1. Usvaja se žalba Zorana Saveljića i poništava Odluka Visokog saveta sudstva broj 06-00-37/2009-01 od 25. decembra 2009. godine u delu stava I tačka 662. izreke.2. Nalaže se Visokom savetu sudstva da u roku od 30 dana od dana prijema ove odluke ponovo odluči o prijavi podnosioca žalbe Zorana Saveljića podnetoj na oglas za izbor za sudiju na stalnoj sudijskoj funkciji u Apelacionom sudu u Nišu i Višem sudu u Nišu.3. Odbacuje se zahtev podnosioca žalbe za odlaganje izvršenja Odluke iz tačke 1. i za odlaganje izbora sudija koji je u toku.  1. Zoran Saveljić iz Niša je 22. februara 2010. godine Ustavnom sudu podneo žalbu protiv Odluke Visokog saveta sudstva broj 06-00-37/2009-01 od 25. decembra 2009. godine, kojom je utvrđen prestanak sudijske dužnosti sa 31. decembrom 2009. godine sudijama koje nisu izabrane u skladu sa Zakonom o sudijama („Službeni glasnik RS”, broj 116/08).Podnosilac žalbe navodi: da se 15. jula 2009. godine, kada je u „Službenom glasniku RS”, broj 52/09 objavljen oglas Visokog saveta sudstva za izbor sudija u sudovima opšte i posebne nadležnosti u Republici Srbiji, nalazio na dužnosti sudije Okružnog suda u Prištini, sa sedištem u Nišu; da je za sudiju prvi put biran 1985. godine, po tada važećim propisima, te da se od 1985. godine neprestano nalazio na stalnoj sudijskoj funkciji; da je blagovremeno podneo prijavu na oglas za izbor za sudiju Apelacionog suda u Nišu i Višeg suda u Nišu; da ispunjava sve uslove da bude biran za sudiju u sudovima za koje je konkurisao, odnosno da nisu postojali razlozi da mu prestane sudijska dužnost, jer je odredbom člana 13. Odluke o kriterijumima i merilima za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova propisano da se pretpostavlja da sudija koji je biran po ranijim propisima i koji u vreme izbora vrši sudijsku dužnost, a prijavio se za izbor u sud iste vrste, odnosno istog stepena, ispunjava kriterijume i merila iz ove odluke; da je o tome da nije izabran faktički saznao tako što Odluka o izboru sudija na stalnu sudijsku funkciju u sudovima opšte i posebne nadležnosti („Službeni glasnik RS”, broj 106 od 17. decembra 2009. godine) ne sadrži njegovo ime, da bi potom formalno bio obavešten da mu je prestala sudijska dužnost donošenjem osporene Odluke Visokog saveta sudstva od 25. decembra 2009. godine.Podnosilac žalbe ističe da osporena Odluka, osim konstatacije o prestanku sudijske dužnosti sa 31. decembrom 2009. godine i spiska 837 imena dotadašnjih sudija kojima prestaje sudijska dužnost, sadrži samo kratko, uopšteno obrazloženje koje se odnosi na sve neizabrane sudije o tome da je licima sa navedenog spiska prestala sudijska dužnost pošto nisu ispunili uslove za izbor u sud za koji su podneli prijavu, predviđene članom 45. Zakona o sudijama i čl. 1, 13. i 14. Odluke o kriterijumima i merilima za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova. Konstatuje da iz obrazloženja osporene Odluke proizlazi da je i za njega, kao i za ostale sudije koje nisu izabrane u postupku opšteg izbora sudija, Visoki savet sudstva utvrdio da kumulativno ne ispunjavaju nijedan od propisanih uslova za izbor u sud, a da u Odluci nisu navedeni konkretni razlozi o tome zašto te uslove ne ispunjavaju, niti je u toku postupka izbora Visoki savet sudstva obavestio podnosioca o postojanju bilo kakve sumnje u njegovu stručnost, dostojnost i osposobljenost. Ukazuje na to da mu Visoki savet sudstva, tokom postupka izbora, nije omogućio uvid u dokaze na osnovu kojih je utvrdio da postoji sumnja u to da ispunjava propisane uslove za izbor. Pozivajući se na odredbe člana 148. stav 2. Ustava i člana 99. