У наставку преносимо интервју Драгане Бољевић објављен у листу Нова економија:

Драгана Бољевић је председница Друштва судија Србије и генерални секретар МЕДЕЛ (Европско удружење судија и тужилаца за демократију и слободе, са седиштем у Берлину и Паризу). Судија је од 1988. године. За „Личност године у области владавине права” ОЕБС ју је прогласио 2006. године. Признање „Најевропљанка године у области комуникације” добила је 2012. године од „Прве европске куће права“, а пре четири године Лига експерата доделила јој је награду „Витез позива”. 

Нашим правосуђем нико није задовољан: грађани су одавно изгубили поверење у њега, а према недавном истраживању готово половина судија се жали на притиске које трпи. Да ли је у Србији угрожена владавина права? 

Осим великог броја грађана који све мање верују било којој државној институцији па и правосуђу, у последње време заиста примећујем да многе моје колеге одустају од заштите својих права, иако имају законски основ за то. Једноставно се не одлучују да уђу у „авантуру“ обраћања надлежним институцијама јер сумњају да ће у томе успети. Лако је закључити да је овде угрожена владавина права. Два су ту додатна проблема - нови закони су лошег квалитета и непрекидно се мењају, а проблем је и у самој њиховој примени, односно у томе што се превише често не примењују. 

 

Да ли мислите да је непримерено толико година говорити да Србија има добре законе, али да се они не примењују? Шта таква констатација заправо значи, осим да поједини људи не раде свој посао и да због тога не одговарају? 

За угрожавање владавине права највише је одговорна држава и притисци који се врше на правосуђе. Ево два јасна примера: политичарима у појединим случајевима за које су они заинтересовани није доказ функционисања правног система и владавине права када суд ослободи лице за које нема довољно доказа да је извршио кривично дело, напротив! Они у тим случајевима врше притисак преко медија на правосуђе и стварају утисак да је правосуђе лоше. Наравно, постоје и притисци да не буде процесуиран неко ко би требало да буде. Све су то разлози зашто се поједини предмети држе у фиокама или неки људи бивају окривљени, иако против њих нема довољно доказа. Ове друге суд касније ослобађа, а одштета им се плаћа из буџета. 

Оно што је од највеће важности, а уопште није присутно у јавности, то је да и сама држава не испуњава своје обавезе и не понаша се у складу са владавином права. Одатле се заправо све генерише. Држава, јавна предузећа и локалне самоуправе морали би да почну да испуњавају своје обавезе у складу са законом, без судских поступака, да поштују радна права запослених, а она се крше чак и у самом правосуђу. Поред тога, потребно је да се захтев за ефикасност схвати реално, а то значи да се квалитету рада да већи значај. 

Подсетићу да је суд у Стразбуру донео велики број пресуда у корист наших грађана у два тзв. репетативна случаја - бивших радника друштвених предузећа која им нису исплаћивала плате и доприносе и ратних резервиста. Стразбур је утврдио одговорност, а Комитет министара указао да Србија не спроводи одлуке. Правосуђе је само по ова два основа било непотребно затрпано са више десетина хиљада премета. Политичари говоре да је неефикасност највећи проблем нашег судства, али то није тачно. Од 153 предмета у којима је до сада донео мериторну одлуку против Србије, суд у Стразбуру је у 136 нашао повреду права, при чему је утврдио постојање повреде права на суђење у разумном року, које јесте одраз неефикасности, у 28 случајева, што је 18 одсто од свих донетих одлука. Све друго нема везе са ефикасношћу за коју је одговорно правосуђе. Наш главни проблем уопште није неефикасност него квалитиет правосуђа. То што је у 50 случајева, односно у трећини, констатовао да постоји проблем са извршењем судских одлука, првенствено је одговорност саме државе, јер су судови у тим одлукама већ правноснажно пресудили. 

Уместо да поштују закон и стварају услове за побољшање квалитета, да би оправдали своје понашање, носиоци власти уводе неодговарајућа решења, изнова крећу у такозване реформе и по правилу не слушају реч струке. 

Подсетићу да је актуелна власт обећала да ће санкционисати креаторе неуспеле реформе правосуђа, што се није догодило. Затим је кренула и сама у реформе које опет не дају очекиване резултате. Да ли је овакво понашање очекивано?

