Негде уочи новогодишњих празника пала је одлука да се креира нова аферу у јавном тужилаштву, прецизније у Државном већу тужилаца.

На удару мача Српског телеграфа и Информера није се нашло цело Државно веће тужилаца, већ пет његових чланова, поименично набројаних – Горан Илић, Радован Лазић, Светлана Ненадић, Сандра Кулезић и Станислав Дукић.

Међу њима нема ни Министарке правде, ни председника Одбора за правосуђе Народне скупштине Републике Србије (обоје чланови Државног већа тужилаца), а да о Републичкој тужитељки да и не говоримо. Нису чак прозвани ни сви тужиоци (и заменици тужилаца) у Државном већу тужилаца, већ само пет заменика јавних тужилаца који су и чланови Удружења тужилаца Србије.

Њима је замерено да су “заштитили своју колегиницу“, јавну тужитељку, која је дисциплински кажњена, због мањка од три милиона динара, тако што су дисциплинску санкцију – забрану напредовања у трајању од две године, преиначили у блажу дисциплинску санкцију – јавну опомену. Проницљиви аутори текстова открили су и мотив због чега је тужитељка „заштићена“. Тужитељка је замислите члан у Удружењу тужилаца.

Упркос томе што у таблоидној Србији важи она – слободно говорите истину, ионако вас нико не слуша – пробаћемо да изнесемо пар чињеница. У текстовима се не наводи да је до мањка у тужилаштву дошло због проневере, као ни то да ту проневеру није извршила јавна тужитељка против које је вођен дисциплински поступак. Такође се не наводи да се против особе која је извршила проневеру (присвојила три милиона динара) води кривични поступак, јер је проневера кривично дело, а не дисциплински прекршај.

Не наводи се да дисциплинска санкција изречена у првом степену – забрана напредовања у трајању од две године, није ни могла бити изречена, јер није прописана законом, тако да је Државно веће тужилаца морало променити дисциплинску санкцију, а како се дисциплински тужилац није жалио на првостепену одлуку, већ само кажњена јавна тужитељка, то се по закону могла изрећи само блажа дисциплинска санкција (забрана „реформатио ин пеиус“). У наведеним текстовима се не спомиње ни да није само пет (именом и презименом) прозваних чланова Већа гласало за такву одлуку (за доношење одлуке у Државном већу тужилаца је неопходно најмање шест гласова), као што се ни не спомиње да нико од ових пет прозваних чланова ту одлуку није предложио.

Наиме, одлука је предложена од члана Већа који се у овим текстовима не помиње, (а који није јавни тужилац нити заменик јавног тужиоца). Још је занимљивије да је због гласања за ову одлуку против пет именованих чланова Већа поднета и кривична пријава и то, ни мање ни више, него због трговине утицајем. Наравно, пријава није поднета и против шестог члана Већа, који је за ову одлуку не само гласао, него ју је и предложио.

Кривичну пријаву је поднела организација која се зове Савет за мониторинг, људска права и борбу против корупције Транспарентност, а који је и главни координатор Радног тела за борбу против корупције у систему здравства при Министарству здравља. Владин службеник који је на челу невладине организације и у јавности је познат по подношењу кривичних пријава и то против Родољуба Шабића, Драгане Бољевић, Татјане Бабић и многих других, а сада и против пет именованих чланова Државног већа тужилаца.

А у чему је проблем?

Проблем је јер пет чланова Државног већа тужилаца понекада гласа другачије од представника Владе (министар правде). И не само да понекада другачије гласају већ понекада другачије јавно говоре о правосуђу од представника власти, па су се, ето, чак усудили да током тзв. расправе о изменама Устава Републике Србије о правосуђу тврде да су измене “спринт уназад“, да се политички утицај на правосуђе након измена Устава неће смањити, већ да ће се само маскирати, да ће судство и тужилаштво након промене Устава бити горе. Деликт другачијег мишљења ваљало је казнити, а како то другачије урадити у данашњој Србији него преко провладних медија и владиних невладиних организација.

Извршна власт, без обзира којој политичкој партији и групацији припада, не трпи тужиоце, заменике тужилаца или чланове Државног већа тужилаца, над којима нема апсолутну контролу. Оно што је сасвим природно да јавни тужилац, заменик јавног тужиоца или члан Државног већа тужилаца, по сопственој савести, самостално врши своју дужност, извршна власт, са друге стране, сматра неком врстом „системске грешке“ или „инцидента“.

До оваквог односа извршне власти према јавним тужиоцима и заменицима јавних тужилаца у Државном већу тужилаца је, у великој мери, дошло кривицом самих тужилаца (и заменика) у Већу и на важним местима у јавном тужилаштву. Може се рећи слободно и да су неки људи на важним местима у јавним тужилаштвима као и представници тужилаштава у ранијим сазивима Државног већа тужилаца размазили извршну власт јер су је навикли на апсолутну послушност и одсуство било какве спремности да се штити самосталност службе и професионални интегритет.

Подсетимо се, први сазив Државног већа тужилаца је спровео тзв. „реформу правосуђа“ 2009. године, односно општи избор јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца у коме је трећина носилаца јавнотужилачке функције, разрешена без спровођења поступка за разрешење и без утврђивања постојања разлога за разрешење. Државно веће тужилаца, у другом сазиву изабраном у марту 2011. године, имало је задатак да у поступку преиспитивања одлука донетих у општем избору, отклони грешке из општег избора спроводи поступак преиспитивања одлука из општег избора.

Међутим, и овај поступак је, под притиском тадашње власти, спроведен противно начелима владавине права. На крају Уставни суд који поништио све одлуке Државног већа тужилаца, вратио јавне тужиоце и заменике на посао а Србији није преостало друго него да плаћа одштету за грешке учињене у току општег избора тужилаца и заменика.

У таквом тужилаштву и након таквих сазива Државног већа тужилаца, у априлу 2016. године, у Државно веће тужилаца улази пет заменика јавних тужилаца који су чланови Удружења тужилаца Србије, оптерећени сањалачком (или јеретичком) идејом да јавни тужилац и заменик јавног тужиоца у Државном већу тужилаца може имати и сопствени став или мишљење, да тај став може бити и другачији од става, Републичког јавног тужиоца и Министра правде. И тада, Државном већу тужилаца, почиње да се дешава нешто што се раније никада није дешавало.

Велики број предложених кандидата за избор јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца Народна скупштина одбија да изабере, у великом броју медија се напада Веће, креирају се афере и слично. Појављују се и нова струковна удружења којима су у фокусу активности напади на изборне чланове Државног већа тужилаца из реда заменика јавних тужилаца, и то искључиво оне који су и чланови Удружења тужилаца Србије. Иза непрестаних напада и тог јавног опањкавања, уверени смо, крије се жеља да се затре слобода говора о стручним темама, а потом и професионалног удруживања, не би ли се чланство у Удружењу тужилаца Србије, претворило у нешто што је невоља за тужиоце. А кажу невоља никада не иде сама, пре тога би требало створити правни метеж рецимо тиме што би Агенција за борбу против корупције испитивала да ли је чланство у Удружењу тужилаца Србије „конфликт интереса“ са чланством у Већу, како се то наговештава у текстовима објављеним у Информеру и Српском телеграфу, без обзира што то чл. 34. Закона изричито искључује могућност да чланство у струковном удружењу буде основ за конфликт интереса . А Де Токвил, за кога је слобода удруживања урођено право човека и “продужетак личне слободе“, мораће да причека нека боља времена.

Аутори су чланови Државног већа тужилаца