Поред неспорног права сваког, па и удружења која окупљају занатлије да подрже или да се противе нацрту Устава, у „писму подршке“ Министарству правде које је потписало 40 организација постоји нешто што даје разлога за забринутост. То је, наиме, само постојање потребе за оваквим видом парирања ставу групе струковних и невладиних удружења која су позвала Министарство да актуелни „Радни текст“ измена Устава у области правосуђа повуче из процедуре због бројних слабости. Предлози уставних амандмана неће постати ништа бољи ако их неко подржи, као што неће бити ни ништа лошији ако не буду добили подршку.

Зато о њима треба да се води расправа суочавањем аргумената и полазећи од онога што је постављено као сврха ових уставних промена:

1. Правосуђе Републике Србије је у потпуности независно, што је потврђено позитивним мишљењем Венецијанске комисије на нови Устав и законске одредбе које се односе на правосуђе;
2. Судије и тужиоци се бирају на основу стручности и учинка што у целини узев има позитиван утицај на квалитет и ефикасност правосуђа;
3. Високи савет судства и Државно веће тужилаца (оформљени у складу са европским стандардима) успешно управљају правосуђем са адекватним финансијским средствима, кадром изабраним по јасним критеријумима, поштујући принципе транспарентности и одговорности;
4. Све горе наведено је потврђено у позитвној оцени Европске комисије из Годишњег извештаја о напретку Републике Србије укључујући унапређење одредаба Устава.

Проблема са досадашњом дебатом је било неколико. Први је тај што се из предлога уставних промена које је изнело Министарство правде у Радном тексту не види који је став извршне власти у Србији, због чега приступа овим променама и због којих разлога се залаже за поједина решења. Наиме, целокупно образложење представља само упућивање на повезаност предлога са појединим ставовима Венецијанске комисије, а не и описа разлога због којих извшрна власт у Србији сматра да су управо та решења најбоља. Други проблем јесте то што је јавна расправа уопште отворена, а да нису приказани резултати претходне јавне расправе, одржане у другој половини 2017. Када је расправа већ почела да се води, у њој је било превише непримерених тонова и етикетирања. Свакако се на разне начине може бранити став да би било опасно да судије и тужиоци искључиво бирају и разрешавају припаднике своје струке и да то може подстаћи непотизам и друге негативне појаве. Међутим, такав став не добија ни најмање на снази ако се судије и тужиоци погрдно етикетирају као носиоци идеологије самоуправног социјализма и као котерија, као што је чинио главни излагач ставова извршне власти, помоћник министра правде, Чедомир Бацковић. Исто тако, на изложених уставних решења није јасно због чега би за грађани више волели да нове судије и тужиоце, уместо постојећих ефективно бирају „истакнути правници“ које по сопственој вољи владајућа већина у Скупштини постави у правосудне савете.

Међу потписницима "писма подршке" се, осим неправничких удружења, за која се може претпоставити да су се на списку нашли како би број био већи, налазе и нека правничка, али већ на први поглед персонално и интересно повезана са Владом, односно Министарством правде. Наравно, и они имају право да се изјасне о томе какав правосудни систем желе, али је упитно због чега извршној власти треба таква подршка, на пример у случају када подршку даје удружење које је основао руководилац једне владине агенције или удружење истакнуте представнице једног владиног радног тела? Тешко је поверовати да би било ко кога занима суштина ствари могао да поверује да је реч о акцији коју су та удружења покренула без знања и подстицаја извршне власти.

Право решење и предуслов за дебату о уставним променама јесте да сви јасно предоче своје ставове. То су учинила удружења судија и тужилаца, који се залажу за већу независност праводусних тела и веће учешће професије у њима; то су учинили и свршени полазници Правосудне академије, залажући се за решења која ће учинити ПА искључивом тачком уласка у правосуђе; то су учиниле и бројне институције унутар правосудног система, као и универзитетски професори. Свој став ће дати и Венецијанска комисија. Једино што недостаје је јасан став Владе, односно Министарства правде као њеног ресорног дела – за какво се правосуђе залаже и на основ којих разлога мисли да ће управо предложена уставна решења довести до таквог циља.

Иначе, у склопу актуелне јавне расправе, Транспарентност – Србија је искористила могућност давања предлога и коментара. У допису који смо доставили Министарству правде указали смо на потребу давања образложења за предложена решења, потребу да се Министарство осврне на све примљене предлоге током претходне јавне расправе из 2017, са давањем разлога за њихово прихватање или неприхватање, пре него што објави нови Радни текст/Нацрт уставних амандмана. Текст нашег дописа можете преузети са сајта ТС.

Преузето са интернет странице Транспарентности Србија.