- 2008-09-29 Kako vidite reformu pravosuđa u Srbiji i svoju ulogu u tom procesu? Vida Petrović Škero: Moram da konstatujem da se reforma pravosuđa u Srbiji odvija veoma dobro. Kada je započeta 2000. godine, doneti su novi zakoni koji su mogli da budu dobra osnova za brzu i kvalitetnu reformu sudstva. Nažalost, veoma bitne odredbe seta zakona o pravosuđu još ni dan danas nisu primenjene u praksi. Nisu konstituisani novi sudovi, upravni i apelacioni, nije započet rad opštinskih i okružnih sudova sa novom nadležnošću. Zakon o sudijama do sada je dvanaest puta menjan, a osam puta je došlo do odlaganja primene odredbi Zakona o uređenju sudova u pogledu reforme sudskog sistema. Naravno, učinjeni su i bitni pomaci - 2001. godine konstituisan je Centar za edukaciju sudija. Donet je zakon koji reguliše pitanje stalne i inicijalne – početne obuke sudija i usvojen detaljan program o načinu vršenja inicijalne obuke. Nažalost, početna obuka još nije počela da se sprovodi. Visoki savet pravosuđa izvršio je sve svoje zakonske obaveze u pogledu nove mreže sudova. Sudstvo je nezavisno kad sudi, ali je zavisno u svome radu, ostvarivanju efikasnosti i omogućavanju prava na pravično suđenje građanima u mnogome od zakonodavne vlasti u čijoj je nadležnosti izbor i razrešenje sudije, donošenje novih zakona. Izvršna vlast mora da obezbedi uslove rada sudova. Skupština već više godina nije vršila izbor i razrešenje sudija, što doprinosi sudskoj neefikasnosti. Predsednik Vrhovnog suda odgovoran je za pravilan i blagovremen rad suda. Ovlašćen je da zahteva zakonitost, red i tačnost u sudu. Imajući u vidu moja zakonska ovlašćenja, način na koji se sprovodi reforma pravosuđa, imala sam tešku i nezahvalnu ulogu, ali uspeh je postignut jer je za poslednje tri godine procenat starih predmeta u ukupnom broju, smanjen sa 37% na 12%. Ostvarena je transparentnost rada sudstva što predstavlja uslov za vraćanje poverenja građana. Dragana Boljević: Reformu pravosuđa u Srbiji vidim kao jedan važan, tek započeti posao. Sadržina ustavnih odredbi i smernica iz Strategije reforme pravosuđa, koje su osnov reforme, može da se „puni“ na različite načine. Ako se puni uz sagledavanje svih oblasti pravosuđa, svih mogućih posledica izmena, sa iskrenom željom da se gradi nezavisno pravosuđe kao temelj pravne države, ako su rešenja primenjiva i u skladu sa suštinom ustavne proklamacije da je Srbija država zasnovana na vladavini prava, biće dobro. Da bi zaista ustanovili primenjiv i funkcionalan pravosudni sistem najbolje bi bilo da se sve moguće izmene razmotre istovremeno i na celovit način, uključujući tu i zakon o tzv. mreži sudova. Planirana rešenja, zbog svog značaja, sveobuhvatnosti i sistemskih promena koje zahteva njihova primena, zahtevaju pažljivo razmatranje njihovih posledica i primenjivosti, kao i preciznu, usaglašenu i transparentnu razradu. Na taj način omogućilo bi se da se zakoni primene u predviđenom roku, bez kasnijih izmena i odlaganja i da novoustanovljena rešenja zaista počnu da daju željene rezultate. Svaka „prečica“ i neiskrenost u ovom postupku može da obesmisli reformu, da predstavlja njen privid, fasadu i kad-tad da dovede do „kvarenja“ dobrih namera, da ne da željene rezultate, već naprotiv. A u svakoj reformi, ako se opredelite za opasna i pogrešna rešenja, ona lako i brzo naprave štetu koja se kasnije decenijama ispravlja.Svoju ulogu u reformi pravosuđa vidim u zalaganju da se ona izvede bez tih „kvarljivih prečica“, iskreno, suštinski. Da se reformska rešenja „prime“. I da javno ukazujem na opasnost drugačijeg puta. Jasmina Kiurski: Reforma pravosuđa treba da omogući formiranje pravne države koja će garantovati: demokratiju i vladavinu