције.

[7] Чланови 47. до 57. Закона о Агенцији за борбу против корупције.

[8] Чланови 30. и 31. Закона о судијама.

 

Преузмите отворено писмо.