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kojima je sudiji u slučaju prestanka sudijske funkcije garantovano pravo na poseban pravni lek – žalbu Ustavnom sudu, te na odredbu člana 17. stav 2. Zakona o Visokom savetu sudstva, kojom je propisano da odluka Visokog saveta sudstva protiv koje je dozvoljen pravni lek mora biti obrazložena, ističe da je i osporena Odluka morala biti obrazložena navođenjem jasnih, konkretnih i individualizovanih razloga u odnosu na svakog sudiju kome je prestala sudijska dužnost, pa tako i u odnosu na njega, zbog kojih je Visoki savet sudstva odlučio da pojedine sudije ne izabere na stalnu sudijsku funkciju, a što je imalo za posledicu da im sudijska dužnost koju su do tada obavljali prestane.Podnosilac žalbe, pored navedenog, osporava sastav Visokog savet sudstva koji je odlučivao u postupku opšteg izbora sudija, postupak u kome je Visoki savet sudstva doneo odluke i ističe nedostatke osporene Odluke u pogledu sadržine obrazloženja i pouke o pravnom leku, smatrajući da svi izneti navodi žalbe upućuju na zaključak da je osporena Odluka doneta nepravilnom primenom merodavnog procesnog i materijalnog prava.Podneta žalba sadrži i navode o povredi podnosiočevih prava garantovanih Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ali koji se u najvećem delu odnose na osporavanje ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba Zakona o sudijama i Zakona o Visokom savetu sudstva.Podnosilac žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporenu Odluku u delu koji se odnosi na njega, da naloži Visokom savetu sudstva da ponovo odluči o njegovoj prijavi za izbor za sudiju u Višem sudu u Nišu i Apelacionom sudu u Nišu i da mu omogući ostvarivanje svih prava po osnovu rada do okončanja postupka odlučivanja o prijavi. Takođe, predlaže da Ustavni sud, na osnovu člana 86. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odloži izvršenje osporene Odluke u delu kojim je podnosiocu prestala sudijska dužnost i naloži Visokom savetu sudstva da podnosioca rasporedi na sudijsku dužnost u sudu koji je preuzeo nadležnost suda u kome je podnosilac obavljao sudijsku dužnost, iste vrste i istog ranga, do okončanja ponovnog postupka odlučivanja o prijavi, kao i da odloži izbor sudija po oglasu Visokog saveta sudstva od 19. februara 2010. godine objavljenom u dnevnom listu „Politika” i da zabrani Visokom savetu sudstva raspisivanje novih oglasa za izbor sudija do okončanja postupka ponovnog odlučivanja o prijavi.2. Povodom ustavnih žalbi, odnosno žalbi koje su Ustavnom sudu izjavile sudije zbog toga što u postupku opšteg izbora nisu izabrane na stalnu sudijsku funkciju, Ustavni sud se, saglasno odredbi člana 34. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, broj 109/07), dopisom Su broj 97/1 od 24. februara 2010. godine, obratio Visokom savetu sudstva sa zahtevom da Visoki savet sudstva dostavi obaveštenje o tome da li su neizabranim sudijama dostavljene pojedinačne odluke o prestanku sudijske dužnosti, sa individualizovanim razlozima neizbora i da, ukoliko takve odluke nisu dostavljene, navede razloge zbog kojih to nije učinjeno. Za dostavljanje obaveštenja ostavljen je rok od 15 dana, uz upozorenje da će u slučaju nepostupanja u određenom roku, Ustavni sud nastaviti postupak i doneti odluke na osnovu raspoložive dokumentacije, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.Visoki savet sudstva je 11. marta 2010. godine dostavio obaveštenje u kome se navodi: da sudijama koje nisu izabrane u postupku opšteg izbora sudija u Republici Srbiji po oglasu od 15. jula 2009. godine, Visoki savet sudstva nije dostavljao pojedinačne odluke o prestanku funkcije sa individualizovanim razlozima neizbora; da je svim neizabranim sudijama dostavljena identična odluka kojom se konstatuje prestanak sudijske dužnosti sa 31. decembrom 2009. godine, a na osnovu odredbe člana 101. stav 1. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS”, broj 116/08); da se u konkretnom slučaju nije radilo o postupku reizbora sudija, odnosno razrešenja sudija, iz kog razloga je Visoki savet sudstva smatrao da nije potrebno da svakom od neizabranih sudija dostavi pojedinačnu odluku sa individualizovanim razlozima; da Odluka Visokog saveta sudstva kojom se konstatuje prestanak sudijske dužnosti sudiji koji nije izabran prilikom opšteg izbora ne spada u odluke protiv kojih je dozvoljen pravni lek; da se odredbe čl. 67. i 68. Zakona o sudijama primenjuju od 1. januara 2010. godine i odnose se na sudije koje su stupile na funkciju 1. januara 2010. godine.
