Саветодавно тело Савета Европе, Венецијанска комисија, изјаснила се о последњој верзији уставних амандмана Министарства правде тако што је примила к знању тзв. Меморандум свог Секретаријата. У њему је констатовано да је поступљено према препорукама које је Венецијанска комисија формулисала у свом Мишљењу од 25. јуна 2018. Такво изјашњење крајње је неуобичајено не само што је дато у невероватном року од недељу дана и без стручњака- известиоца већ и зато што је Секретаријат тело које обавља административне а не стручне послове за Венецијанску комисију. Процена да ли је поступљено по преко 40 препорука датих на преко 20 страница у Мишљењу од јуна 2018. јесте стручно питање пар еxелленце, пре чему одређене суштинске препоруке из Мишљења уопште нису узете у обзир, а камоли усвојене. На пример, Венецијанска комисија је јасно заузела став да се морају избрисати или барем додатно пооштрити одредба да члановима Високог савета судства престаје мандат ако Савет не донесе одлуку у року од шездесет дана, али ова одредба није избрисана. У погледу уставних амандмана Европска унија је недопустиво нечујна и пасивна и одлучила је да се сада задовољи ставом Венецијанске комисије.

Међутим, крајем децембра 2018. о истом се изјаснило једно друго тело Савета Европе – Консултативно веће европских судија. Није реч о неком међународном удружењу судија које штити интересе својих чланова, већ такође о саветодавном телу Савета Европе кога чине по један судија највишег ранга из сваке од 47 држава чланица Савета Европе. Ово тело, имајући у виду најразноврсније системе држава чланица и неопходне услове за владавину права, формулише мишлјења (европске стандарде) о судству која се могу применити у свакој држави чланици. Мишлјења Консултативног већа затим у свом раду користи и Венецијанска комисија када даје мишлјење да је процену о томе да ли су правни акти одређене државе у сагласности са европским стандардима.

За разлику од Венецијанске комисије, Консултативно веће има не само другачије мишљење о последњој верзији уставних амандмана, него износи бројне примедбе које и ту верзију чине суштински неприхватлјивом са становишта европских стандарда међу којима су и те:

• да одредба о избору несудијских чланова Високог савета судства (ВСС) од стране Народне скупштине, односно од стране петочлане комисије, не обезбеђује независност тих чланова ВСС и да омогућава да они буду изабрани у складу са желјом било којевладајуће политичке странке или странака;
• да ВСС не би требало да има паран број чланова; да је проблематична одредба по којој судија суди… водећи рачуна о судској пракси и да ту одредбу не би требало уклјучити у Устав;
• да је начин на који су формулисани основи за разрешење судија у супротности са начелом сталности судијске функције и потенцијално веома опасан по независност судства;
• да се омогућава политички утицај на први избор судија прописивањем завршетка обуке у Правосудној академији као посебног услова за први избор на судијску функцију;
• да је недовољно дефинисана непреместивост судија, као једна од гаранција њихове независности, изоставлјањем гаранције да привремено упућивање судије у други суд може бити учињено само уз сагласност судије и да у супротном судија мора имати право на правни лек;
• да сврха ВСС не би требало да се састоји само од тога да јемчи већ и од тога да обезбеђује независност судова и судија.

С обзиром на изложене критике, Консултативно веће предлаже да се бришу одредбе о петочланој комисији; да несудијске чланове ВСС бирају адвокатске коморе и правни факултети, да их бирају равноправно из редова владајуће већине и опозиције у Народној скупштини, с тим да активни политичари буду исклјучени из могућности да постану чланови ВСС; да ВСС треба да обезбеђује уједначену примену права од стране судова путем својих одлука; да основе за разрешење, уклјучујући и нестручност, треба додатно уредити јасно разрађеним законима који прописују и конкретне прекршаје који могу довести до разрешења, као и поступак који би могао водити разрешењу, а да у Устав треба уклјучити само битне елементе овог поступка; да ВСС треба да има и буџетску надлежност за функционисање судског система, као и надлежност избора и запошлјавања судијских помоћника, с тим што његову надлежност не треба ограничити Уставом; да ВСС треба да има непаран број чланова од којих би већина требало да буду судије; да треба брисати одредбу о распуштању ВСС у случају да не донесе одлуку. Очигледно је дакле да наведена решења која су предложена још треба знатно унапређивати.

Крајем новембра 2018. године досадашњи неформални процес коначно је уведен у правну процедуру предлогом Владе Народној скупштини да приступи промени Устава.

Недостатке досадашњег процеса Скупштина би, уколико одлучи да приступи промени Устава, могла лако да отклони. То би могла учинити тако што би њен надлежни одбор формирао радну групу за израду предлога акта о промени Устава у коју би коначно било уклјучено неколико најеминентнијих професора уставног права, организовао јавна слушања али и праву (а не симуловану) широку јавну расправу, затим затражио заједничко мишлјење Венецијанске комисије и Консултативног већа европских судија и тек потом усвојио предлог акта о промени Устава и послао га Народној скупштини на одлучивање.

Устав је највиши и најважнији правни акт једне државе и не треба га често мењати. Основни проблеми који постоје у правосуђу последица су пре свега деценијског разарајућег утицаја извршне власти на њега (политички утицај на избор судија и тужилаца и на њихов рад, неодговарајући и неусклађени закони, недоволјни лјудски и радни ресурси, неодговарајућа стална обука). Зато би задржавање тог утицаја, под изговором да је независност судства недостижна, непотребна и опасна, имало погубни утицај на судство и на право грађана да им суди независни и непристрасни суд. Промена устава треба да буде резултат што ширег „друштвеног договора“ који се постиже демократском, најширом, заиста отвореном и у доброј намери спроведеном системском јавном расправом. Будући да је Србија стратешки определјена ка европским интеграцијама, неопходно је да узме у обзир све европске правне тековине и примени их на начин како то најболје одговора њеној традицији и могућностима, тако да независност и непристрасност судства буде гарантована на што вишем нивоу. Ставови Венецијанске комисије управо препоручују да „демократије у настајању“, а што Србија дефинитивно јесте (за разлику од стабилних, успоставњених демократија) морају усвојити више стандарде од минималних, како би обезбедиле праву независност судства. Јер, судство је последња брана грађана од самоволје власти и незаконитих поступака појединаца, предузећа и државних органа.

Охрабрује то што је Мишлјење Консултативног већа европских судија у свему сагласно са мишлјењем саме струке у Србији. То значи да је на политичарима да обезбеде, али и на грађанима да захтевају да, код сложених питања какво је питање статуса судства, глас струке буде одлучујући. Само то. Али не и мање од тога.

Драгана Бољевић,
председник Друштва судија Србије

Текст је преузет са интернет странице Европског покрета у Србији, а написан је у оквиру пројекта "Промене Устава на путу до Европске уније: заступање уставних промена".