prava kao jednu od osnovnih pretpostavki Ustava, zaštitu prava i sloboda i jednakost svih pred zakonom uz puno poštovanje načela Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, nezavisnost sudstva u pravom smislu te reči i samostalnost i nepristrasnost javnog tužilaštva koje će suštinski izmenjenom ulogom u pravosudnom sistemu omogućiti nosiocima javnotužilačke funkcije da svoje profesionalne dužnosti obavljaju efikasno, objektivno, pravično i nezavisno od bilo kakvih uticaja, uz nastojanje da uspostave pravnu ravnotežu između opštih interesa društva i interesa i prava pojedinca, u skladu sa nacionalnim i međunarodnim pravom. Svoju ulogu vidim kao neposredni doprinos sprovođenju Nacionalne strategije reforme pravosuđa aktivnim učešćem u raznim komisijama za izradu sistemskih i drugih zakona, pre svega Zakona o javnom tužilaštvu i Zakona o državnom veću tužilaca, učešćem u međunarodnim projektima, brojnim prezentacijama na stručnim skupovima i pisanjem stručnih i naučnih radova, sa jednim ciljem: da javno tužilaštvo dobije svoje pripadajuće mesto u pravosudnom sistemu i povrati izgubljeni ugled i autoritet u društvu. Koliku ulogu igraju pojedine sudije i tužioci, a koliko sistemske promene u doprinosu reforme pravosuđa? Vida Petrović Škero: Pojedine sudije i tužioci mogu dati svoj doprinos reformi pravosuđa ličnim angažovanjem u donošenju novih zakona, učestvuju u konstituisanju novih institucija implementaciji novih instituta (Centar za edukaciju sudija; Centar za medijaciju; formiranje Službe medijatora unutar sudstva.) Naravno, osnovna funkcija sudija i tužilaca je da obezbede suđenje uz visoki stepen stručnosti i obezbeđenjem delotvornosti pravnih lekova. Međutim, reformu pravosuđa mogu da obezbede samo sistemske promene za koje je nadležna zakonodavna i izvršna vlast pravosuđa ne može ostvariti radom pojedinih sudija i tužilaca. Dragana Boljević: Nema sistemskih promena ako sudije i tužioci ne učestvuju u njihovom osmišljavanju, ako ih ne razumeju i ne prihvate. Jasno je da pojedine sudije i tužioci ulažu nesrazmerno veći trud u kreiranje reformskih promena. Nažalost, najčešće taj trud nije dovoljno uvažen, ni od njihovih kolega, ni od starešina, čak ni u smislu omogućavanja da jedan deo svog radnog vremena zvanično posvete tome. Od njih se, naprotiv, očekuju isti radni rezultati kao da se bave samo svojim sudijskim, odnosno tužilačkim poslom. Oni te rezultate i ostvaruju, ali na račun svog slobodnog i vremena „otkinutog“ od svoje porodice, ali je to pogrešan pristup onih koji odlučuju o reformi. Rizično je tako stvarati strateška rešenja - u vremenskoj oskudici, sa paznjom i energijom rasutom na više poslova. Rizik postoji čak i kad postoji veliki entuzijazam onih koji u tome učestvuju, a trenutno se samo sa entuzijazmom ne oskudeva. Važno je pre svega razumeti da je pravosuđe sistem, a ne skup sudija i tužilaca koje treba promeniti ako nismo zadovoljni njihovim radom, pa će sve biti bolje. Ovo treba da razumeju i same sudije i tužioci , a ne samo ostale vlasti. Jasmina Kiurski: Najveći doprinos u reformi pravosuđa imaju upravo pojedine sudije i tužioci, koji svojim radom i preko Društva sudija i Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, uz podršku i pomoć međunarodnih organizacija i institucija, upoznaju javnost sa nužnim promenama u pravosudnom sistemu i novim demokratskim idejama koje jasno definišu položaj, ovlašćenja i odgovornost sudija i javnih tužilaca, dok se sistemske promene sporo odvijaju i time samo otežavaju proces uspešne reforme pravosuđa. Koliko mislite da je saradnja između OEBS-a i pravosuđa doprinela pozitivnom razvoju reforme? Vida Petrović Škero: OEBS je u proteklih sedam godina