Imajući u vidu sadržinu obaveštenja Visokog saveta sudstva od 11. marta 2010. godine, Ustavni sud je, na sednici održanoj 25. marta 2010. godine, utvrdio pravne stavove koji se odnose na dva prethodna sporna pitanja u vezi sa pravima sudija kojima je zbog neizbora na stalnu sudijsku funkciju prestala dotadašnja sudijska dužnost, i to: da ova lica imaju pravo na žalbu Ustavnom sudu utvrđeno odredbom člana 148. stav 2. Ustava i da odluka kojom se utvrđuje da im je sudijska dužnost prestala mora da sadrži individualizovane razloge zbog kojih određeno lice nije izabrano.
Ustavni sud je o utvrđenim stavovima dopisom obavestio Visoki savet sudstva, uz dostavljanje podnetih žalbi, i naložio mu da, u roku od 15 dana od dana prijema dopisa, postupi saglasno navedenim stavovima, odnosno da dostavi odgovor na navode iz žalbe. U ostavljenom roku, Visoki savet sudstva u odnosu na podnosioca ove, kao ni ostalih dostavljenih žalbi, nije postupio po nalogu Ustavnog suda da podnosiocima žalbi dostavi pojedinačne obrazložene odluke o prestanku sudijske dužnosti sa konkretnim razlozima zbog kojih nisu izabrani na stalnu sudijsku funkciju.
3. Visoki savet sudstva je 19. maja 2010. godine, po proteku ostavljenog roka, Ustavnom sudu dostavio podnesak u kome je predložio da Ustavni sud žalbu podnosioca odbije kao neosnovanu i potvrdi osporenu Odluku dopunjenu individualizovanim razlozima za prestanak sudijske dužnosti koji su sadržani u ovom podnesku. Donosilac osporenog akta je naveo da postupanje podnosioca žalbe kao istražnog sudije u četiri predmeta Okružnog suda u Prištini, i to u dva predmeta u toku 2002. godine, a dva u toku 2007. godine, „ukazuje na razloge za sumnju u stručnost i obučenost kandidata u skladu sa članom 14. Odluke Visokog saveta sudstva o kriterijumima i merilima za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova”. Istakao je i to da „navodi žalbe kojima se ukazuje na bitne povrede postupka, pogrešnu primenu materijalnog prava, povrede ustavnih prava i prava garantovanih Evropskom konvencijom nisu osnovani, imajući u vidu da je Visoki savet sudstva postupak opšteg izbora sudija sproveo u skladu sa Ustavom i relevantnim zakonima, kao i Evropskom konvencijom”.
Iz sadržine dostavljenog podneska proizlazi da on ne predstavlja odgovor donosioca osporenog akta na brojne navode žalbe, već dopunu obrazloženja osporene Odluke u pogledu razloga za prestanak sudijske dužnosti podnosioca žalbe.
S obzirom na to da u ostavljenom roku donosilac osporenog akta nije postupio po nalogu Ustavnog suda da podnosiocu žalbe dostavi pojedinačnu odluku o prestanku sudijske dužnosti sa individualizovanim razlozima zbog kojih nije izabran na stalnu sudijsku funkciju, niti je Ustavnom sudu dostavio odgovor na konkretne navode žalbe, Sud je nastavio postupak po žalbi, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.
4. U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnosilac žalbe je 1985. godine, po tada važećim propisima, izabran na sudijsku dužnost, koju je u vreme objavljivanja oglasa Visokog saveta sudstva za izbor sudija u sudovima opšte i posebne nadležnosti u Republici Srbiji u „Službenom glasniku Republike Srbije”, broj 52 od 15. jula 2009. godine, obavljao kao sudija Okružnog suda u Prištini sa sedištem u Nišu.
