Од 2.731 притужбе на рад судија и 523 притужбе на рад јавних тужилаца и њихових заменика, органи надлежни за дисиплинско санкционисање су у периоду 2014-2016. судије казнили 34, а тужиоце десет пута.

 

Славка Михајловић разрешена је средином јануара 2016. године са места судије Апелационог суда у Београду због неоправданог одуговлачења судског поступка против Сретена Јоцића, познатијег као Јоца Амстердам. Овај предмет је у Апелационом суду завршио након жалбе на пресуду Вишег суда у Београду, којом је Јоцић због недозвољеног држења оружја осуђен на десет месеци затвора. Поступак је због одуговлачења застарео и Јоцић је на крају ослобођен.

Одлуку о разрешењу Славке Михајловић донео је Високи савет судства – орган у чијој је надлежности одлучивање о престанку судијске функције и дисциплинским санкцијама против судија.

Случај судије Михајловић представља један од укупно 13 предмета који су резултирали престанком судијске функције у периоду од јануара 2014. до децембра 2016. године, а у којима је дисциплински тужилац поднео предлог за вођење поступка. У пет од тих случајева судије су престале обављати функцију на лични захтев, док је у осам случајева дошло до разрешења због утврђеног дисциплинског прекршаја.

Дисциплински тужилац Високог савета судства запримио је током наведене три године 2.731 дисциплинску пријаву против судија, а вођено је 78 поступака, највише у 2014. години - 41. Током наведене три године судије су кажњене у 34 случаја.

Пријаву на рад судија може да поднесе свако физичко лице, незадовољно њиховим радом.

Дисциплински органи Високог савета судства су: дисциплински тужилац и његова три заменика и Дисциплинска комисија која има председника, два члана и заменике, све из редова судија. Поступак против судије води Комисија, на основу предлога дисциплинског тужиоца, а по основу пријаве. Уколико нека од страна уложи жалбу, Високи савет судства одлучује о поступку као другостепени орган.

Драгана Бољевић, председница Друштва судија Србије, у разговору за Центар за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) каже да није необично да постоји велики број пријава јер оне најчешће долазе од странака незадовољних својим успехом у парници, а таквих је увек више од 50% у више стотина хиљада предмета у којима судови годишње поступају. Наводи и да је у појединим случајевима Уставни суд поништавао одлуке о разрешењу судија указујући да Високи савет судства није водио рачуна о условима рада, о томе да ли је тај судија заиста могао да поштује рокове или није.

У предметима од 2014. до 2016. године у којима нису изречене казне разлози за то су били различити, попут смрти судије, застаревања или одустајања дисциплинског тужиоца. У 13 од 78 случајева Високи савет је као другостепени орган одбио предлог за вођење поступка, док се у појединим предметима из 2016. године одлука још чека. У три случаја, Високи савет судства је након уложене жалбе потврдио одлуку Дисциплинске комисије којом је одбијен предлог за вођење поступка.

Из Високог савета судства нису одговорили на захтев за интервју са новинарима ЦИНС-а на ову тему.

 

Неоправдано одуговлачење

Дисциплинске санкције могу да буду изрицање јавне опомене, умањење плате до 50%, на период до годину дана и забрана напредовања у трајању до три године. Уколико се установи да је судија одговоран за тежак дисциплински прекршај, комисија покреће поступак за разрешење.

У одлукама Дисциплинске комисије за период 2014-2016 се као санкција обично наводи умањење плате, углавном у висини од 20%, на различите временске периоде. Следе казне у виду јавних опомена, док је у четири случаја Дисциплинска комисија изрекла забрану напредовања - од тога је Високи савет судства у два случаја то преиначио у смањење плате, односно разрешење судије.

Током трогодишњег периода, најчешћи повод за вођење дисциплинских поступака, укључујући и оне у којима је дошло до разрешења судија, јесу неоправдано кашњење у изради одлуке и неоправдано одуговлачење поступка. Највише утужења било је против судија Основних судова.

Драгана Бољевић наводи да су судије, поготово у основним судовима, оптерећене великим бројем предмета, због чега разлог за одуговлачење предмета може да буде то што судији за компликовани предмет треба много више времена да га проучи него неки нови и лак предмет.

Закон о судијама обавезује председнике судова да пријаве судију чим примете да ради противно својој функцији. У извештају о раду Високог савета судства за 2014. годину пише да неки од председника судова нису подносили дисциплинске пријаве. Извештаји из 2015. и 2016. не баве се овим питањем.