bio ključni faktor u pozitivnom razvoju procesa reforme u Srbiji. Svestrana pomoć u pogledu pripremanja strategije koja mora predstavljati osnov za reformisanje, a posebno u pogledu ostvarivanja i realizacije konkretnih reformskih koraka. OEBS je podržao rad grupa za predlaganje bazičnih procesnih i materijalnih zakona: Zakona o krivičnom postupku, Krivičnog zakonika, Zakona o parničnom postupku, Zakona o izvršenju krivičnih sankcija. Podržao je formiranje veoma bitne institucije, centra za edukaciju. Daje podršku stvaranju normativnog okvira za konstituisanje pravosudne akademije. Pružena je svestrana pomoć u stvaranju zakonskog okvira koji će omogućiti borbu protiv organizovanog kriminala. Dragocena je i podrška OEBS-a u razvijanju sistema alternativnih sankcija i reformisanje zatvorskog sistema u Srbiji. Dragana Boljević: OEBS, uz još nekoliko stranih partnera, značajno je doprineo sazrevanju ideja o potrebi ugradnje evropskih standarda u pravosudni sistem Srbije, uvažavanja mišljenja stručnjaka – sudija i tužilaca koji sistem dobro poznaju iznutra, kao i okupljanja svih subjekata koji mogu da daju svoj doprinos, svaki iz svog ugla, reformskim promenama. Pridavanje i priznavanje značaja trudu svakog od ovih subjekata, a ja tu ne mogu a da ne pomenem podržavajući i stimulativan odnos sa Društvom sudija Srbije, na nenametljiv a ipak jasan način, doprineo je da i ostale grane vlasti grade naviku da barem oslušnu glas strukovnih udruženja sudija i tužilaca, nekad i da ga uvaže, a sada već često i da traže njihovu pomoć i saradnju u značajnim državnim poslovima vezanim za reformu pravosuđa. Rezultati tog uticaja tek treba da se dese. Oni se neće desiti odjednom i u punoj meri, ali sam uverena da se produbljivanjem ovakvih procesa stiže do pravne države. Jasmina Kiurski: Mišljenja sam da OEBS ima izuzetan doprinos u realizaciji projekata važnih za reformu pravosuđa, pružanjem značajne podrške našim progresivnim i demokratskim idejama i neposrednom pomoći u izradi zakona i podzakonskih akata, davanjem stručnih saveta i mišljenja angažovanjem eksperata Saveta Evrope, kao i prevođenjem zakonskih tekstova i međunarodnih konvencija radi sagledavanja uporednog zakonodavstva.  Koji je jedan od najvećih izazova sa kojim ste se susreli u radu vezano za reformu pravosuđa? Vida Petrović Škero: Najveći izazov predstavlja stvaranje uslova za implementaciju zakona koji su doneti. Za to je potrebno uspostaviti koordinisanu saradnju sve tri grane vlasti koje treba da omoguće reformu. Ovo se pokazalo kao najteži zadatak i najveći izazov. Visoki savet sudstva kome predsedavam je bez stručne službe. I pored toga, Visoki savet je uz pomoc sudskih službenika uradio predlog sistematizacije sudija i sudova i to u zakonskom roku. Ovo je bio jedan od najvećih izazova. Racionalnu mrežu sudova moguće je oformiti samo ako se utvrdi optimalni broj sudija i sudova. Sudstvo je bilo snaga koja je pokazala stvarnu volju i ukazala na potrebu za odgovarajuće promene koje će omogućiti efikasan rad i dovesti do stvaranja uslova da svi građani u Srbiji pod istim uslovima ostvaruju svoja prava pred sudovima. Dragana Boljević: Nerealno je danas govoriti samo o jednom od takvih izazova. U širim potezima posmatrano, po mom mišljenju, postoje dva najznačajnija izazova u radu vezanom za reformu pravosuđa. Jedan je onaj koji ne iznenađuje i koji se s vremena na vreme javlja i u društvima tzv. „starih demokratija“. To je nedovoljna spremnost ostale dve vlasti da postave i iskreno podrže sistem nezavisnog sudstva. Kod nas je taj izazov još dopunjen i nedovoljnim funkcionalnim kapacitetima subjekata koji treba da sprovedu reformu, kao i nedovoljnim razumevanjem