Назад

Не пљуј по правосуђу

07.12.2017.


Ја већ 15 година имам жељу да направим експеримент – да доведем швајцарског судију код нас да суди, а нашег да пошаљем у Швајцарску да видимо какви ће бити резултати. Просто, ја сам убеђен да ће тај Швајцарац да буде исти као ми, ако не буде и гори, а да ће наш бити перфектан тамо. Систем је тај који те тера да радиш добро.

OmerПротекле недеље, представник Венецијанске комисије Џејмс Хамилтон се у Народној скупштини састао са председницима Одбора за правосуђе, државну управу и локалну самоуправу Петром Петровићем, Одбора за административно-буџетска и мандатно-имунитетска питања Александром Мартиновићем и Одбора за уставна питања и законодавство Ђорђем Комленским, који су госта обавестили да је судство у Србији независно. Овај последњи се истакао оценом "да није добро одвајање судске од извршне и законодавне (власти)", како је пренела новинска агенција Бета, што је одмах постало хит на Твитеру. Повод за ове правне консултације је најављена промена Устава Републике Србије. О тим променама, као и о променама начина избора судија и тужилаца и стању у српском правосуђу, разговарамо са судијом Апелационог суда и потпредседником невладине организације Друштво судија Србије, Омером Хаџиомеровићем.

Време: На прошлонедељном састанку председника три скупштинска одбора са Џејмсом Хамилтоном сва тројица представника српског парламента инсистирали су да нема притисака извршне и законодавне власти на судије и тужиоце. Како ви то коментаришете?

Омер Хаџиомеровић: Кад би било тако, било би супер. Онда не би ни било проблема који је констатовала Европска комисија приликом скрининга. На жалост, није тако. Колико смо ми информисани, Џејмс Хамилтон је у Србију дошао по позиву Министарства правде да им помогне у писању нацрта уставних промена. Он није имао састанке само са председницима скупштинских одбора, већ је имао састанке и са нама, Друштвом судија Србије, затим и са Јукомом. Он, просто, прикупља информације како ко види проблеме у правосуђу. Када говоримо о могућности политичког утицаја на правосуђе у поступку скрининга и у Националној стратегији за реформу правосуђа, ми смо сами детектовали да треба да отклонимо могућности за политички утицај. Политички утицај може да буде директан. Може неко од политичара да позове судију телефоном и да каже: "Пресуди тако и тако." Али, то није једини облик политичког утицаја који је могућ. Такве врсте утицаја практично не постоје или су врло ретке. Поред тога, такви поступци су незаконити и представљају кривично дело. Оно што је много опасније јесу посредни политички утицаји. Кад су индиректни, онда се јављају два проблема: први проблем је да, уопште, препознате да је то политички притисак, а други је што врло често није незаконит. О посредном политичком утицају говорим када ви, пре свега, створите правни оквир да можете на одређени начин да утичете на судије и ток и исход судског поступка.

Имате ли пример за то?

Како да не. Ево, 2009. су најављивали општи реизбор свих судија, а притом ће о реизбору одлучивати Високи савет судства (ВСС), па ће парламент бирати. А, онда се појави првостепена одлука о избору судија и неко од политичара каже: "Ово је скандалозна одлука, овакве судије не заслужују да то буду." После ви, као другостепени судија, добијете да одлучујете о жалби на ту пресуду. Ризикујете да ако је потврдите, и ви постанете један од оних који "не заслужују да буду судије". При томе, биће спроведен реизбор свих судија, поново ће се одлучивати ко заслужује да буде судија а ко не, и одлучиваће се према нејасним критеријумима у нејасном поступку. Дакле, ви сте створили правни оквир да можете на посредан начин да утичете на судије. Питање да ли ће постојати неки други утицај на судије је питање непристрасности судије. Просто, да судија кад суди, не навија ни за једну странку. Било зато што му неко нуди паре, што му је неко претио, било што му је неко пријатељ, то је питање непристрасности. А независност јесте однос између грана власти – извршне и законодавне с једне, и судске са друге стране. Судска власт мора да буде независна, између осталог, зато што својим одлукама треба да натера извршну и законодавну власт да поштују законе које су сами донели. Право треба да нам каже: "Ја ти гарантујем и стварам правни оквир, да неће нико моћи да врши утицај на судије." Те правне гаранције се налазе у закону или у Уставу где су много чвршће. Земље које су у транзицији траже много чвршће гаранције, зато их врло често подижу на уставни ниво да не би могле касније да се изигравају законима. Шта су правне гаранције судијске независности? Начин како ћеш ме бирати, начин како ћеш ме разрешити, систем дисциплинске одговорности, имунитет, мој материјални положај.

