- 2009-06-07"Pravda je pitanje perspektive, a ne univerzalna kategorija"(Karlos Luis Safon, "Igra andjela").1. - Ideja racionalizacije i smanjenja upravnog državnog aparata, kao i realne javne potrošnje nije za sada u Srbiji naišla na plodno i prostrano tlo. Izvršnoj vlasti se doduše "dopušta" da se kako-tako postepeno preobražava. Nasuprot, sudstvu se negira "pravo" na nasušnu evoluciju, pogotovu onu personalnu. Gromopucateljni političko-partijski plan o jednopoteznom sažimanju i preispitivanju celine sudijske populacije - demagoški podržan "iznutra", a "spolja" previše neometan - na pragu je ostvarenja. Stoga danas u sud(ij)skim krugovima, čak i među elitnim sudijama od integriteta vlada nespokojstvo, ali i naprasna vrednoća mnogih uplašenih dojučerašnjih lezilebovića i ostavljenih skutonoša nejakog kalibra, ne bi li tobože nadoknadili propušteno.Najpre, sam tzv. opšti (re)izbor sudija je ustavnopravno dobrano sumnjiiv. Posredi je proces nazovi pravnog preispitivanja profesionalnog lika svakog od zatečenih sudija u Srbiji - i tzv. ponovno biranje sudija ili pak nebiranje više njih, u kom slučaju im funkcija, odnosno sudijska dužnost prestaje. O tome ex constitutione odlučuje Visoki savet sudstva. On je "nezavisan i samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija" (član 153. Ustava). U prvome redu, on "bira i razrešava sudije u skladu sa Ustavom i zakonom" (po članu 154. Ustava). Da li će se kod nameravanog totalnog personalnog "prečišćavanja" sudijskog kadra pogaziti Ustav? Sva je prilika da hoće, da se o tome uopšte i ne vodi računa, i da je ceo taj poduhvat politički motivisan i zakonski "na silu" nametnut. Naime, ključno pravno pitanje je da li postoji ustavni osnov za odredbu člana 101. Zakona o sudijama o "prestanku dužnosti...sudija koji su izabrane ili imenovane po ranijim zakonima". Ta odredba glasi: "Sudijama...koji nisu izabrani u skladu sa ovim zakonom, dužnost prestaje danom stupanja na funkciju sudija izabranih u skladu sa ovim zakonom" (stav 1. toga propisa, u okviru "Prelaznih odredaba"). Nalazim da je u pitanju proizvoljna, veštačka konstrukcija koja je napregnuta do pucanja. Prvo - tradicionalno, i po međunarodnim standardima i po Ustavu Srbije (član 146) sudijska funkcija je stalna: ne sme da zavisi ni od promena polirtičkih garnitura, ni od promena Ustava, a ni od reorganizacije sudske strukture. "Izuzetno, lice koje se prvi put bira za sudiju bira se na tri godine" (član 146. stav 2). A po sledećem članu Ustava - "Narodna skupština, na predlog Visokog saveta sudstva, bira za sudiju lice koje se prvi put bira na sudijsku funkciju". "Mandat sudiji koji je prvi put izabran na sudijsku funkciju traje tri godine". Posle toga, "Visoki savet sudstva, u skladu sa zakonom, bira sudije za trajno obavljanje sudijske funkcije, u istom ili drugom sudu". Najzad, isto telo "odlučuje i o izboru sudija koji su na stalnoj sudijskoj funkciji u drugi ili viši sud".Rečju, to što se počev od 2010. godine formira, odnosno počinje da "živi" nova sudska mreža, novi sudski sistem - ne znači da postojeće (zatečene) sudije samo zbog toga treba da izgube funkciju i posao. To nije legitiman pravni osnov za prestanak sudijske funkcije! Konstrukcija je takođe u tome da sve zatečene, Ustavom definisane kao "stalne" sudije, kopernikanski to prestaju da budu - da bi se potom iz njihovih redova birale nanovo (odabrale, probrale!) sudije po novoj proceduri, po novom "kasnijem" zakonu! Iako su sve sudije regularno to postale po ranijim propisima i tako stekle stalnu funkciju koja može legalno prestati samo u stirktno