Osporenu Odluku broj 06-00-37/2009-01 doneo je Visoki savet sudstva 25. decembra 2009. godine. Odluka je doneta uz pozivanje na odredbe člana 101. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS”, br. 116/08 i 58/09) i člana 13. alineja 2. Zakona o Visokom savetu sudstva („Službeni glasnik RS”, broj 116/08). Stavom I izreke osporene Odluke utvrđeno je da sudijama koje nisu izabrane u skladu sa Zakonom o sudijama („Službeni glasnik RS”, broj 116/08) prestaje sudijska dužnost sa 31. decembrom 2009. godine, pri čemu su u tač. 1. do 837. navedena imena i prezimena sudija i naziv suda u kome su obavljali sudijsku dužnost. Stavom II izreke Odluke određeno je da navedene sudije imaju pravo na naknadu plate, koju će utvrditi vršilac funkcije predsednika onog suda u kojem to pravo treba da ostvare.
Osporena Odluka sadrži deo označen kao „Obrazloženje” u kome se navodi: da je Visoki savet sudstva sproveo postupak opšteg izbora sudija u Republici Srbiji, nakon što je Ustavni sud objavio Rešenje IUz-43/09 od 9. jula 2009. godine, kojim nije prihvatio inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba člana 99. stav 1, člana 100. i člana 101. stav 1. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS”, broj 116/08); da je do oglašavanja izbora sudija, sudijsku funkciju u Republici Srbiji vršilo 3149 sudija, od kojih 770 sudija za prekršaje; da je Visoki savet sudstva doneo Odluku o broju sudija u sudovima („Službeni glasnik RS”, br. 43/09 i 91/09), na osnovu koje je oglasio izbor za 2483 sudije u sudovima opšte i posebne nadležnosti u Republici Srbiji; da je na oglas podneto 5030 prijava, od kojih su 2373 podnele sudije; da su Zakonom o sudijama propisani uslovi za izbor za sudiju, među kojima su stručnost, osposobljenost i dostojnost, a da je kriterijume i merila za ocenu ispunjenosti navedenih uslova Visoki savet sudstva utvrdio u Odluci o utvrđivanju kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova; da je Visoki savet sudstva u postupku izbora sudija utvrdio stručnost i osposobljenost sudija koje su u vreme izbora bile na sudijskoj dužnosti, na osnovu izveštaja o njihovom radu u poslednje tri godine, koji sadrže podatke o broju ukinutih, preinačenih i potvrđenih odluka po pravnom leku, procentu ispunjenosti orijentacione norme, vremenu izrade sudskih odluka, zastarelosti krivičnih postupaka, kao i neposrednim uvidom u predmete, ako su postojali osnovani razlozi za sumnju u efikasno i stručno postupanje sudije; da je Visoki savet sudstva dostojnost sudija ocenio na osnovu saznanja o ponašanju sudija do kojih je došao putem pribavljanja izveštaja od nadležnih javnih tužilaštava za sudije protiv kojih je pokrenut krivični postupak, ili na osnovu podataka koji su pribavljeni od Nadzornog odbora i Velikog personalnog veća Vrhovnog suda Srbije, a da je cenjena i osnovanost pritužbi stranaka na rad sudija koje su upućene predsednicima sudova, predsedniku Vrhovnog suda Srbije, Ministarstvu pravde, Odboru za pravosuđe i upravu Narodne skupštine i Visokom savetu sudstva; da su ostali izvori podataka na osnovu kojih je utvrđeno da li sudija ispunjava uslove za izbor – lični list sudije i podaci iz lične i radne biografije; da su među sudijama kojima je prestala sudijska dužnost i sudije koje su podnele prijavu za izbor za sudiju samo u sud višeg stepena, za koje je Visoki savet sudstva utvrdio da ne ispunjavaju uslove iz Odluke o utvrđivanju kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor za taj sud, a da je jedan broj sudija podneo prijavu samo za jedan sud, za koji je Visoki savet sudstva, s obzirom na utvrđene kriterijume i broj sudijskih mesta i imajući u vidu konkretne rezultate sudije, ocenio da ne ispunjavaju uslove za izbor u taj sud, te Visoki savet sudstva nije mogao da ih bira, bez prijave, u neki drugi sud istog stepena; da je Visoki savet sudstva na osnovu odredaba Zakona o sudijama, primenom kriterijuma i merila iz Odluke, izabrao na stalnu sudijsku funkciju 1531 sudiju za koje je utvrdio da kumulativno ispunjavaju sve propisane uslove. U obrazloženju Odluke se konstatuje da sudije iz stava I izreke nisu ispunile uslove za izbor u sud za koji su podnele prijavu predviđene u članu 45. Zakona o sudijama i čl. 1, 13. i 14. Odluke o kriterijumima i merilima, te je stoga doneta Odluka o prestanku njihove sudijske dužnosti sa 31. decembrom 2009. godine.
