Назад
Драгана Бољевић: Креатори реизбора 2010. морали су да одговарају
22.05.2017.
Највећим пропустом ове власти сматрам то што није позвала на одговорност чланове ВСС и ДВТ из реда судија и тужилаца, који су срамно и незаконито обављали своју дужност.
Основни проблем српског правосудног система је то што Устав не дефинише садржину судске власти. Без тога, ни то што Устав каже да судска власт припада судовима не вреди много.
Одговорност за угрожавање судске власти у Србији сносе и уставотворци, јер, између осталог, нису дефинисали у чему се та власт састоји, оцењује у разговору за „Експрес” Драгана Бољевић, председник Друштва судија Србије и генерални секретар МЕДЕЛ (Европско удружење судија и тужилаца за демократију и слободе, са седиштем у Берлину и Паризу). Наша саговорница је у судству од 1984. године. За „Личност године у области владавине права” ОЕБС ју је прогласио 2006, признање „Најевропљанка године у области комуникације” добила је 2012. од Прве европске куће права, а пре четири године Лига експерата почаствовала ју је наградом „Витез позива”.
Зашто се у Србији одвија процес развлашћивања судске власти и кад је то почело?
– Код нас није дефинисано шта значи судска власт. Устав каже да судска власт припада судовима и судијама, али не прецизира садржину судске власти. Када буде мењан Устав, било би добро да ово буде дефинисано, мада не заговарам брзу промену Устава, ни тезу да без уставних промена реформске мере нису могуће. Развлашћивање судова почело је пре нешто више од деценије. Из привредног судства је измештен Фи регистар и основана је Агенција за привредне регистре. Земљишне књиге су из судова пребачене у катастар, који припада Републичком геодетском заводу. Извршни поступак пребачен је извршитељима, које именује и њихов рад уређује министар правде. Део ванпарничне надлежности, овере, па и оставински поступак, предат је нотарима, који су такође под патронатом министра правде. Тако у овим областима о правима одлучују несудски органи за које не постоје гаранције независности и непристрасности. А људи су крварили кад су подигли Француску буржоаску револуцију да би им судио независан и непристрасан суд.
Да ли се тај цивилизацијски правни корак уназад збива само код нас?
– Не. Примарни захтев да судство буде ефикасно је последица неолибералног концепта на глобалном плану, захватио је многе државе, чак и чланице ЕУ и надвладао је сва друга начела судског рада. У свету је сада веома актуелан тзв. форум шопинг: стране у спору именују „судију” који пресуђује искључиво на бази оног што су стране уговориле и, за разлику од судова, не примењује ни национално законодавство, нити међународне конвенције. Тиме се заобилази читав систем права и правне институције. МЕДЕЛ и Светско удружење судија се противе овоме, јер се тако, уместо правне државе, инсталира право јачег, а то је увек богатији. Такав систем је био планиран и Трансатлантским трговинским споразумом – ТТИП, који је доскора гурала Обамина администрација, што је Доналд Трамп тренутно зауставио.
Има ли сигнала да ће се код нас одустати од развлашћивања судова?
– Надам се да ће се тај процес код нас заустављати у истој мери у којој се буде заустављао на светском нивоу. Али, то је увек битка непрестана зато што богати хоће да инсталирају своје виђење света и право јачег, а не правду.
Драконски уплив извршне и законодавне власти на судску власт видели смо приликом тзв. реформе судства 2010. године. Да ли је тај уплив сада мањи?
– Дугорочне последице тог реизбора су толико велике да од њих тешко да нешто може бити веће! Највећим пропустом ове власти сматрам то што, нажалост, када је већ Уставни суд 2012. године поништио све одлуке Високог савета судства (ВСС) и Државног већа тужилаца (ДВТ) није позвала на одговорност чланове ВСС и ДВТ из реда судија и тужилаца, који су срамно и незаконито обављали своју дужност. У том моменту судије и тужиоци су се изборили за европске стандарде и у српском правосуђу и основано су очекивали да ће заувек свима бити јасно да се са правосуђем не сме играти. Међутим, актуелна власт не само што није покренула питање одговорности већ је са тешко дискредитованим ВСС и ДВТ донела правосудне законе, Националну стратегију за реформу правосуђа, изабрала све председнике судова и стотине судија… Тиме је актуелна власт учинила спорном сваку од тих реформских мера јер их је донела са онима који су газили по начелима владавине права и правној држави. Кад су судије и тужиоци видели да такви пролазе некажњено, развила се дубинска апатија и осећај да у ствари не вреди ризиковати залажући се за принципе. Отуда у судству не постоји осећај бољитка.
Како је све ово могло да се догоди када смо у оквиру приступних преговора под будним оком ЕУ?
– Постоји разлика у активностима које ЕУ предузима преко својих стручњака које ангажује у различитим пројектима са Србијом и у одлукама које ЕУ доноси везано за нас. На стручном нивоу, сви експерти ЕУ увек имају сагласна виђења и предлоге са оним што је реално. Али еукрате (евопске бирократе) доносе одлуке зависно од користи коју очекују од тренутне власти у Београду. Показали су више пута да су спремни на трговину, чак и основним принципима на којима је настала ЕУ (владавина права, држава социјалне правде, солидарност, једнакост итд.), за корист која им је тренутно битна. Тако су и ранијим властима гледали кроз прсте у погледу владавине права када су испоручивали хашке оптуженике. Сада се та трговина своди на уступке у односима са Косовом. Брисел често не разуме нашу стварност, они шематски приступају променама у нашим и у другим друштвима. Наше правосуђе треба поправљати, али Србија није држава од јуче, она је трећа у Европи донела грађански законик и девета Устав. Реч је о држави која свој правни систем, само у савременој историји, развија већ два века, што Брисел често занемарује.