propisnim slučajevima. A ti slučajevi su: "Sudiji prestaje sudijska funkcija na njegov zahtev, nastupanjem zakonom propisanih uslova ili razrešenjem iz zakonom predviđenih razloga, kao i ako ne bude izabran na stalnu funkciju"; u ovom potonjem slučaju imaju se u vidu sudije kojima je istekao "probni", trogodišnji mandat prvog izbora (član 148. stav 1. Ustava). Inače, "sudija se razrešava kad je osuđen za krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje šest meseci ili za kažnjivo delo koje ga čini nedostojnim sudijske funkcije, kad nestručno vrši funkciju ili zbog učinjenog teškog disciplinskog prekrašaja" (član 62. Zakona o sudijama).Drugo - ni Ustav ni Ustavni zakon ne predviđaju da svim sudijama u Srbiju prestaje sudijska funkcija kako bi jedan broj njih opet bio izbran a neki zasigurno ne!! Ni u Ustavu, ni u Ustavnom zakonu nema reči o dotičnom generalnom sudijskom izboru! Za ovako važnu i delikatnu, dalekosežnu državnu i društvenu promenu, za takav personalni zaokret mora da postoji izričita ustavna podloga, čak naredba. Najviše što se može izvući, i to ne iz Ustava, nego i Ustavnog zakona (što je već samo po sebi smicalica svoje vrste!) je sledeća norma: "Izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda i prvi izbor sudija Vrhovnog kasacionog suda izvršiće se najkasnije u roku od 90 dana od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva" (stav 1. člana 7. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Srbije). "Izbor sudija i predsednika ostalih sudija izvršiće se najkasnije od jedne godine od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva" (član 7. stav 2. toga dokumenta). Ali, i ta i takva ustavno-zakonska norma mora polaziti od ustavne zapovesti da je sudijska funkcija stalna, a samo izuzetno kod prvog izbora privremena, trogodišnja, uz strogo poštovanje ustavnih i zakonskih pretpostavki njenoga prestanka!! Ustavni zakon ne može ići dalje i šire od samoga Ustava. Ustavni zakon je zakon najvišeg ranga - nipošto po svojoj prirodi nije i ne moža da bude viši od Ustava. Ustavni zakon je i po svome nazivu sprovedveni akt koji polazi od Ustava, utemeljen na njemu, omogućavajući njegovu primenu i određujući rokove za uspostavljanje novog ustavnog stanja. U konkretnom slučaju, Ustavni zakon u stvari samo uređuje popunjavanje nove sudijske mreže, tj. izbor sudija za novoformirane sudove. I ništa više. Jer, nema sudije bez suda. Biranje već postojećih sudija u nove sudove (neke zatečene sudije će u međuvremenu otići iz sudstva na svoj zahtev, neki u penziju, neki na žalost "na onaj svet" - a neki će biti razrešeni iz zakonskih razoga u propisanoj proceduri, odlukama Visokog saveta sudstva) - znači u suštini njihovo raspoređivanje. A ako neki sudija - kao pouzdano dokazano "nestručan, neosposobljen ili nedostojan" - ostane neraspoređen, gubi sudijsku funkciju, uz nužno detaljno obrazloženu odluku Visokog saveta sudstva o tome. U tome je narečena "prelazna" odredba Zakona o sudijama naglašeno neustavna i nelegitimna! Po njoj, neizabranim sudijama ex lege prestaje sudijska dužnost, bez ikakve pojedinačne (a kamoli još i obrazložene!) odluke Visokog saveta sudstva o svakom od njih! Naprotiv: niko - pa ni sudije kojima je funkcija neizborom prestala (i to isključivo razloga jasno utvrđene nestručnosti, neosposobljonesti ili nedostojnosti, a ne iz nekih drugih razloga i motiva) - ne sme da bude lišen, radi zaštite svoje individualne pravne pozicije, odgovarajućehg pravnog leka, u krajnjoj liniji ustavne žalbe. No, njima bi po smislu i duhu osnovnog teksta Zakona o sudijama - a ne po predmetnoj "prelaznoj" klauzuli koju ocenjujemo neustavnom - po prirodi stvari morao da pripadne redovni (a ne onaj rezervni tj. ustavna žalba) pravni lek: žalba pred Ustavnim sudom koja im se, u skladu sa zakonom, inače načelno ustavno garantuje protiv svih odluka Visokog saveta o prestanku sudijske funkcije (po članu 155. Ustava i po članu 67. Zakona o sudijama). Po toj redovnoj žalbi, Ustavni sud - za razliku od ispitivanja ustavne žalbe gde se ograničava samo na zaštitu "ljudskih i manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom" - ima mogućnost da ispituje ne samo ustavnost, nego i sve komponente zakonitosti prestanka sudijske funkcije u konkretnom slučaju. Ako bi se, hipotetički, u opisanim situacijama neizabranim licima uskratila i ustavno-sudska zaštita, pravda bi se mogla potražiti pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. I to po osnovu člana 13. Evopske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih slovboda - "Pravo na delotvorni pravni lek", s pozivom (i) na povredu "prava na pravično suđenje" iz člana 6. Konvencije.2. - Elem, uoči tog opšteg izbora sudija (cinično i eufemistički krštenog "reizborom") stoji naročito nedoumica oko stvarne količine potrebnih sudijskih mesta, pa time i broja sadašnjih sudija čija funkcija, kao unapred procenjeno suvišnih "neminovno" - tvrdim drastično neustavno! - prestaje. I to nezavisno od ispunjenosti uslova za izbor. Uzgred, novosačinjeni i razrađeni kriterijumi i merila za utvrđivanje stvarnosne podloge za (ne)izbor sudija i predsednika sudova su inače nešto uspeliji elemenat reforme srbijanskog pravosuđa, s nekim uopštenim primedbama i venecijanski načelno podržani. No, uzmimo konkretno: Od sadašnjih 2252 sudija treba da u kratkom periodu na bilo koji način - ne samo neizborom, već i međuvremenim navršenjem radnog veka, na zahtev sudije i slično - "otpadne" njih 414 da bi se došlo do broja od 1838 (sic!!) radi popunjavanja korenito promenjene mreže sudova u Srbiji počev od 2010. godine. Do ove stavke "trenutne realne domaće potražnje za sudijama", potekle iz krila Ministarstva pravde, odnosno kasnije Visokog saveta sudstva došlo se, kažu - "na osnovu analize broja postojećih predmeta, broja predmeta koje sudije tokom meseca moraju da urade, vodeći računa o pretežnim materijama koje postoje u sudu i sudskim zaostacima". Bez bližih obaveštenja i strukturalnih objašnjenja. No, tu se pojavljuje i jedna kardinalna protivurečnost između matematičkog i pravnog poimanja stvari - ili pak (i) nesvesno otkrivanje nečijih namera. Naime, pomenuti ovdašnji "kriterijumi i merila" za izbor zatečenih sudija na stalnu sudijsku funkciju predviđaju oborivu prepostavku "stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti" svakog zatečenog sudije "koji se prijavio za izbor u sud iste vrste, odnosno istog stepena " (par. 9). Međutim, matematički a ne pravnički kazano - za njih približno bar 400 mora da bude pouzdano dokazano obrnuto! A šta ako u pogledu te mase "prekobrojnih" nema pravnički valjanih dokaza za izrečenu ozbiljnu diskvalifikatorsku tvrdnju? Neće valjda ona većina sudija-krivičara, ubrajujući tu i v. d. predsednicu Vrhovnog suda, kao člana po položaju (pored ministarke za pravosuđe i predsednika nadležnog odbora Narodne skupštine, takođe pripadnika po položaju) - u nedovršenom Visokom savetu sudstva, kako znaju i umeju, da "namaknu" zadati broj preostalih ispravnih sudija? Po instrukcijama ili bez njih, svejedno. Izgleda da je kod predstojeće sudijske selekcije na pomolu najblaže rečeno odokativnost i proizvoljnost. Ne daj bože naručenost i