5. Ustavni sud nalazi da su za ocenu dozvoljenosti žalbe izjavljene protiv osporene Odluke Visokog saveta sudstva od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:
Odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije svakome se jemči pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
Odredbom člana 148. stav 1. Ustava utvrđeno je da sudiji prestaje sudijska funkcija na njegov zahtev, nastupanjem zakonom propisanih uslova ili razrešenjem iz zakonom predviđenih razloga, kao i ako ne bude izabran na stalnu funkciju, dok je odredbom stava 2. istog člana Ustava utvrđeno da odluku o prestanku sudijske funkcije donosi Visoki savet sudstva, da protiv ove odluke sudija ima pravo žalbe Ustavnom sudu i da izjavljena žalba isključuje pravo na podnošenje ustavne žalbe.
Odredbama člana 67. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS”, br. 116/08 i 58/09) propisano je: da protiv odluke Visokog saveta sudstva o prestanku funkcije sudija ima pravo žalbe Ustavnom sudu, u roku od 30 dana od dana dostavljanja odluke (stav 1); da Ustavni sud svojom odlukom može odbiti žalbu ili usvojiti žalbu i poništiti odluku o prestanku funkcije (stav 2); da je odluka Ustavnog suda konačna. Saglasno odredbi člana 107. stav 1. Zakona, navedene odredbe člana 67. Zakona primenjuju se od 1. januara 2010. godine, dok su odredbe čl. 43. do 54. ovog zakona, koje uređuju pitanja uslova za izbor sudija, postupka za izbor, polaganja zakletve izabranog sudija i teksta zakletve, počele da se primenjuju od stupanja ovog zakona na snagu.
Prema odredbi člana 99. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, protiv odluke o prestanku funkcije sudija, javni tužilac i zamenik javnog tužioca može izjaviti žalbu Ustavnom sudu u roku od 30 dana od dana dostavljanja odluke.
Polazeći od navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da je odredbom člana 148. stav 2. Ustava garantovano pravo na žalbu protiv odluke Visokog saveta sudstva o prestanku sudijske funkcije i u slučaju da sudija ne bude izabran na stalnu sudijsku funkciju, a ne samo u slučaju nastupanja drugih zakonom propisanih uslova i razloga. S obzirom na to da je u konkretnom slučaju postupak izbora sudija sproveden i osporena Odluka doneta primenom odredaba Zakona o sudijama iz 2008. godine, Ustavni sud je ocenio da sudijama kojima je sudijska dužnost prestala zbog toga što u tom postupku nisu izabrane ne može biti uskraćeno pravo na žalbu protiv osporene Odluke propisano članom 67. istog Zakona, jer bi se na taj način isključio postupak instancione kontrole osporene Odluke koji sa prvostepenim postupkom čini jedinstvenu celinu. Pri tome, Sud je posebno imao u vidu da je pravo na žalbu Ustavom zajemčeno svakom licu (fizičkom ili pravnom) protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, kao i da je žalba podneta 22. februara 2010. godine (nakon stupanja na snagu Zakona o sudijama u celini).
Ustavni sud je stoga, na sednici održanoj 25. marta 2010. godine, utvrdio načelni pravni stav da sudije iz člana 99. stav 1. Zakona o sudijama koje u postupku izbora sudija sprovedenog na osnovu odredaba člana 100. tog zakona nisu izabrane na stalnu sudijsku funkciju, imaju pravo na žalbu Ustavnom sudu, utvrđeno odredbama člana 148. Ustava i propisano odredbama člana 67. Zakona o sudijama.
6. Ustavni sud smatra da su za ocenu osnovanosti navoda podnete žalbe od značaja odredbe Ustava, Zakona o sudijama, Odluke o utvrđivanju kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova („Službeni glasnik RS”, broj 49/09), Zakona o Visokom savetu sudstva („Službeni glasnik RS”, broj 116/08) i Poslovnika o radu Visokog saveta sudstva („Službeni glasnik RS”, broj 43/09).