Драгана Бољевић објашњава да је могући разлог за неподношење пријава свест председника судова о оптерећености судија бројем предмета и условима у којима они раде, где на пример, немају довољно записничара или адекватан приступ интернету. Додаје да разлог можда могу бити и калкулације: "Народна скупштина бира председнике судова. Ми, судије, председнике судова видимо у великој мери као неког ко је трансмисија политичког утицаја на судство. С друге стране можда постоји и њихова калкулација да је можда неки судија моћан, па ће му се на неки други начин реванширати, па се плаши за своју каријеру."

Она указује и на могуће злоупотребе дисциплинске одговорности због састава Високог савета судства у који „улазе људи који су под политичким утицајем“, а који затим бирају и дисциплинске тужиоце: „Ми, као судије, се суочавамо са тим да се дисциплинска одговорност у ствари злоупотребљава зато да би се неки судија дисциплиновао у негативном смислу речи.”

Десет дисциплинских санкција за заменике тужилаца

Дисциплинска одговорност носилаца правосудних функција по први пут је у Србији регулисана доношењем сета правосудних закона 2008. године, међу којима су Закон о судијама и Закон о јавном тужилаштву. Високи савет судства именовао је дисциплинске органе две године касније - у децембру 2010. године, а Државно веће тужилаца у мају 2013. године.

Попут Високог савета судства, Државно веће тужилаца такође има своје дисциплинске органе, а сличан је и принцип подношења пријаве и вођења поступка. Дисциплински тужилац поступа по пријави и подноси Дисциплинској комисији предлог за вођење поступка против јавног тужиоца или његовог заменика. Санкције које могу да се изрекну јесу јавна опомена, умањење плате до 50%, не дуже од једне године, и забрана напредовања у трајању од три године.

До разрешења тужиоца може да дође у случају тежег дисциплинског прекршаја, уколико су, на пример, прекршајем нарушени углед и поверење у тужилаштво, или је застарело кривично гоњење.

У периоду од 2014. до 2016. године Дисциплинска комисија Државног већа тужилаца запримила је 523 пријаве на рад тужилаца и њихових заменика. Поступак су покренули у 18 случајева, од чега је само у једном дошло до разрешења са функције. Санкције су изречене у још девет поступака, а само је једном забрањено напредовање, на три године. На основу информација које је ЦИНС добио, Државно веће тужилаца није санкционисало нити разрешило ниједног јавног тужиоца, већ само њихове заменике.

Повереник за самосталност јавног тужилаштва, Горан Илић, рекао је за ЦИНС да је превасходни разлог због кога је поднет велики број дисицплинских пријава неповерење јавности у рад правосуђа и самим тим јавног тужилаштва.

''Низак ниво поверења јавности је једним делом оправдан, будући да у неким случајевима за које је била заинтересована јавност тужилаштво није остављало утисак да је на ’висини задатка’. Са друге стране, чини ми се да је неповерење грађана у рад тужилаштва у доброј мери и последица разноразних кампања у медијима које често нису биле засноване на чињеницама, већ су биле плод сеназационализма или су биле политички инспирисане“, објашњава Илић.

Илић додаје да је чудно што није било поступака против старешина у тужилаштвима, посебно ако се има у виду да је тужилаштво орган заснован на надређености јавних тужилаца заменицима и да, будући да су овлашћења јавних тужилаца већа, већа је и њихова одговорност. Задатак дисциплинских органа је утврђивање одговорности свих, укључујући и јавне тужиоце, наравно, у фер поступку.

Подаци Државног већа тужилаца за период 2014-2016 показују да су у највећем броју случајева били санкционисани заменици општинских јавних тужилаштава.

Горан Илић објашњава да проблем у тим тужилаштвима представља такозвани „несавладиви прилив“ предмета: “Неажурност или недовољна ефикасност или пропусти у раду чешће могу да се десе на основном нивоу јер су основна тужилаштва у највећој мери затрпана превеликим бројем предмета”.

Најчешће изречене санкције заменицима тужилаца у протекле три године биле су привремено смањење плате у висини од 10% и јавне опомене.

Дисциплински прекршај кoји се помињао у 8 од укупно 18 покренутих поступака од 2014. до 2016. године односи се на то да тужиоци не израђују одлуке и не улажу правна средстава у прописаном року.

Илић објашњава да постоје примери када је заменик јавног тужиоца задужен и за 1.500 предмета. Постоје и други проблеми, попут недостатка потребног броја засписничара, тако да у многим тужилаштвима заменици могу тек једном до два пута недељно да обављају саслушања и испитивања, јер не могу да обезбеде прекуцавање записника.

 

Вест преузета са сајта Центра за истраживачко новинарство. Тексту можете приступити на следећем линку.