zloupotreba Saveta. Rečju: ili će se kvantum "nepotrebnih" sudija na silu podesiti tj. povećati da predstavlja (po raznim osnovima) tačno onih 414 "za odstrel" - ili će broj od 1838 prvobitno određeno potrebnih sudija naknadno veštački "narasti" radi uštimavanja spram raspoloživih/pronađenih dokaza u pogledu onih lica (manje od prvobitno planiranih) koja tom prilikom gube sudijsku funkciju? Ostaje i treća hipotetička mogućnost: da za znatno veći broj od njih 414 bude kako-tako ustanovljena nepodobnost da ostanu sudije, tj. nedovoljna stručnost, neosposobljenost, odnosno nedostojnost za tu funkciju. A možda su spiskovi onih koji "neće proći", odnosno koji "moraju otići" već uredno ministarski ili/i partijski sačinjeni, pa poslušni (?) Visoki savet treba samo da ih "tehnički" verifikuje, bez obzira na kvalitet i kvantitet dokaza, činjenica i podataka kojima bi se oborila postavljena kriterijumska hipoteza!? Pri tome, sudija koji nije (re)izabran morao bi bespogovorno da ima - kao što ranije naglasih - pravo žalbe Ustavnom sudu na odluku Visokog saveta sudstva o prestanku funkcije, u roku od 30 dana od dana dostavljanja te odluke (u smislu člana 67. Zakona o sudijama, na podlozi člana 155. Ustava). Okolnost da ovaj razlog, tj. neizbor u postupku opšteg (re)izbora nije predviđen među razlozima za prestanak sudijske funkcije (član 57. u vezi sa članom 61. koji se odnosi na "Prestanak funkcije sudiji koji je prvi put biran") smatram da ne može isključiti ustavno-sudsku zaštitu lica kojima dužnost - po sumnjivom slovu "prelaznih" (i bukvalno i metaforično) regula zakona - prestaje danom stupanja na dužnost novoizabranih sudija. Jer, tzv. opšti (re)izbor sudija i nije uređen i osnovnim tekstom zakona kao standardna pojava, već u njegovim, "prelaznim i završnim" odredbama - pa se i ne može smtrati redovnim pravnim osnovom za prestanak sudijske funkcije. S druge strane, odluke Visokog saveta sudstva u procesu tog opšteg (re)izbora - i po pravnoj logici, po pravičnosti, ali i po analogiji sa drugim slučajevima prestanka sudijske funkcije! - ne bi smele nipošto da budu izuzete od neke pravne kontrole. To važi i za tzv. prećutne i neobrazložene "odluke" o neizboru određenih lica! Ako bi se eventualno zauzeo stav da su one nenapadljive, odnosno apriori apsolutno pravno nedodirljive, nameće se zaključak da su u pitanju čisto politički akti, da su "kriterijumi i merila za izbor" obična farsa a cela procedura pravno bezvredna. Ukratko da je i sam taj (re)izbor ortodoksan "od gore" izforsirani politički čin! Na kraju krajeva, zatečeni "stalni sudija" sudija koji nije reizabran mogao bi, ponavljam, da se ustavnom žalbom - kao poslednjim pravnim lekom u potpunom odsustvu drugih! - obrati Ustavnom sudu (član 170. Ustava), s pozivom na povredu Ustavom priznatog ljudskog prava na "jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo": "Svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zasnovanom interesu" (član 36. stav 2. Ustava).Uz sve to, kao "kec iz rukava" stoji i solucija naknadnog raspisivanja - pored neposredno predstojećeg opšteg konkursa tzv. reizbora - još jednog konkursa i izbora dopunskih svežih kadrova, u rangu prvog sudijskog izbora. Bilo zato što bi se prvobitno utvrđeni broj neophodnih sudija "pokazao" nedovoljnim, bilo iz razloga da ih kod "reizbora" recimo otpadne toliko mnogo da nova sudijska mreža ostane nepopunjena. Prema zakonu, taj prvi sudijski probni izbor (na tri godine) vrši Parlament a ne Visoki savet sudstva. Možda nova (ne)prilika da se izaberu oni odabrani, po političko-partijskim parametrima!?3. - Podsećam