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o sudijama propisano je: da za sudiju može biti izabran državljanin Republike Srbije koji ispunjava opšte uslove za rad u državnim organima, koji je završio pravni fakultet, položio pravosudni ispit i koji je stručan, osposobljen i dostojan sudijske funkcije (član 43); da stručnost podrazumeva posedovanje teorijskog i praktičnog znanja potrebnog za obavljanje sudijske dužnosti, da osposobljenost podrazumeva veštine koje omogućavaju efikasnu primenu specifičnih pravničkih znanja u rešavanju sudskih predmeta, da dostojnost podrazumeva moralne osobine koje sudija treba da poseduje i ponašanje u skladu sa tim osobinama, da su moralne osobine koje sudija treba da poseduje – poštenje, savesnost, pravičnost, dostojanstvenost, istrajnost i uzornost, a ponašanje u skladu sa tim osobinama podrazumeva čuvanje ugleda sudije i suda u službi i izvan nje, svest o društvenoj odgovornosti, održavanje nezavisnosti i nepristrasnosti, pouzdanosti i dostojanstva u službi i izvan nje i preuzimanje odgovornosti za unutrašnju organizaciju i pozitivnu sliku o sudstvu u javnosti, kao i da kriterijume i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti propisuje Visoki savet sudstva, u skladu sa zakonom (član 45. st. 2. do 6).
Odredbama člana 13. Odluke o utvrđivanju kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova, koju je na osnovu člana 45. Zakona o sudijama doneo Visoki savet sudstva, propisano je: da se pretpostavlja da sudija koji je biran po ranijim propisima i koji u vreme izbora vrši sudijsku dužnost, a prijavio se za izbor u sud iste vrste, odnosno istog stepena, ispunjava kriterijume i merila iz ove odluke (stav 1); da je ova pretpostavka oboriva, ukoliko postoje razlozi za sumnju da kandidat ispunjava kriterijume i merila iz ove odluke, zato što nije pokazao da je stručan, osposobljen i dostojan za vršenje sudijske funkcije (stav 2); da se smatra da kandidat nije ispoljio dovoljan nivo stručnosti ako je u poslednje tri godine imao ukinutih odluka znatno iznad proseka suda u kome vrši sudijsku dužnost (stav 3); da se smatra da kandidat nije ispoljio dovoljan nivo osposobljenosti ako u poslednje tri godine nije završio broj predmeta koji je određen Merilima za ocenu minimuma uspešnosti vršenja sudijske dužnosti koja će se privremeno primenjivati do dana početka primene odredaba čl. 21. do 28. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS”, broj 80/05) ili ako se zastarevanje krivičnog postupka može pripisati očiglednom propustu kandidata (stav 4); da se smatra da kandidat nije ispunio kriterijume i merila iz ove odluke ako mu je Veliko personalno veće utvrdilo razloge za razrešenje (stav 5); da će Visoki savet sudstva u svakom konkretnom slučaju oceniti da li kandidat kome je u postupku pred Velikim personalnim većem izrečena disciplinska mera ispunjava kriterijume i merila iz ove odluke (stav 6). Odredbama člana 14. navedene Odluke propisano je na koji način i u zavisnosti od čega se obrazuju razlozi za sumnju u stručnost i osposobljenost kandidata, dok je odredbama člana 15. uređeno pitanje izvora podataka i načina pribavljanja podataka i mišljenja za sve kandidate.
Odredbom člana 17. stav 2. Zakona o Visokom savetu sudstva propisano je da odluke Saveta moraju uvek biti obrazložene, kada je protiv njih dozvoljen pravni lek i kada je to zakonom i Poslovnikom propisano.
Odredbom člana 32. stav 1. Poslovnika o radu Visokog saveta sudstva propisano je da Odluke Saveta protiv kojih je dozvoljen pravni lek moraju biti obrazložene.
Po oceni Ustavnog suda, iz navedenih odredaba Ustava, zakona i propisa Visokog saveta sudstva proizlazi:
– da svako lice koje se bira za sudiju u Republici Srbiji mora, pored opštih uslova za izbor, kumulativno da ispunjava tri posebna uslova – stručnost, osposobljenost i dostojnost za obavljanje sudijske funkcije;
– da ispunjenost ovih uslova utvrđuje Visoki savet sudstva u postupku izbora sudija na stalnu sudijsku funkciju, kao i u postupku predlaganja za izbor lica koje se prvi put bira za sudiju;
– da je sprovedeni postupak opšteg izbora sudija u Republici Srbiji po oglasu od 15. jula 2009. godine imao određene specifičnosti u odnosu na uobičajen postupak izbora na stalnu sudijsku funkciju, koje su se ogledale u tome da su postupkom opšteg izbora bile obuhvaćene sve sudije koje su u vreme objavljivanja oglasa obavljale sudijsku dužnost u skladu sa ranije važećim propisima, da je za njih važila pretpostavka da ispunjavaju kriterijume i merila za izbor, ali da je ova pretpostavka bila oboriva, ukoliko su postojali razlozi za sumnju da kandidat ispunjava uslove za izbor zato što nije pokazao da je stručan, osposobljen i dostojan za vršenje sudijske funkcije, pri čemu je Visoki savet sudstva neispunjenost propisane pretpostavke trebalo da utvrdi tokom sprovođenja postupka izbora;
– da je u postupku izbora moralo biti obezbeđeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje, koje obuhvata i pravo da neizabrane sudije dobiju obrazložene odluke o prestanku sudijske dužnosti.