Па, зар у овој земљи немамо правне гаранције за независност судства?

Ми имамо и сада правне гаранције. То је једно друго питање. Ја ту видим и велику одговорност самих судија за своју независност. Гаранције које сада постоје у Уставу судије нису у потпуности искористиле. Ту је кључно питање улога Високог савета судства. То је орган који по Уставу гарантује независност судства. Ако ВСС не примењује правне гаранције или не ради добро свој посао, џаба вам све уставне гаранције. Сад отварате друго питање: а зашто се судије тако понашају? Зашто су судије или уплашене или незаинтересоване? Зато што их је систем таквим произвео. Досадашње искуство их учи да тако треба да се понашају. Политичари врло често кажу: "Ви, у ствари, немате капацитет да носите своју независност." Што је делимично тачно. То је Душко Радовић јасно осликао у свом афоризму: "Дајте ми добро дете, па да видите како сам ја добар родитељ." Другим речима: "Будите ви независни, па ћемо ми вама да дамо гаранције." Та свест се гради, није то нешто што се догађа преко ноћи. Ми морамо те гаранције да подигнемо на много виши ниво него у другим земљама. Ми ћемо се сигурно сложити да Србија у погледу независности судија није стандардна земља, она је изузетно нестандардна земља. Зато она захтева много виши ниво гаранција судијске независности које ће постепено мењати свест и створиће судије које ће се борити за своју независност.

Јесте ли сигурни да ће то да се деси?

Ја имам контрапитање – а како ћемо то решити? Како можемо другачије? Ви морате да стварате судије, ви морате да их охрабрујете. Када су коментарисали пресуду Мирославу Мишковићу која је донета у Апелационом суду, и председник је коментарисао, ми, Друштво судија Србије, писали смо ВСС-у јер сматрамо да треба да почну да функционишу институције, они су задужени да штите судије. Питали смо: "Да ли ви у Високом савету судства препознајете као проблем што се на овакав начин коментаришу пресуде?" Појави се судска одлука, после пет минута долази реакција: то је скандалозно, то је невероватно... Нису ни прочитали одлуку. Ја разумем да је неко прочитао одлуку, па рекао да суд нема појма. Ти видиш да је неко имао пројекцију судске одлуке. Такву пројекцију немају само политичари, имају је и грађани. Генерални проблем перцепције суда у јавности је да се све слабости судског система огледају у судији. Када је грађанину нека одлука нелогична, он ће рећи да је судија незналица или је корумпиран, што не значи да нешто од тога није тачно. И онда ћете доћи до погрешног закључка као што смо имали пре седам година да ћете проблем решити тако што ћете заменити судије. Ми у Друштву судија Србије кажемо: "Не можете. Морате да промените систем. Судије су такве какве су, они су производ таквог система, а тек касније су један од његових проблема." Систем производи одређене људе. Ако желиш да добијеш бољег судију, мораш да промениш систем. Јер, ако замениш само човека, после месец дана он ће постати исти као претходни. Ја већ 15 година имам жељу да направим експеримент – да доведем швајцарског судију код нас да суди, а нашег да пошаљем у Швајцарску да видимо какви ће бити резултати. Просто, ја сам убеђен да ће тај Швајцарац да буде исти као ми, ако не буде и гори, а да ће наш бити перфектан тамо. Систем је тај који те тера да радиш добро.