isto tako da je raniji Visoki savet pravosuđa - čija je uloga pri kraju mandata bila nezanemarljiva u pripremi sprovođenja započete personalne reforme pravosuđa - kada je bilo najvažnije, radio osakaćen. Tada je ostalo namerno upražnjeno - suprotno zakonu, dve cele godine! - mesto parlamentarnog izabranika, zakonski zahtevanog besprekornog iskusnog pravnika, izvan pravosuđa, koga predlaže opšta sednica Vrhovnog suda Srbije. Pošto je onom inicijalno izabranom istekao ceo petogodišnji mandat (2002-2007. god.). Iako je u posle toga najviši sud glasanjem, kako je ondašnji zakon nalagao, došao do tri pravnička imena i uputio ih Narodnoj skupštini Republike Srbije - ona tu "tačku" nikada nije stavila na dnevni red. Nešto se suštinski (ne i formalno) slično već par meseci dešava i sa novoprojetkovanim, neuporedivo moćnijim pravosudnim savetom. Naime, Visoki savet sudstva je predviđen da obavlja društveno značajne poslove pravosudne autonomije: od određivanja broja sudija i sudija porotnika za svaki sud, biranja sudija za trajno obavljanje sudijske funkcije, odlučivanja o prestanku sudijske funkcije, preko donošenja Etičkog kodeksa, do odlučivanja o pravnim lekovima u disciplinskim stvarima sudija i tako dalje. Utoliko više zaprepašćuje činjenica da je on "konstituisan" a da svi izborni članovi nisu izabrani, premda se o svima glasalo u Parlamentu. Biće da su to ne slučajno upravo oni profesionalci izvan sudstva, zakonski definisani kao "dva ugledna i istaknuta pravnika sa najmanje 15 godina iskustva u struci" - jedan advokat i jedan profesor pravnog fakulteta. Na stranu to što sve izborne članove po zakonu na kraju bira političko telo, Parlament, a ne struka. Ali, oni svi od reda, do jednog (sic!) - i po Ustavnom zakonu za sprovođenje Ustava i po Zakonu o Visokom savetu sudstva - moraju i da budu izabrani da bi Savet uopšte i mogao najpre da se konstituiše, da održi prvu sednicu, da se uspostavi, oformi kao respektabilno telo i da kao takvo punovažno dela i donosi odluke. "Konstitutivna sednica Saveta održaće se u roku od sedam dana od dana izbora izbornih članova" (član 6. stav 5. Ustavnog zakona /.../ i član 54. stav 1. Zakona o Visokom savetu sudstva). Preduzimanjem nedavnog kvazi konstituisanja tzv. Saveta sa 9 članova od 11, nipošto nije bio postignut kvorum da on pravovaljano odlučuje o bilo čemu. Posredi je apsolutno pravno nepostojanje, odnosno pravno nenastajanje tog tela u konkretnom slučaju. Pošto svi njegovi članovi nisu ni bili poimence poznati i ustoličeni u zakonski utvrđenoj proceduri.Za dosadašnji neizbor dva izvansudska člana Saveta primerena odgovornost leži, hronološki, najpre na sednici dekana pravnih fakulteta i Skupštini advokatske komore Srbije kao ovlašćenim predlagačima. I to zbog: presporog zakazivanja njihovih okupljanja, odnosno indikativnog odlaganja već zakazanih, s višestranim pritiscima na predsedavajuće ovih skupova - i lobiranjem više "protiv" određenih nego "za" određene takmace; nespremnosti (zbog navodnog nezameranja i sl.), posebno od strane dekanskog kolegijuma, da se glasanjem odlučno dođe do samo jednog neporecivog, većini prihvatljivog kandidata (kako se ne bi rasipali glasovi u Parlamentu); male "specifične težine" određenih pretendenata; zbog nedovoljne popularnosti pojedinih advokata i profesora u parlamentarnoj javnosti; usled nedopuštenih partijsko-ministarskih "sugestija" i "podrumskih" upliva da neko bude (vele, "kooperativan je"), odnosno ne bude "u trci" (nije "podoban" ili ranije nije pokazao očekivano raspoloženje za partijsku saradnju i ponudu "koja se ne odbija"), i