Управо та два века уставности Србије показују стално јачање утицаја извршне власти над судском и законодавном. Како се, онда, судство може изборити за независност?
– Најпре је потребна политичка воља за владавином права и онда када то не одговара водећим политичарима. Затим, нужно је јачање интегритета судства; судије морају да се изборе са апатијом, страхом и да раде на јачању својих способности, јер само онај који је стручан и способан може да се одупре притиску. Наравно да судија мора бити храбар и поштен, али то није довољно, неопходно је да има знање. Треће, потребно је да унапредимо правосуђе, разумевајући нашу традицију и могућности, као и тековине европског права, што и ЕУ од нас очекује. Тиме се суштински унапређује друштво, а када се тај напредак оствари, постаје небитно хоћемо ли ући у ЕУ или не.
Пут ка независном судству отежава и непроглашени рат између Уставног суда Србије и Врховног касационог суда. Зашто је до тога дошло, какве су последице?
– И то је нешто што није везано само за нас. Како се све више баве заштитом људских права, уставни судови фактички постају део правосуђа, судови последњег степена. Рат који помињете произлази из чињенице да је Уставни суд самоиницијативно поништио онај део Закона о Уставном суду којим му није било дато у надлежност да поништава судске одлуке. Ми судије сматрамо да Уставни суд, будући да није део судског система, не треба да поништава правноснажне судске одлуке. За јединство правног система и јачање поверења грађана примереније је да Уставни суд констатује повреду основног права учињеног у поступку пред судом, што је онда законски разлог за понављање поступка; суд који је повреду учинио сам ће укинути своју одлуку и донети нову, водећи рачуна о констатацијама Уставног суда. Истине ради, Уставни суд, поништавајући судску пресуду, често основано указује на одређене недостатке. На пример, у трци за тим да што пре и што више пресуде, судије све чешће пропуштају да образложе ваљано своје пресуде, чиме се повређује право на правично суђење јер оно подразумева и право на добро образложену одлуку.
Одакле такво незнање међу делиоцима правде?!
– Ту је најмање реч о незнању. Због инсистирања да судије реше што већи број предмета у што краћем року заборавља се на потребу да одлука буде квалитетно образложена, и то баш за странку која је изгубила спор; њој треба да је јасно и да је суд размотрио све што је она истицала и због којих разлога је спор изгубила. То захтева време, а судије се труде да имају што више пресуђених предмета, од чега им зависи оцена рада и напредовање, а можда и губитак посла. Зато беже од компликованих предмета јер, док један такав реше, могу да окончају 30 лаких – а исто се рачуна и сложен и једноставан предмет. Добро је што је ВСС формирао комисију за разликовање судских предмета по сложености, јер би то требало да омогући судијама да се на миру баве компликованим предметима знајући да ће њихов рад бити адекватно вреднован.
Због чега Уставни суд не врати у правне оквире извршну и законодавну власт и тако заштити независност судске власти, кад је и за то надлежан?
– Уставни суд може да огласи ништавним све законе, уредбе или било који пропис којим се нарушава независност судства. Он је веома оптерећен и само изузетно решава по службеној дужности. Код нас је владавина права у том обиму доведена у питање да је Уставни суд затрпан и тешко савладава тај обим посла. Притом је веома политички сензибилан, поједностављено речено, то је правно-политички суд, па му је зато једно око правничко, а друго политичко.
ПРАВОСУДНА АКАДЕМИЈА
Шематски приступ ЕУ се огледа и у инсистирању на Правосудној академији као једином „месту” у коме би требало да се обучавају будуће судије, а све наводно да би се избегао политички утицај приликом избора судија у Скупштини. Академија није европски стандард, јер се млади правници обучавају за судије, рецимо, у Немачкој и Аустрији у судовима, у Холандији и Италији и у судовима и у тренинг центрима. Сам начин обуке није битан, битно је да буду изабране судије које су стручне и од интегритета. Правосудна академија је код нас млада институција, ради свега неколико година и још и сама треба да се изграђује у сваком погледу. ЕУ занемарује да и ту постоји политички утицај, и то формални и неформални. На пример, Влада бира трећину чланова Управног одбора, који затим бира чланове Програмског савета, а они комисију за селекцију полазника Академије. Јавности је непознато ко је у тој комисији, по којим критеријумима се бирају њени чланови и како они тачно бирају полазнике. Тако се избором полазника Академије, а за које уопште не тврдим да су неквалитетни, то сада није тема, пре формалног избора, нетранспарентно и под политичким утицајем, одлучује ко ће бити судија.
ЗАШТО ДВА УДРУЖЕЊА?
Пре две године основан је Форум судија. Зашто се појавило то удружење, да ли би требало да архивирају Друштво судија Србије?
– Младе колеге из Форума нису успеле да нам објасне за које се друге циљеве залажу у односу на Друштво судија Србије, које ове године обележава две деценије рада, има више од хиљаду судија и 2001. је било, заједно са Владом, равноправан (50:50 одсто) оснивач Правосудног центра, претече Правосудне академије. Реч је о удружењу које је 2015. основало 40-ак судија које је Скупштина изабрала на први трогодишњи мандат, а који су завршили Правосудну академију. У Немачкој, Француској, Шпанији, Италији постоји више удружења судија, али се она разликују по политичком опредељењу зато што њихове судије могу да буду чланови политичких странака. Нама је то забрањено. Уочили смо да младе колеге имају веома конкретне предлоге, не баве се независношћу судства и судским системом као целином. На њима је да покажу за шта се залажу, па ће њихови резултати у ствари дати одговор на ово питање.
Интервју Драгане Бољевић пренет са интернет странице дневних новина Експрес
Стандарди судијске етике
Међународна сарадња
Чланство
Пројекти
En