USTAVNOM SUDU SRBIJE

Na osnovu članova 168 stav 2 i 22 stav 1, u vezi sa članom 167 stav 1 tačka 1 Ustava RS i članovima 29 stav 1 tačka 2 i 51 Zakona o Ustavnom sudu, Društvo sudija Srbije i potpisnici podnose

I N I C I J A T I V U
ZA POKRETANjE POSTUPKA OCENE USTAVNOSTI

I Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“ broj 116/08) i to:
· odredbe člana 99 stav 1 u delu koji glasi:
„do dana stupanja na funkciju sudija izabranih u skladu sa ovim zakonom.“;
odredbe člana 100 stav 1 u delu koji glasi:
„uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra nadležnog za pravosuđe.“
odredaba člana 100 stav 2 i 3 koje glase:
„Izbor sudija, u skladu sa ovim zakonom, izvršiće se najkasnije do 1. decembra 2009. godine, izuzev sudija Vrhovnog kasacionog suda koji će biti izabrani u roku od 90 dana od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva.
Sudije izabrane u skladu sa ovim zakonom stupaju na funkciju 1. januara 2010. godine.“
odredbe člana 100 stav 4 u delu koji glasi:
„Prvim izborom sudije se smatra izbor na dužnost sudije u skladu sa ranije važećim zakonima.“
odredaba člana 101 koje glase:
„Sudijama iz člana 99 stav 1 i 2 ovog zakona, koji nisu izabrani u skladu sa ovim zakonom, dužnost prestaje danom stupanja na funkciju sudija izabranih u skladu sa ovim zakonom.
Sudije iz stava 1. ovog člana, imaju pravo na naknadu plate u trajanju od šest meseci u visini plate koju su imali u trenutku prestanka dužnosti.
Pravo na naknadu plate iz stava 2. ovog člana prestaje pre proteka roka od šest meseci ako sudija kome je prestala dužnost zasnuje radni odnos ili stekne pravo na penziju, a može biti produženo za još šest meseci ako u tih šest meseci stiče pravo na penziju.“

II Zakona o Visokom savetu sudstva („Službeni glasnik RS“ broj 116/08) i to:
odredaba člana 52 stav 5 i 6 koje glase:
„Visoki savet pravosuđa u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona predlaže Narodnoj skupštini po jednog ili više kandidata za svakog izbornog člana Saveta iz reda sudija, u skladu sa brojem sudija prema vrsti i stepenu suda propisanim u stavu 1 ovog člana. Pri predlaganju kandidata Visoki savet pravosuđa uzima u obzir predloge iz st. 2. i 3. ovog člana.
Visoki savet pravosuđa utvrđuje predlog iz stava 5 ovog člana većinom glasova užeg sastava, koji čine stalni članovi i pozivni članovi-sudije.“
odredbe člana 56 stav 1 koja glasi:
„Izborni član iz reda sudija, prestankom mandata u prvom sastavu Saveta, nastavlja da obavlja sudijsku funkciju u neposredno višem sudu u odnosu na sud u kojem je obavljao sudijsku funkciju, pod uslovom da ispunjava uslove za izbor sudije u tom sudu.“
odredbe člana 56 stav 2 u delu koji glasi:
„ukoliko ne ispunjava uslove za izbor sudije u neposredno višem sudu.“
odredbe člana 56 stav 3 koja glasi:
„Odluke iz stav 1. i 2. ovog člana donosi Savet u stalnom sastavu.“

I
Razlozi na kojima se inicijativa zasniva
u odnosu na odredbe članova 99 stav 1, 101 i 100 stav 4 Zakona o sudijama


Odredbe članova 99 stav 1, 101 i 100 stav 4 Zakona o sudijama kojima se ustanovljava prestanak sudijske funkcije nisu u saglasnosti sa odredbama članova 1 (Republika Srbija), 3 stav 1 (vladavina prava), 4 stav 4 (podela vlasti), 32 stav 1 (pravo na pravično suđenje), u vezi sa odredbama članova 18 do 22 (neposredna primena zajemčenih prava, svrha ustavnih jemstava, ograničenja i zaštita ljudskih prava), niti sa odredbama članova 16 (međunarodni odnosi), 146 stav 1 (stalnost sudijske funkcije), 194 (hijerarhija domaćih i međunarodnih opštih pravnih akata), 148 (prestanak sudijske funkcije) i 197 stav 1 (zabrana povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata) Ustava.

USTAV PROPISUJE DA:- Republika Srbija je država zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi,
načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima (član 1);
- vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava i da počiva na neotuđivim
ljudskim pravima (član 3 stav 1);
- sudska vlast je nezavisna (član 4 stav 4);
- Republika Srbija počiva na opštepriznatim principima i pravilima
međunarodnog prava a opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori su sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju (član 16);
- svako ima pravo da o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila
razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega odlučuje nezavisan i nepristrasan sud (član 32 stav 1);
- neposredno se primenjuju ljudska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima
međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava. Odredbe o ljudskim pravima tumače se u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Dostignuti nivo ljudskih prava ne može se smanjivati, a ona zakonom mogu biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava (članovi 18 do 22);
- garantuje se stalnost sudijske funkcije (član 146 stav 1);
- sudijska funkcija može prestati samo nastupanjem zakonom propisanih uslova ili
razrešenjem iz zakonom predviđenih razloga (član 148);
- pravni poredak Republike Srbije je jedinstven, svi zakoni i drugi opšti akti doneti
u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom a zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava (član 194);
- zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo, a izuzetno samo
pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona (član 197 stav 1).
Odredba člana 1, kojom je propisano da je Republika Srbija zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima, u vezi sa odredbama o principima vladavine prava (član 3) i podele vlasti (član 4), o neposrednoj primeni opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora (član 16 stav 2), sa kojima zakoni ne smeju biti u suprotnosti (član 194 stav 5) Ustava, predstavljaju osnov za dalje zakonsko regulisanje sudstva, u skladu sa opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i evropskim principima i vrednostima, tzv. međunarodnim standardima.

MEĐUNARODNI STANDARDI O NEZAVISNOSTI SUDSTVA sadržani su, između ostalog, u Univerzalnoj deklaraciji Ujedinjenih nacija o pravima čoveka[1], Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima[2], Osnovnim načelima nezavisnosti sudstva Ujedinjenih nacija[3], Preporuci br. R (94) 12 Komiteta ministara Saveta Evrope državama članicama o nezavisnosti, efikasnosti i ulozi sudija[4], Evropskoj povelji o zakonu za sudije[5], Mišljenjima Konsultativnog veća evropskih sudija Saveta Evrope broj 1 o nezavisnosti pravosuđa i nepremestivosti sudija[6] i broj 10 o sudskim savetima[7]. Oni predviđaju, između ostalog:

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima:
„Svako ima potpuno jednako pravo na pravično javno suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom koji će odlučiti o njegovim pravima i obavezama, i o osnovanosti svake krivične optužbe protiv njega“ (član 10) i
„Nijedna odredba ove Deklaracije ne može se tumačiti kao pravo za ma koju državu, grupu ili lice da obavlja bilo koju delatnost ili da vrši bilo kakvu radnju usmerenu na poništenje prava i sloboda koji su u njoj sadržani“ (član 30).

Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima:
„Svi su jednaki pred sudovima i sudovima pravde. Svako lice ima pravo da njegov slučaj bude raspravljan pravično i javno pred nadležnim, nezavisnim i nepristrasnim sudom, ustanovljenim na osnovu zakona koji odlučuje o osnovanosti svake optužbe podignute protiv njega u krivičnim stvarima ili o osporavanju njegovih građanskih prava i obaveza“ (član 14 stav 1).
Osnovna načela nezavisnosti sudstva:
„1. Država putem Ustava i zakona garantuje nezavisnost sudstva. Dužnost je svih vladinih i drugih ustanova da poštuju nezavisnost sudstva i staraju se o njoj.“
„11. Dužina sudijskog mandata, nezavisnost sudija, osiguranje, odgovarajuća nadoknada, uslovi službe, visina penzija i starost potrebna kao uslov za odlazak u penziju garantovaće se na odgovarajući način zakonom.“
„12. Sudijama, bilo imenovanim ili izabranim, garantovaće se stalnost funkcije do sticanja uslova za penziju ili isteka njihovog mandata, tamo gde takav postoji“.

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda[8]:
„Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona“ (čl. 6).
„Ništa u ovoj Konvenciji ne može se tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin koji je usmeren na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena Konvencijom“ (član 17).

Preporuka br. R (94) 12 Komiteta ministara Saveta Evrope o nezavisnosti, efikasnosti i ulozi sudija:
„Potrebno je preduzeti sve potrebne mere za zaštitu, obezbeđenje i unapređenje nezavisnosti sudija“ (načelo I tač. 1);
„Sudijama, bilo imenovanim ili izabranim, garantovaće se stalnost funkcije do sticanja uslova za penziju ili isteka njihovog mandata, tamo gde takav postoji“ (načelo I tač. 3);
„Posebno, potrebno je preduzeti sledeće mere: nezavisnost sudija treba garantovati u skladu s odredbama Konvencije i ustavnim načelima, npr. tako što će se posebne odredbe dodati ustavima ili drugim zakonima ili tako što će se odredbe ove preporuke uključiti u domaće pravo. U skladu sa pravnom tradicijom svake od zemalja, ova pravila mogu da predvide, na primer, sledeće: stalnost sudijske funkcije i plate sudija moraju se garantovati zakonom“ (načelo I tač. 2. a II);
„Zakonodavna i izvršna vlast treba da obezbedi da su sudije nezavisne i da se ne preduzimaju nikakvi koraci koji mogu da ugroze nezavisnost sudija“ (načelo I tač. 2b).