Преломни тренутак у српском правосуђу је била 2012. година. Судије и тужиоци су успели да такозвану реформу правосуђа три године држе у јавности као топ тему од изузетног значаја. Уложили смо велики напор да се разоткрије шта се заправо десило. Неки зли језици који се чују повремено тврде да од тога ништа не би било да није било избора и да СНС није освојио председничко место. То апсолутно није тачно. У моменту када су биле поништене одлуке о реизбору, судије су биле на корак до тога да поверују да су успели у борби за независност. Али, предуслов је био да се санкционишу они који су судство довели у тако лоше стање. Ми смо држали одговорним наше колеге, а не политичаре, јер они одговарају на изборима. Почетком септембра 2012. године нас троје из Друштва судија имали смо састанак са тада новим министром правде Николом Селаковићем и изнели му аргументе зашто би требало прво спровести изборе за чланове ВСС и Државног већа тужилаца, а тек онда кренути у стратешке промене. Министар нам је рекао да у џепу држи пет бланко оставки чланова ВСС. Као што је познато, нико није смењен, а ти исти људи су и даље креирали наше правосуђе. Гајили смо наду, али се брзо угасила и са овом влашћу. Судије и тужиоци су остали под утиском да шта год радили, на крају нико неће одговарати. Сви они који су учествовали у урушавању владавине права учествовали су у доношењу најважнијих одлука. Они и сада обављају најважније функције у правосуђу, укључујући и бившу министарску правде Снежану Маловић, која сада ради у Тужилаштву за ратне злочине.

Шта је позадина таквог понашања?

Позадина је да политичари схватају да правосуђем најбоље управљају уз послушнике у правосуђу. Можда идем предалеко, али ми се чини да ће, уколико се буде писао нови Устав, правосуђе доживети драстичне промене, међу којима је и сужавање надлежности ВСС и његова још већа политизација. Не знам да ли је унапред било планирано, али сад се показује јако корисним што његови чланови нису позивани на одговорност јер ће људи рећи „ма тај ВСС ионако није ваљао“. Због тога ће бити стављена у други план важност саме институције која је урушавана лошим избором и радом. Мислим да ће се Министарство правде жестоко опирати пребацивању својих надлежности на Савет, што је иначе предвиђено и поглављем 23 и што власт одлаже већ петнаест година.  

Због чега Уставни суд не користи расположиве могућности да штити независност правосуђа? 

Мени се чини да се ту ради о интегритету судија. Они би требало да се бирају међу истакнутим правницима са 15 година искуства у струци, али се не тражи да то буду особе од интегритета. Стручност се такође не испитује, тако да минимални услов да неко има 15 година у струци уједно постаје и довољан услов, ако има политичку подршку. Међутим и стручност је само предуслов који мора да буде праћен интегритетом, судија мора бити поштен и храбар, а то многима недостаје. Проблематична је и сама процедура избора судија, па се због тога дешава да некима недостаје и неопходна стручност. Ми никад не сазнамо како су председник државе или парламент дошли до десет имена које су предложили као своје кандидате. Не постоји чак ни јавни конкурс. У земљама развијене демократије се организују ТВ дебате које трају недељама. То је једна од могућности да грађани сазнају о каквим особама је реч, чиме су се у досадашњој каријери истакли до мере да њихова стручност не може бити оспорена - како се изражавају, какви су им резони, ко их је предложио и пре свега ко је одговоран за то што су се нашли на тој позицији. 

Уставни суд је појединим реакцијама и нечињењима код свих нас, и грађана и људи из правосуђа, изазвао дозу неповерења. Постоје веома важни закони или правне ситуације, попут солидарног пореза, односно питања умањења пензија, о којима се Суд годинама не изјашњава и ћути. 

Да ли је Уставни суд морао да се изјасни и о Бриселском споразуму?

То је пар екселанс питање о коме је било неопходно да се изјасни. Овде влада потпуна конфузија да ли политичари који спроводе Бриселски споразум поступају противуставно. Јавност је и поред одлуке Уставног суда и даље у дилеми да ли је Бриселски споразум правно обавезујући акт или није. Ако није, као што је Уставни суд рекао, онда државни органи не смеју да поступају у складу са њим, без обзира на свакодневне поруке да се морају спроводити одлуке у складу са договором из Брисела. С друге стране, ако је правно обавезујући правни акт, пошто се спроводи, онда је Уставни суд морао да каже да ли је тај акт у сагласности са Уставом Републике Србије или није.