Имали смо случајеве у привреди где су неки странци у Србији постали корумпиранији од домаћина.

Код нас јесте проблем низак ниво политичке културе. Ми, као друштво, а поготово политичари уопште не схватају шта је њихова улога. Њихова улога није да исправљају појединачне неправде које се дешавају у судском систему. Неправди сигурно има, свуда их има. Они то раде из популистичких разлога да се пред грађанима прикажу као неки Робин Худ који их брани од неких злих, корумпираних и лоших. Њихов задатак јесте да уоче која је системска грешка, а политичари стално говоре да мора да постоји узајамна контрола три гране власти. Не. Постоји ограничење, три гране власти себе ограничавају, али судску власт не контролишу. Јер Устав каже: "Судске одлуке не могу да преиспитују друге две гране власти, само суд може да преиспитује судску одлуку."

А сме ли јавност?

Како да не. За судску власт је врло значајан систем друштвене контроле. Високи савет судства треба да буде шири. Парламент треба да бира неке стручне чланове у ВСС који нису судије, али да они не буду из редова политичара. То је вид друштвене контроле.

Стекао се утисак на састанку са Џејмсом Хамилтоном да су тројица председника скупштинских одбора бранили став да се у Скупштини потврђује избор судија и тужилаца.

То што су њих тројица рекли, како је пренето у медијима, у директној је супротности са Националном стратегијом и Акционим планом за преговарачко Поглавље 23 које је управо Скупштина усвојила. Ако ти кажеш: "Ја сам се Акционим планом обавезао да искључим Скупштину из поступка избора судија и тужилаца зато што је то препознато као проблем на скринингу између нас и представника Европске уније", онда је мени потпуно нејасно чији став они заступају. Да ли је то лични став или је то став Скупштине? Ако је став Скупштине, онда треба да ревидирају Акциони план и да кажу: "Не, не треба. Ми ћемо бирати судије." Они дају контрадикторне изјаве. Националну стратегију и Акциони план није донело Друштво судија Србије, није ни Европска унија. То је парламент усвојио. На другом округлом столу у Београду где су се Министарство правде и представници цивилног друштва консултовали у вези са променом Устава био је и Александар Мартиновић (председник Одбора за административно-буџетска и мандатно-имунитетска питања) који је замолио да се обрати скупу. Рекао је: "Ја сматрам да ипак Скупштина треба да бира судије." Онда му је једна учесница рекла: "Чекајте, господине Мартиновићу, је ли то ваш лични став, став ваше посланичке групе или став парламента? С обзиром на то да је супротно ономе што сте написали у Акционом плану и Националној стратегији." Тада је господин Бацковић (Чедомир, помоћник министра правде) рекао да нема постављања питања. Она је рекла: "Ја ипак постављам питање под ризиком да не добијем одговор", а онда је он рекао: "Мартиновићу, забрањујем ти да одговориш на питање." Ми, уопште, не видимо смисао да даље учествујемо у тим дебатама и зато смо не само ми, већ и Удружење тужилаца, Јуком, Београдски центар за људска права, ЦЕПРИС и Удружење судијских сарадника иступили из тог процеса.

Недавно је судија Александар Трешњев, члан већа у случају "Шарић", планом за 2018. премештен из Посебног одељења за организовани криминал Вишег суда у Београду у кривично одељење. Слично је било и пре неколико година са судијом Владимиром Вучинићем који је донео одлуку да привремено врати пасош Мирославу Мишковићу. Да ли ово могу да буду примери за притиске на судије?