Evropska povelja o zakonu za sudije:
„Zakon za sudije ima za cilj da obezbedi stručnost, nezavisnost i nepristrasnost, koju svako lice opravdano očekuje od sudova i svakog sudije kojem je poverena zaštita njegovih prava. Ovo isključuje svaku odredbu i svaki postupak koji bi vodio umanjenju poverenja u takvu stručnost, nezavisnost i nepristrasnost. Ovu Povelju čine odredbe koje na najbolji način mogu garantovati postizanje ovih ciljeva. Njene odredbe imaju za cilj da povećaju stepen garancija u različitim evropskim državama. One ne mogu poslužiti kao opravdanje za izmenu nacionalnih zakona u nameri umanjenja već postignutog nivoa garancija u dotičnim državama“ (tač. 1.1);
„U načelu, sudija koji već radi u sudu ne može se rasporediti na neku drugu sudijsku funkciju ili premestiti bilo gde, čak i na osnovu unapređenja, ako na to dobrovoljno ne pristane. Izuzeci od ovog načela dozvoljeni su jedino ako je premeštaj sudije vrsta disciplinske sankcije, u slučaju zakonite izmene sudskog sistema i u slučaju privremenog raspoređivanja u susedni sud radi ispomoći, pri čemu se zakonom izričito ograničava maksimalno trajanje takvog zadatka, što ne dovodi u pitanje primenu odredbe stava 1.4.“ (tač. 3.4);
„Sudiji trajno prestaje funkcija na osnovu podnošenja ostavke, medicinskog nalaza o fizičkoj nesposobnosti, dostizanja starosne granice, istekom zakonski utvrđenog mandata ili na osnovu razrešenja koje se proglašava u postupku predviđenom u stavu 5.1.“ (tač 7.1);
„Postojanje nekog od razloga predviđenih u stavu 7.1, osim dostizanja starosne granice ili isteka zakonski utvrđenog mandata, mora utvrditi organ pomenut u stavu 1.3.“ (tač. 7.2).

Mišljenje broj 1 (2001) Konsultativnog veća evropskih sudija (KVES) o standardima za nezavisnost sudstva i stalnost sudija:
„12. Sudijska nezavisnost podrazumeva potpunu nepristrasnost sudija. Kada sude, sudije moraju biti nepristrasne, tj. ne smeju da imaju nikakvu vezu, naklonost ili pristrasnost koje bi uticale – ili mogle da ostave utisak da utiču – na njihovu sposobnost da nezavisno sude. Što se toga tiče, sudijska nezavisnost zapravo predstavlja otelotvorenje suštinskog principa da “niko ne može da bude sam sebi sudija”. Značaj ovog principa je veći od njegovog uticaja na ishod nekog određenog suđenja. Ne samo stranke u postupku, već i društvo u celini, moraju imati poverenja u sudstvo. Sudija, dakle, ne samo da ne sme da ima neprihvatljive veze, da bude pristrasan ili pod nečijim uticajem, već mora zainteresovanom posmatraču i da ostavlja utisak da je to tako. U suprotnom, poverenje u sudijsku nezavisnost može da bude poljuljano.
57. Osnovno načelo sudske nezavisnosti je da je stalnost funkcije garantovana do obaveznog penzionisanja na osnovu godina starosti ili do isteka utvrđenog mandata.“

SPORNIM ODREDBAMA ZAKONA O SUDIJAMA PROPISANO JE DA:
„Sudije izabrane po Zakonu o sudijama („Službeni glasnik RS”, br. 63/01, 42/02, 17/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 i 46/06) i Zakonu o sudovima („Službeni glasnik Republike Srbije”, br. 46/91, 60/91 - ispravka, 18/92 - ispravka, 71/92, 63/01, 42/02, 27/03 i 29/04) nastavljaju funkciju u sudovima za koje su izabrane do dana stupanja na funkciju sudija izabranih u skladu sa ovim zakonom.“ (član 99 stav 1)
„Sudijama iz člana 99. st. 1. i 2. ovog zakona, koji nisu izabrani u skladu sa ovim zakonom, dužnost prestaje danom stupanja na funkciju sudija izabranih u skladu sa ovim zakonom.“ (član 101 stav 1)
„Prvim izborom sudije se smatra izbor na dužnost sudije u skladu sa ranije važećim zakonima. Imenovanje sudije za prekršaje ne smatra se prvim izborom.“ (član 100 stav 4)

Iz osporenih odredaba proizlazi da sudijama koje sada obavljaju sudijsku funkciju, a koje ne budu izabrane na sudijsku funkciju u skladu sa ovim zakonom, sudijska funkcija prestaje po sili zakona 1. januara 2010. godine, mimo zakonom propisanih uslova, odnosno mimo razrešenja iz zakonom predviđenih razloga, što nije u saglasnosti sa članom 148 Ustava. Time se sudijama prekida stalnost sudijske funkcije koja je garantovana kako članom 101 stav 1 prethodnog Ustava, koji je bio na snazi u vreme njihovog izbora, tako i članom 146 stav 1 važećeg Ustava. Kako je važeći Ustav donet po postupku propisanom prethodnim Ustavom, to između njih postoji ustavnopravni kontinuitet, pa samim tim i kontinuitet u pogledu stalnosti sudijske funkcije. Uostalom, kontinuitet sudijske funkcije se „priznaje” i članom 100 stav 4 Zakona o sudijama, koji propisuje da se prvim izborom sudije smatra izbor na dužnost sudije u skladu sa ranije važećim zakonima. Kontinuitet sudijske funkcije se „priznaje“ i članom 56 Zakona o Visokom savetu sudstva, kojim je propisano da izborni članovi Visokog sveta sudstva iz reda sudija, prestankom mandata u prvom sastavu, nastavljaju da obavljaju sudijsku funkciju.

Osporenim odredbama, sudijama koje ne budu izabrane po tom zakonu, stečeni mandat prestaje na osnovu zakona donetog nakon zakona po kojima su stekle svoj mandat, odnosno prava, bez nastupanja bilo kakvog zakonom propisanom razloga za razrešenje i bez ikakve njihove krivice.

Ustav ustanovljava dve katogorije sudija – sudije sa vremenski ograničenim mandatom, koji Narodna skupština poverava licima koja se prvi put biraju za sudije i sudije sa stalnim mandatom. Propisujući da se prvim izborom sudije smatra izbor na dužnost u skladu sa ranije važećim zakonima (član 100 stav 4), Zakon je retroaktivno, suprotno članu 197 Ustava, ranije obavljeni izbor za trajno obavljanje sudijske funkcije, kasnijim zakonom preobrazio u vremenski ograničeni izbor i time promenio njegovu pravnu kvalifikaciju.
Ove odredbe imaju povratno dejstvo i kao takve diraju u stečena prava sudija izabranih u skladu sa ranije važećim zakonima, što član 197 stav 1 Ustava izričito zabranjuje, štiteći načelo pravne sigurnosti, kao jedno od osnovnih načela vladavine prava, predviđeno članom 3 Ustava. Nema povratnog dejstva zakona, osim ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona, kako izričito propisuje stav 2 člana 197 Ustava. Sudije su stalnu funkciju stekle u skladu sa Ustavom i zakonskim propisima koji su važili u vreme njihovog izbora na sudijsku funkciju. Dakle, njihova stalna sudijska funkcija je stečena na legalan način, a pobijanim zakonom se retroaktivno prekida, čime se građanima ugrožava pravo na pravično suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom.Odredbom člana 6 stav 2 Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije propisan je rok u kome će Narodna skupština uskladiti sa Ustavom zakone kojima se uređuje organizacija i nadležnost sudova, kao i položaj sudija, a odredbom člana 7 je propisan rok u kome će biti izvršen izbor sudija i predsednika sudova nakon konstituisanja Visokog saveta sudstva.

Za razliku od rešenja iz člana 9 stav 3 Ustavnog zakona, u pogledu sudija Ustavnog suda („izborom, odnosno imenovanjem dve trećine od ukupnog broja sudija Ustavnog suda smatra se da je Ustavni sud konstituisan, u kom trenutku prestaje mandat predsedniku i sudijama Ustavnog suda izabranim u skladu sa ranije važećim Ustavom“), u pogledu ostalih sudija Ustavni zakon, ni jednom svojom odredbom, ne propisuje da sudijama koje se nalaze na sudijskim funkcijama prestaje funkcija.

Da li je upotreba izraza „prvi izbor“ i „izbor“ sudija i predsednika sudova u članu 7 Ustavnog zakona dovoljan logički i dozvoljen pravni osnov za zaključak o prećutnom prestanku stalne sudijske funkcije dosadašnjih sudija, mimo Ustavom i zakonom propisanih uslova ili nastupanja razloga za razrešenje?

Pri odgovoru na ovo pitanje ne sme se izgubiti iz vida da je Ustavni zakon tehnički zakon, donet po drugačijoj, manje zahtevnoj, proceduri od Ustava i zato je manje pravne snage od Ustava. Njime se propisuje procedura za ostvarivanje materijalno-pravnih odredaba Ustava. Stoga, Ustavni zakon ne može uređivati suštinu društvenih odnosa, a svakako ne na način suprotan Ustavu. Kad bi Ustavni zakon uređivao društvene odnose na način suprotan Ustavu, značilo bi da menja Ustav, a svaka promena Ustava koja se odnosi na uređenje vlasti morala bi da bude potvrđena na referendumu (član 203 stav 7 Ustava), jer bi inače bila izvršena protivustavna revizija Ustava.