Судијама се замера да су неефикасни и да поједине предмете годинама држе у фиокама. Део јавности је изненађен застаревањем предмета попут случаја Карић. Имате ли ви дилему кад говоримо о том питању? 

Институт застаревања постоји у свакој држави. Иако кривица није моја специјалност, својевремено сам радила ад хоц анализу колико код нас случајева застарева и дошла до закључка да имамо једнак број застара као и друге државе развијене демократије. Не заборавите да су богати у могућности да себи обезбеде да не буду доступни правди, јер имају огроман новац којим плаћају себи живот ван земље која их гони. За то време судија кривичар заиста ништа друго не може да уради осим да нареди расписивање потернице и да прекине поступак док се он не приведе. Основно је питање због чега држава, односно они који је воде, преко Министарства унутрашњих послова, Интерпола и других служби не инсистира на њиховом хапшењу.

Иначе, кад смо код застаревања, код нас се догађа да се оптужује велики број лица у једном предмету, као што је било у „афери индекс“. Кад је у једном предмету преко осамдесет људи који имају најмање исто толико бранилаца, а можда и више, онда унапред знате да он никад неће бити завршен. 

Хрватска је такође имала „аферу индекс“. Код њих је одавно случај завршен и окривљени су већ одслужили казну, а ми тапкамо у месту. Због чега? 

Да, али је код њих било много мање оптужених. Не улазим у намеру нашег тужиоца, али из разлога које сам навела мислим да је морао знати да је у огромном ризику да се предмет неће завршити пре застарелости. 

Врло отворено сте рекли да је Савамала парадигма стања у нашем правосуђу. Зашто сте баш тај случај узели као пример? 

Остајем при том свом ставу. Тачно је да сви предмети треба да нам буду битни, али неки су и по самом закону више битни. Овај предмет је класична ситуација у којој смо се сви суочили са чињеницом шта се дешава кад институције уопште не функционишу. Због чега је било тешко утврдити ко су ти који су ноћу, с фантомкама на глави, багерима рушили објекте у том делу Београда? Морам да кажем и да су изјаве председника државе за мене као судију забрињавајуће, а највише она у којој тврди да би и сам учествовао у рушењу, само да је било преко дана. Ту не помажу фотографије којима он доказује како је тај простор сада леп и сређен, а некад је био ђубриште. Па то би могао да буде аргумент сваког богаташа који свакако може на нечијој уџерици да направи грандиозну грађевину. Неће нам ваљда естетика бити пресудна за одбрану права.

Отворено је поглавље 23, што између осталог значи и да ЕУ прати дешавања у правосуђу. Европска комисија је 2010. године, док јој је то одговарало, гледала кроз прсте српским властима. Да ли то чини и сада? 

Верујем да ће ово што ћу рећи наљутити многе представнике Европске уније, али сада је више него јасно да је њима својевремено била битна сарадња са Хашким трибуналом и изручење свих оптуженика и зато је такозвана реформа правосуђа брутално спровођена. Сада им је важно признање Косова. Њих више ништа друго у Србији не интересује, док се не призна Косово. Кад оно буде признато, ако буде, а ја се надам да неће, јер би то заиста био јединствен случај да се једна држава добровољно одрекла дела своје територије, онда ћемо се поново вратити на питање владавине права у Србији. Проблем је што може бити касно. Понашање ЕУ нас је уверило да морамо да применимо оно што су наши стари говорили: „У се и у своје кљусе“. Морамо да имамо довољно снаге да се за себе изборимо.То не значи никакав изолационизам, него да ми морамо сами да поставимо европске стандарде код нас.

У свету се за министре и носиоце правосудних функција бирају „седе главе“. Код нас је тренд да се постављају млади којима по дефиницији недостаје искуство. Који је став вама ближи?

Чини ми се да је таква пракса последица односа државе према владавини права. Уколико држава на начин о коме смо разговарале третира једну тако важну друштвену сферу попут правосуђа, онда ћемо добити и министра правде са 29 година. Заиста, у свакој озбиљној земљи министар правде је особа која је практично пред пензијом, разуме систем и има подршку колега, али и која у министарство доводи стручне сараднике.