sl. Pomenuto štetno kašnjenje s personalnim zaokruživanjem Saveta uzrokovano je i poslaničkim oklevanjem da se - i to bez ikakve argumentacije! - u neophodnom broju izjasne za predložene nesudijske kandidate (zbog skupštinske partijske usitnjenosti i polarizacije, nezainteresovanosti, odnosno komoditeta, ali i mestimičnog nejedinstva u vladajućoj koaliciji, pa i dogovorene opstrukcije). Elem, merodavni predlagači iz advokature i profesure morali su da se ponovo sastaju istim povodom; s nepredvidivom završnicom. Celinom prethodno opisanog ponašanja stvoren je lažni alibi "ažurnim reformistima" za neizvinjavajuće preuranjeno nazovi konstituisanje Saveta i neregularno otpočinjanje njegovog rada u krnjem sastavu. Sve da bi se, kobajagi, čitav posao oko izbora novih sudija što pre završio, u tekućoj godini. Biće da je verovatniji razlog u tome da se, što je duže moguće, održi nametnuta monolitnost rezonovanja i postupanja ma i "suženog" Saveta, zamišljena u nečijim glavama!?Pri svemu tome, drastično je iritirajuća zakonska odredba prema kojoj "izborni član iz reda sudija, prestankom mandata u prvom sastavu Saveta, nastavlja da obavlja sudijsku funkciju u neposredno višem sudu u odnosu na sud u kojem je obavljao sudijsku funkciju, pod uslovom da ispunjava uslove za izbor sudije u tom sudu" (član 56. stav 1. Zakona o Visokom savetu sudstva). Da li oni tako, opisanom prečicom, automatski i po zasluzi bivaju zakonski obećano nagrađeni za svoj minuli rad u Savetu, bahato lansirani u viši sud bez ikakvog konkursa i legitimne procedure?! Za očekivati da će Ustavni sud, raspravljajući o postavljenom pitanju njene ustavnosti i saglasnosti sa odgovarajućim međunarodnim pravnim standardima, po inicijativi Društva sudija, bar ovu opasnu i nakaradnu odredbu bespogovorno staviti van pravne snage.4. - S druge strane, javno se i s najvišeg mesta u državi govori o preglomaznosti Narodne skupštine, o neophodnosti drastičnog smanjivanja broja poslanika, i o krizi parlamentarizma u Srbiji. I u Vladi su osetna česta "talasanja", neslaganja, odugovlačenja, odlaganja i infuzioni kompromisi. Dok Ustavni sud već godinu i po dana radi samo u dvotrećinskom sastavu. To je pravno izričito moguće i dopušteno (član 9. stav 3. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije), ali realno jedva dovoljno, uz natprosečan sudijski napor. U ovom trenutku Ustavni sud čine odabrani, dvostruko ukršteno "proceđeni" favoriti šefa države i Skupštine (5+5). Trećinski (još pet sudija nedostaje) je nezaokružen baš od izabranika sudske grane vlasti "u rekonstrukciji". A upravo takav "hromi" Ustavni sud, neskriveno preopterećen raznorodnim delikatnim pravnim predmetima, mora da odluči o postavljenom krucijalnom pravnom problemu same ustavnosti opšteg izbora sudija u Srbiji!! Za nevolju, on je tu "institucionalno zainteresovana strana" da se i sam kompletira, imenovanjem preostalih pet sudija Ustavnog suda od strane opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda, sa liste od 10 kandidata "koje na zajedničkoj sednici predlože Visoki savet sudstva i Državno veče tužilaca" (po članu 172. stav 3. Ustava). A za tako nešto je logički i vremenski neophodno da prethodno započnu i okončaju se baš ti i takvi, generalni sudijski izbori pred njim osporeni kao neustavni! Proizlazi da su Narodna skupština, celokupno sudstvo i Ustavni sud međusobno itekako personalno, pravno-politički uvezani. Što dakako utiče i na njihovu redovnu funkcionalnu suverenost, svake od ovih triju vlasti u sopstvenom delokrugu. Proizlazi da je zbog ustavne i realne konstelacije pomenutih