Zato se sve eventualno nejasne odredbe Ustavnog zakona moraju sistematski tumačiti, u skladu sa Ustavom koji ne dozvoljava prekid sudijske funkcije, odakle sledi da je i izbor za sudije moguće izvršiti samo u slučaju onih koji se prvi put biraju. U skladu sa tim, izraz „izbor“ predsednika sudova i sudija se ne može tumačiti kao ponovni izbor postojećih sudija, već jedino u smislu popunjavanja sudijskih mesta u sudovima koji će postojati u organizaciji sudova nakon usklađivanja sa Ustavom zakona kojima se uređuje organizacija i nadležnost sudova. Kako je Ustavom propisano da sudija sudijsku funkciju vrši u sudu za koji je izabran i da ukidanjem suda ili pretežnog dela njegove nadležnosti ne prestaje sudijska funkcija, to je „izbor“ sudija, odnosno popuna sudijskih mesta, u sudove čiji su nazivi i nadležnost određeni Zakonom o uređenju sudova moguć na tri načina: 1) sudije će nastaviti da obavljaju funkciju u sudovima koji nisu ukinuti niti su promenili svoju nadležnost (bez obzira na to da li su promenili do sada postojeći naziv), zato što sudija ima pravo da vrši funkciju u sudu za koji je izabran (član 150 stav 1 Ustava); 2) Visoki savet sudstva će izvrši premeštaj sudija, iz sudova koji se ukidaju ili gube pretežni deo svoje nadležnosti, u novoosnovane ili sudove koji su preuzeli njihovu nadležnost, zato što ukidanjem suda ili pretežnog dela njegove nadležnosti ne prestaje sudijska funkcija (član 150 stav 2 Ustava); 3) Visoki savet sudstva (među kandidatima koji su već sudije) ili Narodna skupština (među kandidatima koji nisu sudije) će izabrati sudije za sudove čiju nadležnost nisu imali do sada postojeći sudovi, a to su prekršajni i Viši prekršajni sud (član 147 Ustava).

Isti je zaključak i Kopaoničke škole prirodnog prava sa Plenarne sednice od 17. decembra 2008. godine po kome sudije izabrane na stalnu sudijsku funkciju po ranijim propisima imaju i dalje pravo da je vrše, jer se ne smatraju sudijama koje se prvi put biraju za sudiju, bez obzira da li vršenje sudijske funkcije treba da nastave u sudu za koji su ranije izabrane. Predloženim zakonima, kada su u pitanju postojeći sudovi, nepotrebno se menja samo naziv, ne i nadležnost, a kad se radi o sudovima koji do sada nisu funkcionisali u pravnom sistemu, eventualno se u njih mogu rasporediti sudije koje već vrše stalnu sudijsku funkciju i izabrati nove sudije.

Stalna sudijska funkcija ne može se prekidati posle promene Ustava, a ponovni izbor pravdati analogijom sa izborima za organe zakonodavne i izvršne vlasti, odnosno sa potrebom za proverom izborne volje građana, iz koje zakonodavna i izvršna vlast crpe svoj legitimitet. Ovo stoga što nosiocima ove dve grane vlasti, za razliku od sudija, Ustav ne garantuje stalnost funkcije i što se one konstituišu po političkim merilima, bez posebnih zahteva da njeni predstavnici imaju određena svojstva, osim istovetnosti političkih uverenja sa građanima, dok se sudska vlast zasniva na strogim profesionalnim kriterijumima, prvenstveno na stručnosti, koje su vlasna da procenjuju samo zakonom određena stručna tela, na osnovu zakonom propisanih razloga, u zakonom propisanim postupcima, za svakog sudiju pojedinačno, a ne ni građani, niti njihovi politički predstavnici, pošto oni za to nemaju stručna znanja.

Suština prava na pravično suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, kao jednog od osnovnih ljudskih prava, zajemčenog kako članom 32 Ustava, tako i drugim navedenim opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima koji se neposredno primenjuju u pravnom sistemu Srbije, ne može biti promenjena bilo kojim zakonom, a svaka eventualno sporna odredba u vezi sa njim, tumači se u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18 Ustava, član 30 Univerzalne deklaracije i član 17 Evropske konvencije, pored ostalog navedenog), pošto jemstvo ovog prava služi očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava (član 19 Ustava).Stalnost sudijske funkcije je osnovno načelo vladavine prava. Ukoliko sudije ne bi imale sigurnost koja proizlazi iz stalnosti sudijske funkcije, sudije ne bi bile nezavisne, a ukoliko nisu nezavisne tada je građanima uskraćeno osnovno ljudsko pravo iz navedenih međunarodnih akata, posebno ono iz člana 6 Evropske konvencije, da im se sudi, da se brane ili da vode građanski postupak pred nezavisnim i nepristrasnim sudijom.

Na pravilnost ovakvog tumačenja ukazuje i Konsultativno veće evropskih sudija (KVES)[9], koje je, povodom predviđenog prestanka sudijske dužnosti sudijama izabranim po ranijim zakonima, na Plenarnoj sednici održanoj u Strazburu 14. novembra 2008. godine, usvojilo Deklaraciju u kojoj se navodi da je Konsultativno veće evropskih sudija:
„a) zaključilo da je Evropska komisija za demokratiju putem prava (Venecijanska komisija) u svom Mišljenju o Ustavu Republike Srbije br. 405/2006 i u Mišljenju o nacrtima Zakona o sudijama i Zakona o uređenju sudova Republike Srbije br. 464/2007 ukazala da «uopšte nije očigledno da postoji potreba za procesom ponovnog imenovanja (reizbora) svih sudija», ni u kontekstu izvršene promene Ustava ni u kontekstu reforme sudskog sistema (videti paragraf 9 Mišljenja ove Komisije br. 464/2007.)
b) zaključilo da je načelo nepremestivosti sudije i stalnosti sudijske funkcije sve do ispunjenja zakonskih uslova za penziju ili do isteka vremenski ograničenog mandata, tamo gde on postoji, „osnovno načelo nezavisnosti sudstva“.U vezi sa ovim načelom KVES je ukazalo na:
- Mišljenje KVES br. 1 (2001.), koje upućuje i na Osnovna načela nezavisnosti sudstva iz 1985. godine, paragraf 12;
- Preporuku br. R (94) 12 Komiteta ministara Saveta Evrope, načelo I(2)(a)(ii) i (3) i načelo IV (1) i (2);
- Evropsku povelju o zakonu za sudije iz 1998. godine
- sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava.
I Povelja i Preporuka propisuju da prestanak sudijske dužnosti može da usledi samo kao posledica disciplinske sankcije izrečene u propisanom postupku, koji će osigurati da se sudijama obezbede sve garantije pravičnog suđenja prema Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti Preporuku br. R (12), načelo VI(2) i (3);
v) zaključilo da usvajanjem Ustava 30. septembra 2006. godine, proglašenog 8. novembra 2006. godine i usvajanjem Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava 10. novembra 2006. godine, nije došlo do prekida pravnog i političkog kontinuiteta, te zaključilo da član 7. navedenog Ustavnog zakona, koji propisuje da će se prvi izbor sudija Vrhovnog kasacionog suda izvršiti najkasnije u roku od 90 dana od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva, a izbor ostalih sudija u roku od jedne godine, treba tumačiti u skladu sa načelom nepremestivosti i stalnosti sudijske funkcije (garantovanim kako prethodnim, tako i sadašnjim Ustavom Republike Srbije);
g) izrazilo zabrinutost da predlog Zakona o sudijama koji je u postupku pred Narodnom skupštinom Republike Srbije i koji jasno utvrđuje prestanak sudijske funkcije sudijama koje već imaju stalnost funkcije ugrožava nezavisnost sudstva.

Polazeći od navedenog, Plenarna sednica:
a) zahteva od predstavnika Srbije pri KVES da o ovoj deklaraciji obavesti Visoki savet pravosuđa Republike Srbije, koji treba da bude garant nezavisnosti sudstva u toj zemlji, kao i Društvo sudija Srbije;
b) zahteva od predstavnika Srbije pri KVES da u dogovoru sa Biroom KVES i Sekretarijatom Saveta Evrope preduzme sve potrebne mere da se, na zahtev nadležnih srpskih vlasti, organizuje sastanak na kojem će se ova pitanja detaljnije raspraviti.“ KVES je odlučilo da pitanje reizbora svih sudija u Srbiji i dalje drži na svom dnevnom redu.

I Vrhovni sud Srbije je, na Opštoj sednici održanoj dana 9.10.2008. godine, jednoglasno zaključio, između ostalog, da sudije izabrane na stalnu sudijsku fukciju po ranijim propisima imaju pravo na stalnost i po novom Ustavu, bez obzira da li sudijsku funkciju treba da nastave u sudu za koji su izabrane, s obzirom da se ne smatraju sudijama koje se prvi put biraju za sudiju (član 146 stav 2 Ustava) i da je prestanak sudijske funkcije po članu 101 razmatrane radne verzije Zakona o sudijama suprotan članu 148 Ustava, 57 - 68 Zakona, kao i međunarodnim standardima.