celine sistema, njegove međusobne povezanosti, odsustvom svesti da nema cudotvornih, lakih i brzih rešenja. Najočigledniji primer toga je neodustajanje od namere ponovnog izbora svih sudija (reizbor sadašnjih sudija, inače izabranih na trajni mandat), iako za to ne postoji ustavno-pravni osnov. Novi Ustav, koji nije prekinuo ustavno-pravni kontinuitet sa prethodnim, jer je usvojen po proceduri propisanoj prethodnim Ustavom, propisuje načelo stalnosti sudijske funkcije. Svako zakonsko rešenje koje bi predviđalo reizbor, u direktnoj je suprotnosti sa ustavnim određenjem da je Srbija država zasnovana na vladavini prava i sa načelom zabrane retroaktivnog važenja zakona. Ono se ne bi moglo pravdati ni, inače, pogrešnim, tumačenjem Ustavnog zakona, koji je, kao tehnički, podložan oceni ustavnosti i ne može menjati suštinu ustavnih rešenja. Od ove namere ne odustaju čak ni oni političari čiji su osnovni ciljevi pridruživanje Evropskoj uniji i prihvatanje evropskih standarda, iako su se o njenoj neustavnosti, odnosno njenoj spornoj ustavnosti i nepotrebnosti, odnosno rešenju koje može da donese mnogo više štete nego koristi, izjasnili i eksperti Saveta Evrope, tri puta u proteklih godinu dana. Još jedan plastični primer ovakvog odnosa drugih vlasti prema pravosuđu je uporno nesazivanje Komisije za reformu pravosuđa, koja je, da tako kažem, „pojedena“ od Ministarstva pravde, odnosno čije je funkcije ono praktično preuzelo. Zamišljena kao telo sastavljeno od svih subjekata koji imaju veze sa reformom pravosuđa, Komisija je imala je šansu da premosti odsustvo kapaciteta jednog organa za sprovođenje reforme pravosuđa, mogućnost da artikuliše rad svih subjekata koji imaju veze sa pravosuđem i, šta-više, da ostvari sinergiju njihovih aktivnosti. Osim toga, ponekad mi se čini da političari ne pribegavaju nekim razložnim, izvodivim, lako i odmah primenjivim rešenjima samo zato što ona ne deluju dovoljno radikalno u očima javnosti. Recimo, mi smo sada pred zadatkom da pretresemo i postavimo na nove temelje ceo pravosudni sistem. Omogućavanje rada Visokog saveta sudstva, sa svim njegovim odlučujućim i opsežnim funkcijama, samo po sebi je posao od ogromnog značaja za budućnost sudstva. Osim zakona i podzakonskih akata, potrebno je podići svest svih, prvenstveno sudija, o važnosti izbora sudija u prvi saziv Saveta, o neophodnosti da u njega uđu sudije sa najvećim poverenjem svojih kolega, a to znači sudije sa poštenjem, principijelnošću, hrabrošću, stručim integritetom, svešću o tome šta je posao Saveta i kako on treba da se organizuje i obavlja. Drugi strateški važan i potpuno nov posao je ustanovljavanje i sprovođenje redovnog vrednovanja rada sudija i sa njim povezane obuke sudija. I sama obuka sudija - početna i stalna, takođe treba da bude stavljena na nove osnove. Značajna novina je i uvođenje i razrada sistema disciplinske odgovornosti. Neophodno je zatim, zbog rezerva stavljenih prilikom ratifikacije Evropske konvencije, uspostaviti sistem upravnog sudstva i pripojiti sistem prekršajnih sudija sudskom sistemu. Naravno, neophodno je i rasteretiti najviši sud u državi drugostepene nadležnosti odlučivanja po redovnim pravnim lekovima. Kod svih ovih brojnih i tektonskih promena, uz nedovoljne resurse u svakom smislu tog značenja, jasno je da nije realno izvesti ih sve istovremeno. Posebno kada se ima u vidu da se sudija gradi godinama, a da gradnja počinje još na fakultetu koji bi morao da obezbedi viši nivo znanja od dosadašnjeg. Zato se nameće zaključak da bi bilo razumno sprovesti reformu etapno, što je uostalom i bilo predviđeno Strategijom reforme pravosuđa. Da je tako planirano već od 2001. godine, da nismo podlegli nerealnim