grana vlasti - dodajući tu i Vladu, titulara izvršne vlasti ustavno odgovorne Skupštini a praktično i "pod lupom" predsednika Republike! - baš institucija šefa države (i njegova zaleđina) u današnjoj Srbiji onaj faktički gotovo nedodirljivi žrec. Ovo je pojačano okolnošću da je aktuelni nosilac te državne funkcije i operativni partijski lider ovdašnje najmoćnije vladajuće stranke, nijednog momenta "zamrznut" u svojim rukovodećim stranačkim aktivnostima. A njihovo mestimično prelamanje sa državnopoglavarskom misijom svakako nije recept za održavanje poželjne političke i ustavno-organizacione ravnoteže, nije obrazac za prozračnost i uzornu odeljenost nečijeg državnog i javno-partijskog ponašanja na najvišem nivou. Jer, funkcija šefa države je integrativna i po prirodi okrenuta svim građanima Srbije: Izabran na neposrednim opštim izborima, "predsednik Srbije izražava državno jedinstvo Republike Srbije" (član 111. Ustava).5. - Sve u svemu, tekuća duboka reforma srbijanskog pravosuđa, osobito u personalnom smislu, krcata je - za same sudije, za javnost, a možda čak i za kreatore i sprovodioce čitave konstrukcije! - brojnim neizvesnim posledicama, praćenim nezanemarljivim voluntarizmom, arbitrernošću i rizikom jakih političko-centralističkih uticaja. Ima ozbiljnih nagoveštaja da je, pored ostalog, na delu težnja da se i na taj način suštinska, efektivna kontrola izmesti sa - ili još više udalji od - legitimnih pravnih punktova, da se nesudska vlast učvrsti i koncentriše na sadašnjim, poznatim i nepoznatim adresama. Na štetu pravne zaštite sloboda i prava građana, pravde i pravne sigurnosti, ali i demokratije, načela vladavine prava i podele vlasti, nezavisnosti sudstva i nepristrasnosti sudija u prvome redu. A oko nas cvetaju afere, kao nekada tikve: nerazjašnjenih ubistava; krupnih i ragranatih korupcija; političko-kalkulantskih "igara" oko najavljenog vojvođanskog statuta i zakona o prenosu nadležnosti koji bi trebalo da ga učini prohodnijim, uz indicije o istovremenom pretećem propremanju obraćanja Ustavnom sudu radi prethodne provere ustavnosti tog unapred prokaženog pokrajinskog propisa; sumnjivih privatizacija; latentno konvalidiranih pljački; izbegnutih tendera; oduzetih pa poništenih (onda opet izdatih) dozvola za rad finansijskih organizacija; regulatornih skandala u senci; dubioznih pravnih sukoba nadležnosti; nezakonitih velikih gradnji; beskrupuloznih trgovina i ljudima i opasnim materijalima; diskrecionih "saglasnosti" i postavljenja; privilegovanih, rehabilitovanih, zaštićenih "saradnika"; hapšenja sporednih likova; "zaboravljenih" krivičnih prijava; predugo utamničenih ljudi nedokazane krivice; nerasvetljenih ekoloških incidenata; medicinskih, univerzitetskih i drugih ispita savesnosti i morala; nekažnjeno oklevetanih pojedinaca; viškratnog neosnovanog uskraćivanja od strane pojedinih državnih organa stavljanja građanima na uvid dokumenata koji sadrže informacije od javnog zanačaja; drastičnih sukoba interesa u istoj ličnosti; bankarskih ujdurmi; nikad završenih ili/i višekratno ponovljenih pravnih postupaka; alarmantnih mobinga; opominjućih štrajkova sa samopovređivanjem nevinih očajnika bez nade; avanturističkog istražno-pravnog vraćanja u novinarsku prošlost; hajki i "hajki" - i još koječega. Da li je ovo doista evropski put Srbije koji ona, Evropa navodno iskreno podržava? U svakom slučaju, i za Evropu i za građane Srbije, što se tiče pravosuđa, važi ista poruka otposlata od trenutne srpske vrhuške: "Ako vam je po volji, biće tako; a ako vam nije po volji, opet će biti tako" (Umberto Eko, "Spisi o moralu").