Pored toga, Kopaonička škola prirodnog prava je, na Plenarnoj sednici od 17.12.2008. godine, jednoglasno usvojila zaključke kojima je ukazala na preteću politizaciju sudstva u slučaju usvajanja predloženog seta pravosudnih zakona. Istaknuto je da ovi propisi nisu uredili vršenje sudijske funkcije u skladu sa novim Ustavom, opšteprihvaćenim međunarodnim standardima, koji su deo nacionalnog poretka, aktima Saveta Evrope, Mišljenjem Venecijanske komisije i Deklaracijom Konsultativnog veća evropskih sudija Saveta Evrope, uz puno obezbeđenje svih garantija stalnosti sudijske funkcije, uz poštovanje principa legaliteta i uz normativno regulisanje svih prava sudija izabranih na stalnu sudijsku funkciju, jer nije došlo do prekida pravnog i političkog kontinuiteta niti je postupak ponovnog imenovanja svih sudija u kontekstu organizacione reforme sudskog sistema. Sudije izabrane na stalnu sudijsku funkciju po ranijim propisima imaju i dalje pravo da je vrše, jer se ne smatraju sudijama koje se prvi put biraju za sudiju, bez obzira na to da li vršenje sudijske funkcije treba da nastave u sudu za koji su ranije izabrane. Kopaonička škola smatra da ocenu savesnosti i stručnosti sudija treba vršiti samo po pravilima i proceduri propisanoj za razrešenje sudija, a ne po osnovu retroaktivne primene novih propisa.

Na Okruglom stolu u organizaciji Društva sudija Srbije, održanom dana 8.11.2008. godine, pre usvajanja pravosudnih zakona, na kome su učestvovali eminentni stručnjaci – profesori pravnih fakulteta i sudije, kao i predstavnici međunarodnih organizacija i udruženja, zaključeno je, između ostalog, da prelazne i završne odredbe Zakona o sudijama omogućavaju politizaciju sudstva i nedopustiv upliv politike time što propisuju tzv. opšti reizbor sudija. Ovo je suprotno izričitim ustavnim odredbama, pošto postupak izbora svih sudija, tzv. reizbor, nužno pretpostavlja da sudijama koje i sada imaju stalni mandat, u jednom trenutku prestane sudijska funkcija bez ikakvog ustavnog osnova, a novi Ustav, usvojen u skladu sa procedurom propisanom prethodnim Ustavom, predviđa stalnost sudijske funkcije (član 146 stav 1) kao i prethodni Ustav, dok Ustavni zakon, kao tehnički zakon za sprovođenje Ustava, niti može da sadrži odredbe suprotne Ustavu, niti sadrži odredbe o prestanku sudijske funkcije.


Razlozi na kojima se inicijativa zasniva
u odnosu na odredbu člana 100 stav 1 Zakona o sudijamaOdredba člana 100 stav 1 Zakona o sudijama u delu koji propisuje da, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra nadležnog za pravosuđe, Visoki savet sudstva, donosi odluku o broju sudija i sudija porotnika u skladu sa ovim zakonom, u roku od 30 dana od dana izbora prvog sastava Visokog saveta sudstva, nije u saglasnosti sa članom 153 stav 1 Ustava, kojom je propisano da je Visoki savet sudstva nezavisan i samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija, u vezi sa odredbama članova koji definišu Republiku Srbiju kao državu zasnovanu na pripadnostima evropskim principima i vrednostima (član 1) i jemče vladavinu prava (član 3), podelu vlasti (član 4), neposrednu primenu opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora (član 16 stav 2), sa kojima zakoni ne smeju biti u suprotnosti (član 194 stav 5) Ustava.
USTAV PROPISUJE:
- Republika Srbija je država zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima (član 1);
- vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava i ostvaruje se, između ostalog, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3 stav 1);
- sudska vlast je nezavisna (član 4 stav 4);
- Republika Srbija počiva na opštepriznatim principima i pravilima međunarodnog prava a opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori su sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju (član 16);
- Visoki savet sudstva je nezavisan i samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija (član 153 stav 1);
- pravni poredak Republike Srbije je jedinstven, svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom a zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava (član 194).

MEĐUNARODNI STANDARDI O NEZAVISNOM TELU SUDSKE UPRAVE sadržani su, između ostalog, u Osnovnim načelima nezavisnosti sudstva Ujedinjenih nacija, Preporuci br. R (94) 12 Komiteta ministara Saveta Evrope državama članicama o nezavisnosti, efikasnosti i ulozi sudija, Evropskoj povelji o zakonu za sudije, Mišljenjima Konsultativnog veća evropskih sudija Saveta Evrope broj 1 o nezavisnosti pravosuđa i nepremestivosti sudija i, posebno, broj 10 o sudskim savetima[10].

SPORNOM ODREDBOM ZAKONA O SUDIJAMA PROPISANO JE DA:

„Odluku o broju sudija i sudija porotnika donosi Visoki savet sudstva, u skladu sa ovim zakonom, u roku od 30 dana od dana izbora prvog sastava Visokog saveta sudstva, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra nadležnog za pravosuđe.“ (član 100 stav 1)

Propisivanjem da je neophodno prethodno pribavljanje saglasnosti ministra nadležnog za pravosuđe za donošenje odluke Visokog saveta sudstva o broju sudija i sudija porotnika narušava se nezavisnost i samostalnost Visokog saveta sudstva, predviđena članom 153 stav 1 Ustava, po kojoj je Visoki savet sudstva nezavisan i samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija, koji ima 11 članova od kojih je jedan i ministar nadležan za pravosuđe. Narušavanjem nezavisnosti tela sudske samouprave, koja je propisana da bi to telo moglo da ostvari svoju osnovnu funkciju garanta nezavisnosti sudova i sudija, narušava se, dalje, načelo nezavisnosti sudske vlasti (članovi 3 stav 2 i 4 stav 4 Ustava) i posvećenosti evropskim principima i vrednostima (član 1 Ustava), kao i jedinstva pravnog poretka, po kome zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava (član 194 Ustava).
Nezavisnost i samostalnost ovog tela nužno podrazumeva da donošenje odluka iz njegove nadležnosti ne može biti uslovljeno bilo čijom prethodnom saglasnošću, pogotovu ne nekog ko je član tog tela. Ukoliko se za odluku Visokog saveta sudstva, kao nezavisnog i samostalnog organa, traži prethodno pribavljena saglasnost jednog njegovog člana (ministra nadležnog za pravosuđe), onda se tom članu, praktično, daje pravo veta na odluke organa čiji bi on trebalo da bude ravnopravni član i omogućava protivustavan uticaj izvršne vlasti. Pored toga što nije u saglasnosti sa Ustavom, odredba člana 100 stav 1 Zakona o sudijama je i nelogična i nesaglasna sa odredbom istog zakona iz člana 10 stav 2, kojom je propisano da odluku o broju sudija donosi Visoki savet sudstva samostalno, dakle, bez prethodne saglasnosti ministra nadležnog za pravosuđe.
Razlozi na kojima se inicijativa zasniva
u odnosu na odredbe člana 100 stav 2 i 3 Zakona o sudijama

Odredbe člana 100 stav 2 i 3 Zakona o sudijama, kojima se sudije sa stalnom sudijskom funkcijom „primoravaju“ da konkurišu radi izbora koji će se izvršiti najkasnije do 1. decembra 2009. godine i kojima je propisano da sudije izabrane u skladu sa ovim zakonom stupaju na funkciju 1. januara 2010. godine, nisu u saglasnosti sa odredbom člana 150 Ustava.

USTAV PROPISUJE :
- Republika Srbija je država zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima (član 1);
- sudijska funkcija može prestati samo nastupanjem zakonom propisanih uslova ili razrešenjem iz zakonom predviđenih razloga (član 148);
- sudija ima pravo da vrši sudijsku funkciju u sudu za koji je izabran i samo uz svoju saglasnost da može biti premešten ili upućen u drugi sud, a u slučaju ukidanja suda ili pretežnog dela nadležnosti suda za koji je izabran, sudija izuzetno može bez svoje saglasnosti biti trajno premešten ili upućen u drugi sud, u skladu sa zakonom (član 150);
- pravni poredak Republike Srbije je jedinstven, svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom a zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava (član 194).

Evropska povelja o zakonu za sudije:
„3.4 U načelu, sudija koji već radi u sudu ne može se rasporediti na neku drugu sudijsku funkciju ili premestiti na drugo mesto, čak i na osnovu unapređenja, ako na to dobrovoljno ne pristane. Izuzetak od ovog načela dozvoljen je jedino ako je premeštaj sudije predviđen i izrečen kao disciplinska sankcija, u slučaju zakonite izmene sudskog sistema i u slučaju privremenog raspoređivanja u susedni sud radi ispomoći, pri čemu se zakonom izričito ograničava trajanje takvog raspoređivanja, bez dovođenja u pitanje primene odredaba stava 1.4 ove Povelje.“

SPORNIM ODREDBAMA ZAKONA O SUDIJAMA PROPISANO JE:
„Izbor sudija, u skladu sa ovim zakonom, izvršiće se najkasnije do 1. decembra 2009. godine, izuzev sudija Vrhovnog kasacionog suda koji će biti izabrani u roku od 90 dana od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva.“ (član 100 stav 2)
„Sudije izabrane u skladu sa ovim zakonom stupaju na funkciju 1. januara 2010. godine .“ (član 100 stav 3)

Osporene odredbe nisu saglasne ustavnoj odredbi iz člana 150, po kojoj sudija ima pravo da vrši sudijsku funkciju u sudu za koji je izabran i samo izuzetno može bez svoje saglasnosti biti trajno premešten ili upućen u drugi sud, u skladu sa zakonom, sa kojom je pak, deo jedinstvenog pravnog poretka, saglasno članu 194 Ustava, odredba člana 13 Zakona o sudijama, kojom je propisano da sudijska funkcija ne prestaje ako bude smanjen broj sudija u sudu u kome sudija obavlja sudijsku funkciju, a ako sud bude ukinut, sudija nastavlja funkciju u sudu koji preuzima nadležnost, odnosno u sudu iste vrste i istog stepena, ili približno istog stepena.