željama,do danas bismo prešli dalji put. Korak po korak. Uverena sam, na primer, da bi definitivno regulisanje drugostepene nadležnosti apelacionih sudova (koji bi, dakle, u prvoj fazi samo „preuzeli“ drugostepenu nadležnost Vrhovnog suda) trebalo „ostaviti“ za drugu etapu. Problem možda ne izgleda veliki, ali osim zakonskih izmena, njegova praktična primena zahteva niz preduslova, materijalnih, smeštajnih, stambenih, finansijskih, tehničkih, ljudskih, vremenskih. Međutim, koliko god sam ja lično, a i sudije, uverene u pravilnost i bolju i realnu primenjivost ovakvog postupanja, niko ne obrazlaže zašto „mora“ i zašto je „bolje“ uraditi sve odjednom. Drugi izazov, koji je možda i teži, je stanje duha sudija i tužilaca. Dugogodišnja odlaganja sprovođenja reforme, praćena pretnjama (reizborom, između ostalih) nipodaštavanjima, iscrpljujućim povećanim radnim naporima bez njihovog uvažavanja i vidljivih sistemskih rezultata (jer na pravosudni sistem utiču različiti brojni faktori a ne samo rad sudija) i stalne olake optužbe za sve slabosti sistema (iako je sistem mnogo širi od ličnosti sudija i tužilaca), prouzrokovali su dugotrajno stanje stresa u pravosuđu i doveli su do zastrašenosti, bezvoljnosti, odsustva kolegijalnih kontakata i zajedništva (u pozitivnom, stimulativnom smislu). Sve je to uslovilo kolektivno osećanje sudija da one ne mogu da utiču ni na poboljšanje svog ličnog položaja a posebno ne na osmišljavanje i ušešće u reformi pravosuđa i odsustvo svesti o značaju funkcije koju obavljaju i važnosti uticaja njihovih odluka i stavova na društvene odnose. Jasmina Kiurski: Reforma pravosuđa, a posebno javnotužilačke organizacije, je sama po sebi izazov koji je opredelio moj celokupan rad. Put reforme je dugotrajan i težak i sa sobom nosi brojne izazove i probleme, koje ćemo zajedno (sudije i tužioci), ako verujemo u naš cilj, sasvim sigurno pobediti Kakvu poruku bi ste prosledili mlađim kolegama koji žele da svojim radom doprinesu nastavku započete reforme? Vida Petrović Škero: Sud je mesto samo za one koji su spremni na mukotrpan rad, uz veliku profesionalnost. Ostvarivanje najvećeg stepena stručnosti i upornost da se zaštita prava građana moraju biti stalni moto mladim kolegama. Ovo će omogućiti reforme i obezbediti kvalitetno sudstvo Dragana Boljević: Poručila bih im da u pravosuđe uđu i u njemu ostanu bez predrasuda, kalkulacija, otvorenog uma, pošteni, vredni, hrabri i slobodni. Da uče mnogo i stalno, iz papira i iz života, iz dobrih i loših primera. Da poštuju autoritete ali da ne budu njima uplašeni niti ograničeni. Da budu spremni i odlučni da donesu pravovremenu odluku isključivo na osnovu zakona i svoje savesti.Da se upoznaju sa različitim društvima i njihovim pravosudnim sistemima i da razumeju sopstveno, da bi uočili vrednosti koje mogu da se ugrade u naš sistem, ali i da bi uočili i poštovali one koje u njemu već postoje. Da su svesni da je Sudija dužan da sudi, ali i da šire sagleda svoju i ulogu sudstva u društvu, stalno se zalažući sam i sa svojim kolegama, za nezavisnost sudstva i vladavinu prava, svestan da to nije njegova privilegija, već obaveza, njegova i države, da bi građani ostvarili svoje pravo na pravično suđenje. Da ne uzmiču, da se ne obeshrabruju, da istrajavaju. Iako sporije od njihovih želja i nastojanja, ali ne i bez njih, do promena na bolje će doći. Jasmina Kiurski: Mlade kolege će samo verom u sebe i pravdu, znanjem, predanošću svojoj profesiji, uzajamnom podrškom, časnim i poštenim radom i obavljanjem svoje funkcije bez uticaja politike i drugih viših interesa, doprineti da javnost ponovo veruje u pravosudni sistem, a to je najvažnije za nastavak započete reforme pravosuđa u Srbiji.