ВСС сматра да би после приспећа Мишљења Венецијанске комисије било неопходно да овлашћени предлагач (према Уставу то није Министарство правде!) оформи радну групу за израду коначног текста Нацрта амандмана, у чијем саставу би били и представници правосуђа, науке и струковних удружења. Уколико до тога не дође, указује да је Устав не само највиши правни акт него и друштвени споразум од пресудне важности за развој и будућност друштва и државе, и сматра да јавност треба да зна мишљење и предлоге овог тела.

 

Достигнути ниво независности и непристрасности судства и судија не сме се умањивати, утолико пре што то не захтевају званична политика и документи Републике Србије, а ни Акциони план за Поглавље 23, истиче ВСС. Напротив, актуелне промене Устава су инициране због јачање независности судства и самосталности тужилаштва. Уколико би се утицај Народне скупштине на судство преобразио, уместо да се укине или смањи, врло тешко и споро би постигли достигнути ниво развоја судске власти који постоји у земљама ЕУ који имају ова тела. Обелодањује се да је текст Нацрта амандмана који је упућен Венецијанској комисији сачињен без консултација са ВСС и да није отклонио суштинске недостатке из радног текста Министарства правде, чије повлачење из процедуре су тражили органи правосуђа и многи научници.

 

У Нацрту амандмана нису разјашњена питања положаја и садржине судске власти у односу на законодавну и извршну. Игнорисани су предлози радне групе Комисије за спровођење Националне стратегије реформе правосуђа 2013-2018, састављене од професора уставног права и других стручњака из ове области.

 

Истиче се да је Мишљење Венецијанске комисије идентично са ставом ВСС о спорним питањима да се: одреди садржина која припада судовима као носиоцима судске власти, брише став да се законом уређује јединствена примена закона од стране судова, гарантује материјална независност судова и судија, пропишу разлози за разрешење судија и задржи гаранција непреместивости судија, као и да се преиспита став да ли је Правосудној академији место у Уставу. У погледу ВСС: да се задржи постојећа уставна дефиниција и надлежности овог органа, не смањује број чланова ВСС који треба да је непаран и задржи садашњи број судија, преиспита начин избора чланова који нису судије и одустане од решења о „распуштању“ ВСС у случају да не одлучи о неком питању у року од 30 дана.

 

С обзиром да објављивање радног текста Уставног закона за спровођење амандмана, као ни у погледу Нацрта амандмана, не прати образложење – није јасно зашто се приступа изменама свих одредби Устава о правосуђу које нико, па ни међународна заједница, у том смислу и опсегу није тражила? ВСС сматра да ничим није гарантовано да неће бити реизбора или произвољног премештања судија у Србији. Ово тим пре што су рокови за доношење потпуно нових закона из области правосуђа нереално кратки. С друге стране, несхватљиво је да се Министарству правде, и поред озбиљних грешака, и даље дозвољава монопол у стручној припреми и оцени уставних решења. На ову појаву су скренула пажњу и европска тела попут Консултативног већа европских судија, ГРЕКО и МЕДЕЛ, а Венецијанска комисија истиче да је јавни консултативни процес био нарушен атмосфером „заједљивости и огорчености.“

 

Да ли ће и ко одговарати уколико спорна уставна решења о правосуђу не буду квалитетна, чак и кад их не би одбацила тела ЕУ због других политичких договора врха домаће власти и ЕУ или уколико је због њих већ дошло до нових подела и антагонизма у друштву? Да ли је у реду да се глас струке и науке бори за равноправан третман са гласом страначко-политичке власти тек у процедури Народне скупштине и на референдуму!?

 

Крајње је време да се грађани, о чијим правима и обавезама је реч, али и сви други институционални и стручни потенцијали друштва, активно укључе, размотре и оцене: да ли ће наше правосуђе после уставних промена, које нису усаглашене са домаћом струком и науком, постати боље и независније, гарант владавине права и савременог демократског развоја Србије или је реч о „камуфлажи механизама којима ће политика (политичке странке, без обзира које идеологије) и даље држати судије на кратком повоцу.“ (Проф. Р. Марковић, у „Политици“ 27.2.2018.)?

 

   

  

Саво Ђурђић, судија Апелационог суда у Новом Саду, члан Високог савета судства