Osporenim odredbama se sudije, koje se nalaze na stalnoj sudijskoj funkciji u sada postojećim sudovima, ukoliko žele da je zadrže, „primoravaju“ da konkurišu na sudijska mesta u sudove čija je vrsta i nadležnost propisana Zakonom o uređenju sudova, bez obzira da li se sudovi u kojima sada vrše sudijsku funkciju ukidaju ili ne, i bez obzira da li sudovi gube pretežni deo svoje dosadašnje nadležnosti ili ne.

Odredbom člana 6 stav 2 Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije propisan je rok u kome će Narodna skupština uskladiti sa Ustavom zakone kojima se uređuje organizacija i nadležnost sudova. Međutim, nova organizacija i nadležnost sudova, koja je uređena Zakonom o uređenju sudova, nije proizvod usaglašavanja ovog zakona sa Ustavom, jer uspostavljanje nove organizacije i nadležnosti sudova nije obaveza koja proizlazi iz činjenice da je donet novi Ustav.

Naime, odredbom člana 143 Ustava[11] je propisano da se organizacija i nadležnost sudova uređuje zakonom i da je Vrhovni kasacioni sud najviši sud u Republici Srbiji. Dakle, Ustav ni na koji način ne propisuje organizaciju i nadležnost sudova, već to prepušta zakonima. Ustavom je jedino propisano da je Vrhovni kasacioni sud najviši sud u Republici, ali je zakonu prepušteno određivanje i njegove nadležnosti. Prema tome, postojeći sudovi ne moraju biti ukinuti, niti njihova nadležnost promenjena, po osnovu donošenja novog Ustava.

Organizacija i nadležnost sudova, pa i Vrhovnog kasacionog suda, uređena je Zakonom o uređenju sudova. Tim zakonom su propisani nazivi i nadležnost sudova, na način različit od sada postojećeg. I pored toga, između postojećih sudova i onih čiji su nazivi i nadležnost uređeni Zakonom o uređenju sudova i za koje je propisano da počinju sa radom 1. januara 2010. godine, postoji kontinuitet, jer postojeći sudovi nisu ukinuti samim činom donošenja novog Ustava. Pošto je Ustavom propisano da sudija vrši sudijsku funkciju u sudu za koji je izabran i da ukidanjem suda ili pretežnog dela njegove nadležnosti sudiji ne prestaje sudijska funkcija, to je, da bi se odgovorilo na pitanje u kom sudu će sadašnje sudije nastaviti da obavljaju svoju funkciju, potrebno prethodno utvrditi da li se i koji sudovi, od do sada postojećih, ukidaju nakon donošenja Zakona o uređenju sudova, odnosno koji od njih gube pretežan deo svoje dosadašnje nadležnosti.

Iz odredaba članova 25 i 26 Zakona o uređenju sudova se vidi da će nadležnost sadašnjih trgovinskih i Višeg trgovinskog suda u celosti preuzeti privredni sudovi i Privredni apelacioni sud. Dakle, trgovinski i Viši trgovinski sud nisu ukinuti, već im je samo promenjen naziv u privredni i Privredni apelacioni sud, te sudije u tim sudovima nastavljaju da vrše fukciju u njima, ali sa promenjenim nazivom suda, u skladu sa članom 150 stav 1 Ustava.

Iz odredaba članova 22, 23, 30 i 31 Zakona o uređenju sudova se vidi da će pretežan deo nadležnosti sadašnjeg opštinskog, okružnog i Vrhovnog suda Srbije preuzeti osnovni, viši i Vrhovni kasacioni sud. Deo nadležnosti sadašnjeg opštinskog suda preuzeće viši sud, a deo nadležnosti sadašnjeg okružnog i Vrhovnog suda - apelacioni i Upravni sud. Dakle, ne postoji potreba za izborom svih sudija u osnovni, viši, apelacioni, Upravni i Vrhovni kasacioni sud, jer će odlukom Visokog saveta sudstva, u skladu sa odredbama članova 150 stav 2 Ustava i 13 Zakona o sudijama, jedan deo sudija koji sada obavljaju funkciju u opštinskom, okružnom i Vrhovnom sudu Srbije nastaviti da vrše funkciju u sudovima koji su preuzeli njihovu nadležnost, tj. u osnovnom, višem i Vrhovnom kasacionom sudu, odnosno u apelacionom i Upravnom sudu. Tek ukoliko nakon toga bude upražnjenih sudijskih mesta moguće je izvršiti izbor sudija u te sudove.

Jedini suštinski novi sudovi biće prekršajni i Viši prekršajni sud koji će, prema odredbama članova 27 i 28 Zakona o uređenju sudova, jedini imati nadležnost koju nije imao ni jedan od do sada postojećih sudova. Zato je izbor svih sudija neophodno izvršiti jedino za ove sudove.


II
Razlozi na kojima se inicijativa zasniva
u odnosu na odredbe člana 52 stavovi 5 i 6 Zakona o Visokom savetu sudstva

Odredbe člana 52 stavovi 5 i 6 Zakona o Visokom savetu sudstva koje propisuju način izbora sudija-kandidata za članove Visokog saveta sudstva bez poštovanja volje sudija, nisu u saglasnosti sa odredbama članova 3 stav 2 (vladavina prava i nezavisnost sudstva), 4 stav 4 (podela vlasti i nezavisnost sudstva) i 153 stav 1 (samostalnost i nezavisnost Visokog saveta sudstva) Ustava.

USTAV PROPISUJE:
- Republika Srbija je država zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima (član 1);
- vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava i ostvaruje se, između ostalog, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3 stav 2);
- sudska vlast je nezavisna (član 4 stav 4);
- Republika Srbija počiva na opštepriznatim principima i pravilima međunarodnog prava i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori su sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju (član 16);
- svako ima pravo da o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega odlučuje nezavisan i nepristrasan sud (član 32 stav 1);
- neposredno se primenjuju ljudska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava. Odredbe o ljudskim pravima tumače se u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Dostignuti nivo ljudskih prava ne može se smanjivati, a ona zakonom mogu biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava (članovi 18 do 22);
- pravni poredak Republike Srbije je jedinstven, svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom a zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava (član 194);
- Visoki savet sudstva je nezavisan i samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija (član 153 stav 1);

MEĐUNARODNI STANDARDI PREDVIĐAJU:

Preporuka br. R (94) 12 Komiteta ministara Saveta Evrope državama članicama o nezavisnosti, efikasnosti i ulozi sudija:
„Načelo Ic. Sve odluke o profesionalnoj karijeri sudija treba da se zasnivaju na objektivnim kriterijumima; izbor i karijera sudija treba da se zasnivaju na uspehu, uzimajući u obzir njihove kvalifikacije, integritet, sposobnost i efikasnost. Organ koji donosi odluku o izboru sudija i njihovom napredovanju u karijeri treba da je nezavisan od vlade i celokupne izvršne vlasti. Radi obezbeđenja njegove nezavisnosti treba propisati, na primer, da njegove članove bira sudstvo i da ovo telo samo odlučuje o pravilima po kojima će postupati.“

Evropska povelja o zakonu za sudije:
„1.3 U vezi sa svakom odlukom koja utiče na izbor, zapošljavanje, imenovanje, napredovanje u karijeri ili prestanak funkcije sudije, zakonom se predviđa intervencija organa nezavisnog od izvršne i zakonodavne vlasti, od čijeg članstva barem polovinu čine sudije, koje su izabrale njihove kolege sudije, na način koji garantuje najširu predstavljenost sudstva.“

Mišljenje broj 1 Konsultativnog veća evropskih sudija (KVES):
„45. Konsultativno veće smatra da Evropska povelja – u delu u kome preporučuje intervenciju (u smislu dovoljno širokom da uključuje mišljenje, preporuku, predlog, kao i samu odluku) nezavisnog tela u kome postoji velika zastupljenost sudija koje su na demokratski način izabrale druge sudije - pokazuje opšti pravac sa kojim se Konsultativno veće slaže.“