Наш закон каже да председник суда прави годишњи распоред. Председник суда распоређује ко ће да ради шест година у Посебном одељењу. Кад судији истекне шест година, Председник суда одлучује хоће ли га задржати или не. То је правни оквир. И ми сад имамо милијарду питања. Неко ће да тумачи да смењује Трешњева зато што је претходно дошао у сукоб са њим, а пре тога је био и проблем са Вучинићем, па смо видели и да је њега сменио, па нам то указује да он њих мења из неких других разлога. Али, пошто ми немамо јасна правила како се постаје члан већа и како се престаје члан тог већа, него си дао широку дискрецију председнику суда, онда ће бити различитих коментара. Једни ће да тумаче овако, други ће да тумаче онако, ми то никада нећемо сазнати. Александар Вучић је једном приликом питао зашто се суђења у Специјалном суду одлажу на по шест месеци и трају пет година. Један од узрока јесте што постоје само четири суднице у којима може да се суди, а надлежност суда је проширена. Други узрок је што у једном предмету седи председник већа и двоје професионалаца. Па, овај професионалац, као што је Трешњев, није могао да суди своје предмете за које је задужен јер је морао да седи у већу које суди Шарићу. Дакле, нису створени услови. Ја у шали кажем "не дај боже да оптуже 24 спорне приватизације" кад су то причали. Не зато што мислим да не треба дићи те оптужнице, него ко ће то да оптужи, ко ће да суди? Где ће то да суди? Када створите услове, можете да очекујете резултате. Све ово што говорим, ја не мислим да правдам судије. Потпуно је тачно да у судском систему има велики број нестручних и несавесних, вероватно и корумпираних судија. Ми имамо проблем што нисмо направили систем који ће их препознати. Зато се и јавио проблем код реизбора. Ви правите реизбор свих судија, а нисте направили механизме да препознате који су ти који не требају.

Ипак се стиче утисак да већина проблема потиче од персоналних решења. Ми већ имамо неке институције које би требало да буду независне и оне су независне само уколико они људи који их воде желе да буду независни и раде свој посао. Рецимо, док је Саша Јанковић био Заштитник грађана он је у случају Херцеговачке искористио правне инструменте који су му били на располагању – саставио је извештај, упутио питања МУП-у и тужилаштву, неки одговори су стигли, а на неке институција Заштитника грађана још увек чека. За све то време, Заштитница грађана града Београда се по том питању није уопште огласила. Или РЕМ који има велика и широка овлашћења, али их слабо користи.

Сад је питање како да их натерамо да раде свој посао. Имамо две могућности: или да изнађемо начин да та тела почну да раде или да направимо нова тела. Хајде да направимо нови РЕМ. Или, да направимо тело које ће да контролише рад РЕМ-а. Или, укинућемо РЕМ, а направићемо нешто што се другачије зове. Моје је питање: како ће изгледати то ново тело? Па, изгледаће тако, па ће радити. Супер, па хајде да то одмах да направимо за РЕМ, немој да правимо ново тело. Једно је питање минимума стандарда, а друго је питање реалних потреба у једној земљи. Пошто сам доста матор, имам три године до пензије, ја се сећам кад сам био мали, да је у пекарама тамо око Цветка писало: "Не пљуј по поду." Зато што је народ пљувао по поду. Бар неки јесу. Сад више не пише и народ више не пљује по поду. То је питање реалности коју ми имамо. Ја мислим да у овом тренутку у Уставу треба да пише: "Не пљуј по правосуђу." Па кад буду престали да пљују, избацићемо то из Устава. Дакле, то је сада ниво који треба да поставимо. Овде имате озбиљан проблем у садашњем процесу уставних промена. Шта нама смета? Наша држава се обавезала да ће отклонити оне канале и могућности политичког утицаја који сада постоје – кроз начин избора, улоге парламента и други. Али, у неким предлозима које смо чули, а наш је утисак да Министарство стоји иза њих, ти отвараш нове канале политичког утицаја. Ти кажеш: "Сад ћу да затворим ове, али ћу одмах да отворим нови канал."

 

*интервју преузет са сајта недељника Време.

 





Назад


Стандарди судијске етике


Међународна сарадња




Чланство



Пројекти


En