Mišljenje broj 10 Konsultativnog veća evropskih sudija (KVES):
„II Opšti zadatak: Zaštita nezavisnosti sudstva i vladavina prava
8. Savet sudstva ima za cilj da štiti i nezavisnost sudskog sistema i nezavisnost pojedinačnih sudija. Postojanje nezavisnih i nepristrasnih sudova je strukturni zahtev države zasnovane na vladavini prava.
9.Svaki građanin posmatraće nezavisnost sudija, u globalizovanom i međuzavisnom društvu, kao garanciju istine, slobode, poštovanja ljudskih prava i nepristrasnog sudstva oslobođenog spoljnog uticaja. Nezavisnost sudija nije prerogativ ili privilegija data radi njih samih, već u interesu vladavine prava i bilo koga ko traži i očekuje pravdu. Nezavisnost, kao preduslov nepristrasnosti sudija, stoga pruža garanciju za jednakost građana pred sudom.
10. KVES je takođe zauzeo stav da Savet sudstva treba da promoviše efikasnost i kvalitet pravde, da obezbeđuje punu primenu člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, i da unapređuje aktivnosti koje su osmišljene radi jačanja poverenja javnosti u sudski sistem. U ovom kontekstu, Savet sudstva ima zadatak da uspostavi neophodne mehanizme za ocenu sudskog sistema, izveštava o stanju službi, kao i da traži od nadležnih organa da preduzmu neophodne korake za poboljšanje rada pravosuđa.
13. U tom smislu, KVES smatra da ne bi bilo prohvatljivo da Savet sudstva bude ograničen od strane drugih tela u svojoj samostalnosti da odlučuje o sopstvenom načinu rada i pitanjima koje razmatra. Odnos između Saveta sudstva i ministra pravde, predsednika države i Parlamenta je potrebno jasno utvrditi. Uz to, uzimajući u obzir da Savet sudstva nije deo hijerarhije sudskog sistema i kao takav ne može odlučivati o predmetima, treba veoma pažljivo pristupiti uređivanju odnosa sa sudovima i posebno sa sudijama.
III Članstvo: Omogućiti optimalno funkcionisanje nezavisnog i transparentnog sudstva
III.A. Savet sudstva čiju većinu čine sudije
18. U slučaju mešovitog sastava (sudija i lica koja nisu sudije) KVES smatra da, u cilju sprečavanja bilo kakve manipulacije ili neprimerenog vršenja pritisaka, značajnu većinu članova treba da čine sudije birane od strane sudija.
III.B. Kvalifikacije članova
21. Članovi, bilo da su sudije ili ne, moraju biti imenovani na osnovu svoje kompetentnosti, iskustva, razumevanja pravosuđa, sposobnosti da donose odluke i shvatanja nezavisnosti.
23. Bilo da su sudije ili ne, potencijalni članovi Saveta sudstva ne treba aktivno da se bave politikom, da su članovi parlamenta, izvršne vlasti ili državne uprave. To znači da ni šef države, ukoliko je predsednik vlade, niti bilo koji ministar, ne može biti član Saveta sudstva. Svaka država treba da donese posebne zakonske propise koji uređuju ovu oblast.
III.C. Način izbora
III.C.1. Izbor članova koji su sudije
25. U cilju garantovanja nezavisnosti organa zaduženog za izbor i karijeru sudija, treba da postoje pravila kojima se obezbeđuje da njegove članove biraju sudije.
26. Postavljenje se može vršiti putem izbora ili, za ograničen broj članova (kao što su predsednici Vrhovnog suda ili Apelacionog suda), ex officio.
27. Bez namere da nameće određeni način izbora, KVES smatra da načini izbora sudija u Savetu sudstva treba da obezbedi najširu moguću zastupljenost sudstva na svim nivoima.
28. Mada se uloge i zadaci stručnih udruženja sudija i Saveta sudstva razlikuju, nezavisnost sudstva je zajednička potpora interesa i jednih i drugih. Nekada su stručna udruženja u najboljem položaju da daju doprinos raspravama koje se tiču sudstva. Međutim, u mnogim državama ogromna većina sudija nisu članovi udruženja. Bilo bi primerenije, u smislu zastupljenosti sudova, ako bi sudije u oba slučaja (i sudije koji su članovi udruženja i koje nisu) mogle da imaju ulogu u mešovitom sastavu Saveta sudstva. Stoga se udruženjima sudija mora dozvoliti da predlažu kandidate koji su sudije (ili listu kandidata) za izbor, a isto treba omogućiti sudijama koji nisu članovi takvih udruženja. Na državama je da utvrde odgovarajući izborni sistem koji bi uvažio ove modalitete.
29. U cilju ispunjavanja očekivanja građana za “depolitizaciju” Saveta sudstva, KVES deli stanovište da konkurs za izbor treba da je saglasan sa pravilima koje utvrdi sam Savet sudstva, tako da se minimalizuje bilo kakvo ugrožavanje poverenja koje javnost ima u sudski sistem.
30. KVES nema ništa protiv da države razviju druge načine izbora (osim direktnih izbora), kojima se garantuje najšira zastupljenost sudija u Savetu sudstva. Način koji garantuje raznovrsnu i teritorijalnu zatupljenost mogao bi se usvojiti na osnovu iskustava nekih država u uspostavljanju sudskih veća, tj. žrebanjem članova na osnovu jedne ili više teritorijalnih lista, uključujući kandidate koji uspunjavaju uslove koje predloži dovoljan broj njihovih kolega.
31. KVES ne podržava izborne sisteme koji uključuju političke organe, kao što je parlament ili izvršna vlast, u bilo kojoj fazi postupka izbora. Svako mešanje sudske hijerarhije u postupak treba izbeći. Treba isključiti svaki oblik imenovanja od strane vlasti, unutar sudstva ili izvan njega.III.C.2. Izbor članova koji nisu sudije
32. Članove koji nisu sudije ne treba da imenuje izvršna vlast. Mada je na svakoj državi da pronađe ravnotežu između suprotstavljenih interesa, KVES preporučuje sistem kojim se imenovanje poverava nepolitičkim organima. Ukoliko je član Saveta koji nije sudija izabran od strane Parlamenta, ne bi trebalo da bude član Parlamenta, trebalo bi da bude izabran kvalifikovanom većinom glasova koja podrazumeva i podršku opozicije, kao i da u sastavu Saveta sudstva reprezentuje različitost društva.“

SPORNIM ODREDBAMA ZAKONA O VISOKOM SAVETU SUDSTVA PROPISANO JE:
„Visoki savet pravosuđa u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona predlaže Narodnoj skupštini po jednog ili više kandidata za svakog izbornog člana Saveta iz reda sudija, u skladu sa brojem sudija prema vrsti i stepenu suda propisanim u stavu 1. ovog člana. Pri predlaganju kandidata Visoki savet pravosuđa uzima u obzir predloge iz st. 2. i 3. ovog člana.
Visoki savet pravosuđa utvrđuje predlog iz stava 5 ovog člana većinom glasova užeg sastava, koji čine stalni članovi i pozivni članovi-sudije.“ (član 52 st. 5 i 6)

U pogledu pravosuđa, Ustav je imao u vidu ciljeve iz Nacionalne strategije reforme pravosuđa[12] kada je svojim odredbama propisivao osnove pravosudnog sistema. Cilj Nacionalne strategije je da, uspostavljanjem vladavine prava i pravne sigurnosti, vrati poverenje građana u pravosudni sistem Republike Srbije, s obzirom na svest o tome da vladavine prava i pravne sigurnosti nema bez jakih demokratskih institucija pravosudnog sistema, i izraženu potrebu za sprovođenjem strateških reformi na svim nivoima pravosudnog sistema, uz uvažavanje opredeljenja izraženog u „Rezoluciji o pridruživanju Evropskoj uniji“ Narodne skupštine RS i jasno izraženu spremnost da se ispune svi neophodni preduslovi i sve međunarodne obaveze Republike Srbije. Da bi se poštovalo načelo nezavisnosti, Strategijom je predviđeno da odgovornost za administrativno upravljanje sudskim sistemom pređe sa Ministarstva pravde na sudski sistem. Upravo zato je Ustav, u više navedenih odredaba, proklamovao podelu vlasti i nezavisnost sudske vlasti, kao i nezavisnost tela sudske uprave – Visokog saveta sudstva, kao neophodan uslov za ostvarivanje njegove ustavne funkcije - garanta nezavisnosti sudova i sudija kroz nezavisno upravljanje sudskim sistemom.

S obzirom na Mišljenje Venecijanske komisije Saveta Evrope broj 405/2006 od 18. marta 2007. godine[13], ustavnu intenciju i mogućnost ugradnje međunarodnih standarda koja je predviđena navedenim odredbama Ustava, Zakon o Visokom savetu sudstva se svojim osnovnim odredbama približio međunarodnim standardima u pogledu uvažavanja volje sudija da članovi Saveta budu osobe kojima su sudije poklonile najveće poverenje, jer je propisao sudske izbore koji prethode predlaganju Skupštini kandidata za izborne članove Saveta iz reda sudija i obavezao Savet da predloži one kandidate iz reda sudija koji su neposredno izabrani od strane sudija, na način i u postupku predviđenim ovim zakonom (članovi 20 stav 3 i 35).
Nasuprot izloženom, osporene odredbe Zakona o Visokom savetu sudstva propisuju drugačiji postupak po kome Visoki savet pravosuđa predlaže Narodnoj skupštini po jednog ili više kandidata za svakog izbornog člana Saveta iz reda sudija, u skladu sa brojem sudija prema vrsti i stepenu suda propisanom u stavu 1 toga člana, imajući u vidu predloge sednica svih sudova iz stavova 2 i 3 toga člana.

Ovakav način predlaganja sudija-kandidata za članove Visokog saveta sudstva se razlikuje od načina na koji će ovi kandidati biti birani za sve ostale sastave (članovi 22-34 Zakona). Kao takav, on predstavlja odstupanje od utvrđene, jasne i transparentne procedure, koja je u skladu sa evropskim standardima. Imajući u vidu činjenicu da je prvi sastav Visokog saveta sudstva nadležan za sve suštinske promene projektovane Nacionalnom strategijom za reformu pravosuđa i propisane novim sudskim zakonima (uključujući i razrešenja, izbor, uspostavljanje, po prvi put, sistema vrednovanja rada sudija i disciplinske odgovornosti sudija), on mora da ima legitimitet zasnovan na razumevanju i poverenju sudija koje su predstavljene u njemu. Izlišno je napominjati da nema nezavisnosti sudstva, koju Ustav izričito proklamuje, bez nezavisnih izbora za sudije-izborne članova Saveta. Smisao prisustava sudija u Savetu leži u neophodnosti da o zaštiti nezavisnosti i samostalnosti sudija odlučuju predstavnici kojima su sudije poklonile poverenje. Iz tog razloga međunarodni standard predviđa da postupak izbora bude takav da kolege-sudije, na demokratski način, biraju svoje predstavnike u ovo telo, i to u postupku koji utvrdi sam Savet, a ne izvršna i zakonodavna vlast kroz proceduru predlaganja i usvajanja zakona.

Osporenim zakonskim odredbama se „preskače“ izbor sudija za kandidate-članove Visokog saveta sudstva i onemogućava izražavanje autentične volje sudija. Nasuprot tome, Visokom savetu pravosuđa daje se diskreciono pravo da predloži bilo koga sudiju za kandidata. S obzirom na mogućnost da Visoki savet pravosuđa predloži Skupštini onaj broj kandidata koliko ima i mesta u Visokom savetu sudstva, pravo predlaganja koje ima Visoki savet pravosuđa suštinski predstavlja prethodni izbor. Kako su, uz to, članovi Visokog saveta pravosuđa, suprotno standardu, aktivni političar – ministar pravde, kao predstavnik izvršne vlasti, kao i lica koja nisu predstavnici sudstva - republički tužilac, čiji status suštinski zavisi od izvršne vlasti, predstavnik advokature i lice koje je izabrala Narodna skupština, očigledno je da o izboru kandidata iz reda sudija odlučuju oni koji nisu legitimni predstavnici sudstva.
Ovakvo rešenje se ne može pravdati nikavim razlozima, pa ni navodnim kratkim zakonskim rokovima za izbor i konstituisanje Saveta. Vremenski činilac ne može biti osnov za kršenje Ustava, niti je on zaista valjan argument. Ako se parlamentarni izbori za preko 6.000.000 birača po zakonu mogu organizovati i sprovesti u roku od 45 dana, nema razloga da se tzv. sudski izbori, na kojima treba da glasa manje od 2.400 sudija, ne mogu sprovesti u istom roku.

Razlozi na kojima se inicijativa zasniva u odnosu na odredbe člana 56 stavovi 1, 2 i 3 Zakona o Visokom savetu sudstva

Odredbe člana 56 stavovi 1, 2 i 3 Zakona o Visokom savetu sudstva kojima se obavezuje Visoki savet sudstva da donese odluku da izborni član iz reda sudija, prestankom mandata u prvom sastavu Saveta, nastavi da obavlja sudijsku funkciju u neposredno višem sudu u odnosu na sud u kojem je obavljao sudijsku funkciju, pod uslovom da ispunjava uslove za izbor sudije u tom sudu nisu u saglasnosti sa odredbama članova 60 stav 2 (pravo na rad), 147 stav 4 (izbor sudija) i 153 stav 1 (Visoki savet sudstva) Ustava.

USTAV PROPISUJE:
- pred Ustavom i zakonom svi su jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Ne smatraju se diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21)
- svako ima pravo na slobodan izbor rada (član 60 stav 2);
- Visoki savet sudstva odlučuje o izboru sudija koji su na stalnoj sudijskoj funkciji u drugi ili viši sud (član 147 stav 4);
- Visoki savet sudstva je nezavisan i samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija (član 153 stav 1)
- izborne članove Visokog saveta sudstva čine i šest sudija sa stalnom sudijskom funkcijom (član 153 stav 3).

MEĐUNARODNI STANDARDI PREDVIĐAJU:

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda:
“Uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje se bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status“ (član 14)

Protokol broj 12 uz konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda:
“Svako pravo koje zakon predviđa ostvarivaće se bez diskriminacije po bilo kom osnovu kao npr. polu, rasi, boji kože, jeziku, veroispovesti, političkom i drugom uverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti s nacionalnom manjinom, imovini, rođenju ili drugom statusu
- Javne vlasti neće ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovima kao što su oni pomenuti u stavu 1“ (član 1)

SPORNIM ODREDBAMA ZAKONA O VISOKOM SAVETU SUDSTVA PROPISANO JE DA:
„Izborni član iz reda sudija, prestankom mandata u prvom sastavu Saveta, nastavlja da obavlja sudijsku funkciju u neposredno višem sudu u odnosu na sud u kojem je obavljao sudijsku funkciju, pod uslovom da ispunjava uslove za izbor sudije u tom sudu.
Sudija nastavlja da obavlja sudijsku funkciju u sudu koji je preuzeo nadlažnost suda u kojem je obavljao sudijsku funkciju, ukoliko ne ispunjava uslove za izbor sudije u neposredno višem sudu.
Odluke iz st. 1. i 2. ovog člana donosi Savet u stalnom sastavu.“ (član 56)

Iz odredaba člana 56 stavovi 1 i 2 Zakona o Visokom savetu proizlazi da izborni član iz reda sudija u prvom sastavu Visokog saveta sudstva, prestankom mandata, po sili zakona nastavlja da obavlja sudijsku funkciju u neposredno višem sudu u odnosu na sud u kojem je obavljao sudijsku funkciju, pod uslovom da ispunjava uslove za izbor sudije u tom sudu. Samo ukoliko ne ispunjava uslove za izbor sudije u neposredno višem sudu, sudija nastavlja da obavlja sudijsku funkciju u sudu koji je preuzeo nadlažnost suda u kojem je prethodno obavljao sudijsku funkciju. Pojednostavljeno rečeno, osporenom odredbom zakona, nakon isteka mandata, sudija - član u prvom sastavu Visokog saveta sudstva primorava se da nastavi da obavlja sudijsku funkciju u neposredno višem sudu u odnosu na sud u kojem je obavljao sudijsku funkciju, pod uslovom da ispunjava uslove za izbor sudije u tom sudu. Time je samim zakonom, mimo volje sudije, određen sud u kome će nastaviti da obavlja sudijsku funkciju, što nije u saglasnosti sa članom 60 stav 2 Ustava, koji garantuje svakom da ima pravo na slobodan izbor rada. Pravo na slobodan izbor rada podrazumeva ne samo pravo na slobodan izbor zanimanja, već i pravo na slobodan izbor organa u kome će se obavljati rad, a što se osporenim zakonskim odredbama uskraćuje sudijama izbornim članovima u prvom sastavu Visokog saveta sudstva, koji ispunjavaju uslove za izbor u viši sud.

Iz navedene odredbe takođe proizlazi da Visoki savet sudstva, po sili zakona, mora da donese odluku da sudija-član u prvom sastavu Visokog saveta sudstva, nakon isteka mandata nastavlja da obavlja sudijsku funkciju u neposredno višem sudu u odnosu na sud u kojem je obavljao sudijsku funkciju, pod uslovom da ispunjava uslove za izbor sudije u tom sudu, što nije u saglasnosti sa ni odredbom člana 147 stav 4 Ustava, po kojoj Visoki savet sudstva odlučuje i o izboru sudija koji su na stalnoj sudijskoj funkciji u drugi ili viši sud, kao ni sa obredbom člana 153 stav 1 Ustava, po kojoj je Visoki savet sudstva nezavisan i samostalan organ. Ovlašćenje Visokog saveta sudstva da u ovim slučajevima odlučuje o izboru sudija znači da njegove odluke o izboru sudija imaju konstitutivni, a ne deklaratorni karakter. To ovlašćenje podrazumeva njegovu slobodu, kao nezavisnog i samostalnog organa, da nekog sudiju izabere ili ne izabere u viši sud. Osporenom zakonskom odredbom Visokom savetu sudstva se oduzima sloboda da odlučuje o izboru sudija u viši sud, jer je u obavezi da po sili zakona, odlukom zakonodavne vlasti, izabere sudije u viši sud, čime se zadire se u njegovu nezavisnost i samostalnost, a time i u nezavisnost i samostalnost sudstva.

Osporene odredbe nisu u saglasnosti ni sa odredbama članova 21 stav 3 Ustava, 14 Evropske konvencije i 1 Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju koje zabranjuju diskriminaciju po bilo kom osnovu. Odredbom po kojoj sudija, prestankom mandata u prvom sastavu Visokog saveta sudstva, nastavlja da obavlja sudijsku funkciju u neposredno višem sudu, mimo konkursa, odnosno bez konkurencije sa drugim sudijama zainteresovanim za izbor u viši sud, pravi se diskriminacija među sudijama - članovima VSS i onima koji to nisu, jer određena slobodna sudijska mesta nisu dostupna sudijama pod jednakim uslovima.

Diskriminacija među sudijama bi postojala i ukoliko bi ostala na snazi osporena odredba člana 101 stav 1 Zakona o sudijama, koja propisuje prestanak funkcije sudijama koje ne budu izabrane u skladu sa novim zakonom. Time bi, s obzirom na odredbu člana 56 Zakona o VSS, za razliku od ostalih sudija, jedino šest sudija-članova prvog sastava VSS, po sili zakona, u svakom slučaju, zadržalo sudijsku funkciju, bilo u višem bilo u sudu u kome su prethodno obavljali sudijsku funkciju.

S obzirom na odredbe članova 56 stav 3 i 57 Zakona o Visokom savetu sudstva i 98 Zakona o uređenju sudova, izvesno je da će stalni sastav VSS, koji treba da donese odluku o sudijama-članovima prvog sastava VSS, biti konstituisan posle 1.1.2010. godine. Stoga sudije-članovi prvog sastava Visokog saveta sudstva, koje su na sudijsku funkciju izabrane po ranije važećim propisima, do tog datuma, neće biti izabrane za sudije u skladu sa Zakonom o sudijama, pa samim tim ni na stalnu sudijsku funkciju. Zato bi im, ukoliko bi ostala na snazi osporena odredba člana 101 stav 1 Zakona o sudijama, po sili zakona, na dan 1.1.2010. godine, prestala sudijska funkcija. Rešenje da oni, i pored toga, ostanu članovi Visokog saveta sudstva, ne bi bilo u saglasnosti sa članom 153 stav 3 Ustava, koji propisuje da izborne članove Visokog saveta sudstva čine i šest sudija sa stalnom sudijskom funkcijom.


Na osnovu izloženog, Društvo sudija Srbije i potpisnici predlažu da Ustavni sud pokrene postupak radi ocenjivanja ustavnosti navedenih odredaba, održi javnu raspravu, u smislu članova 37 stav 1 i 38 Zakona o Ustavnom sudu i, primenom člana 45 istog zakona, donese

O D L U K U

I
Utvrđuje se da nisu u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima odredbe Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“ broj 116/08) sadržane u članovima:
- 99 stav 1 u delu koji glasi:
„do dana stupanja na funkciju sudija izabranih u skladu sa ovim zakonom.“;
- 100 stav 1 u delu koji glasi:
„uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra nadležnog za pravosuđe. “
- 100 stavovi 2 i 3 koje glase:
„Izbor sudija, u skladu sa ovim zakonom, izvršiće se najkasnije do 1. decembra 2009.godine, izuzev sudija Vrhovnog kasacionog suda koji će biti izabrani u roku od 90 dana od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva.
Sudije izabrane u skladu sa ovim zakonom stupaju na funkciju 1. januara 2010. godine.“,
- 100 stav 4 u delu koji glasi:
„Prvim izborom sudije se smatra izbor na dužnost sudije u skladu sa ranije važećim zakonima.“
- 101 stavovi 1, 2 i 3 koje glase:
„Sudijama iz člana 99. st. 1. i 2. ovog zakona, koji nisu izabrani u skladu sa ovim zakonom, dužnost prestaje danom stupanja na funkciju sudija izabranih u skladu sa ovim zakonom.
Sudije iz stava 1. ovog člana, imaju pravo na naknadu plate u trajanju od šest meseci u visini plate koju su imali u trenutku prestanka dužnosti.
Pravo na naknadu plate iz stava 2. Ovog člana prestaje pre proteka roka od šest meseci ako sudija kome je prestala dužnost zasnuje radni odnos ili stekne pravo na penziju, a može biti produženo za još šest meseci ako u tih šest meseci stiče pravo na penziju. “

II
Utvrđuje se da nisu u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima odredbe Zakona o Visokom savetu sudstva („Sl. glasnik RS“ broj 116/08) sadržane u članovima:
- 52 stav 5 i 6 koje glase:
„Visoki savet pravosuđa u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona predlaže Narodnoj skupštini po jednog ili više kandidata za svakog izbornog člana Saveta iz reda sudija, u skladu sa brojem sudija prema vrsti i stepenu suda propisanim u stavu 1. ovog člana. Pri predlaganju kandidata Visoki savet pravosuđa uzima u obzir predloge iz st. 2. i 3. ovog člana.
Visoki savet pravosuđa utvrđuje predlog iz stava 5. ovog člana većinom glasova užeg sastava, koji čine stalni članovi i pozivni članovi-sudije. “;
- 56 stav 1 koja glasi:
„Izborni član iz reda sudija, prestankom mandata u prvom sastavu Saveta, nastavlja da obavlja sudijsku funkciju u neposredno višem sudu u odnosu na sud u kojem je obavljao sudijsku funkciju, pod uslovom da ispunjava uslove za izbor sudije u tom sudu. “
- 56 stav 2 u delu koji glasi:
„ukoliko ne ispunjava uslove za izbor sudije u neposredno višem sudu. “ i
- 56 stav 3 koja glasi:
„Odluke iz st. 1. i 2. ovog člana donosi Savet u stalnom sastavu. “.


DRUŠTVO SUDIJA SRBIJE[1] Универзална декларација о правима човека је проглашена резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација 217 А (III) од 10. децембра 1948. године, која је прихваћена од стране свих држава чланица УН
[2] Пакт је потписан 19. децембра 1963. године и ратификован 30. јануара 1971. године („Службени лист СФРЈ“ – Међународни уговори, бр.7/77)
[3] Основна начела су проглашена резолуцијама Генералне скупштине Уједињених нација 40/32 од 29. новембра 1985. године и 40/146 од 13. децембра 1985. године
[4] Препорука је усвојена од стране Комитета министара Савета Европе 13.октобра 1994. године
[5] Повеља је усвојена на мултилатералном састанку у организацији Савета Европе од 8. до 10. јула 1998 .године
[6] Мишљење бр. 1 усвојено је 21 .новембра 2001. године
[7] Мишљење бр. 10 усвојено је 23. новембра 2007. године.
[8] Закон о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода објављен је у „Службеном листу СЦГ“ – Међународни уговори, бр. 9/2003, 5/2005
[9] Консултативно веће европских судија (Consultative Council оf European Judges - CCJE) је консултативно тело Комитета министара Савета Европе основано 2001. са циљем да истакне кључну улогу независности судства у обезбеђењу владавине права. Чине га судије свих држава чланица Савета Европе, а у раду овог тела учествују и Консултативно веће европских тужилаца (Consultative Council оf European Prosecutors - CCPE), Европска комисија за ефикасност правосуђа (European Commission for the Efficiency of Justice - CEPEJ), Европски суд за људска права, Европска мрежа судских савета, Европска комисија, Савет Европске уније, Венецијанска комисија, Европско удружење судија (European Association of Judges - EAJ), Удружење Европских магистрата за демократију и слободе (Magistrats europeen pour la democratie et les libertes – MEDEL), Европска федерација управних судија, Удружење магистрата за медијацију (Groupement europeen des magistrates pour la mediation – GEMME), Европска мрежа правосудних центара (European Judicial Training Network – EJTN), Европски комитет за правну сарадњу (European Committee on Legal Cooperation – CDCJ) и Европски комитет за проблеме криминала (European Committee on Crime Problems – CDPC). КВЕС усваја Мишљења на захтев Комитета министара Савета Европе о питањима која се односе на правосуђе која добијају статус међународног стандарда, а има задатак и да се изјашњава о појединим спорним питањима која му доставе на разматрање земље чланице.
[10] Мишљење бр. 10 усвојено је 23. новембра 2007 .године. С обзиром на разноликост друштвених и историјских околности у државама чланицама Савета Европе, све чешће успостављање судских савета и заједничку намеру јачања демократије и заштите независности судства, Мишљење број 10 Консултативног већа европских судија је најмањи заједнички именитељ састава и функције судских савета.
Мишљење наглашава важност постојања одговарајућег тела коме је поверена заштита независности судија, у контексту начела поделе власти и даје смернице и стандарде за државе чланице које конституишу или реформишу своје судске савете. Осим што има циљ да штити независност судског система и појединачних судија, судски савет има задатак и да успостави механизме за оцену судског система, да извештава о стању служби и да тражи од надлежних органа неопходне кораке за побољшање рада правосуђа.
Свака држава чланица би требало да успостави судски савет на уставном или највишем законском нивоу, дефинише његову надлежност, састав, начин избора, као и критеријуме за чланство у њему, стално имајући у виду да судски савет није део хијерархије судског система, као и да није прихватљиво да буде ограничен од стране других тела у својој самосталности да одлучује о сопственом начину рада и питањима које разматра. Зато је потребно да се пажљиво и јасно утврди његов однос са министром правде, председником државе и парламентом, са једне стране и са судовима и појединачним судијама, са друге стране.

[11] Члан 143 Устава:
Оснивање, организација, надлежност, уређење и састав судова уређују се законом. (став 2)
Врховни касациони суд је највиши суд у Републици Србији. (став 4)
[12] Одлука о утврђивању Националне стратегије реформе правосуђа од 25. маја 2006. године објављена је у „Службеном гласнику РС“ број 44/2006 од 26.5.2006.године.
[13] „70. Насупрот томе, чини се да је састав Високог савета судства мањкав. На први поглед се чини да је састав плуралистички. Има 11 чланова: председник Врховног касационог суда, министар правде, председник надлежног одбора Народне скупштине су чланови по положају док су 6 судија (од којих је 1 из аутономне покрајине), 1 адвокат и 1 професор правног факултета изборни чланови. Ово је, међутим, само привид плурализма. Све ове чланове бира, непосредно или посредно, Народна скупштина. Шест судија не бирају њихове колеге већ Народна скупштина; адвоката не бира Адвокатска комора, већ Народна скупштина; професора не бира Правни факултет, већ Народна скупштина. Поступак именовања у судству је на овај начин под двоструком контролом саме Народне скупштине: предлоге даје Високи савет судства кога је изабрала Народна скупштина, а одлуке по предлогу опет доноси Народна скупштина. Ово је рецепт за политизацију судства и стога ову одредбу треба суштински изменити.