Ustavni sud dalje ocenjuje da zakonska obaveza u pogledu obrazložene odluke o prestanku sudijske dužnosti nije usmerena na formalno postojanje obrazloženja kao sastavnog dela akta koji Visoki savet sudstva donosi, već na navođenje konkretnih činjenica i okolnosti koje su bile odlučne za neizbor određenog lica na stalnu sudijsku funkciju, kao zakonski osnov prestanka njegove sudijske dužnosti. Ovo stoga što osporena Odluka o prestanku sudijske dužnosti zbog neizbora na stalnu sudijsku funkciju od strane Visokog saveta sudstva nije akt deklarativne prirode, već konstitutivni akt čijem donošenju mora prethoditi postupak u kome će biti utvrđeno koji uslov, odnosno koje od propisanih uslova za izbor na stalnu sudijsku funkciju sudija ne ispunjava i iz kojih utvrđenih razloga. Navođenjem konkretnih, individualizovanih razloga zbog kojih sudija nije izabran za stalnu sudijsku funkciju, usled kojih mu je prestala sudijska dužnost, donosilac osporenog akta iznosi argumente na osnovu kojih se može zaključiti da njegova odluka nije posledica samovolje i arbitrernosti, a istovremeno se licu na koje se odluka odnosi daje mogućnost da delotvorno koristi pravno sredstvo, koje mu stoji na raspolaganju radi osporavanja osnovanosti donete odluke.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na sednici od 25. marta 2010. godine, utvrdio i pravni stav da sudijama koje Odlukom Visokog saveta sudstva o izboru sudija na stalnu sudijsku funkciju u sudovima opšte i posebne nadležnosti („Službeni glasnik RS”, broj 106/09) nisu izabrane na stalnu sudijsku funkciju, a što za pravnu posledicu ima prestanak sudijske dužnosti koju su do tada obavljale, sudijska dužnost prestaje danom stupanja na dužnost novoizabranih sudija (član 101. stav 1. Zakona o sudijama), na osnovu pojedinačne, obrazložene odluke Visokog saveta sudstva koja, između ostalog, mora da sadrži individualizovane razloge zbog kojih određeno lice nije izabrano, a koji se temelje na uslovima za izbor sudija propisanim odredbama člana 45. Zakona o sudijama i bliže uređenim Odlukom o kriterijumima i merilima za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova.
7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporena Odluka koja se odnosi na prestanak sudijske dužnosti svih neizabranih sudija, sa sumarnim i uopštenim obrazloženjem, ima takve procesne nedostatke koji onemogućavaju Ustavnom sudu da oceni njenu zakonitost u odnosu na podnosioca žalbe u materijalnopravnom smislu, a podnosiocu žalbe da efikasno koristi pravo na žalbu. Stoga je Ustavni sud mogao da pristupi samo takozvanom meritornom rešavanju podnete žalbe, ali ne i meritornoj oceni zakonitosti osporene Odluke. Naime, iako osporena Odluka u formalnom pogledu sadrži deo označen kao „Obrazloženje”, ona se, po oceni Ustavnog suda, ne može smatrati obrazloženom odlukom u smislu člana 17. stav 2. Zakona o Visokom savetu sudstva, jer ne sadrži konkretne i individualizovane razloge na osnovu kojih je utvrđeno koje uslove za izbor na stalnu sudijsku funkciju podnosilac žalbe ne ispunjava, te mu je zbog toga prestala sudijska dužnost. Osporena Odluka samim tim ne pruža podnosiocu žalbe odgovarajući stepen konkretnosti neophodan za njeno pobijanje žalbom, čime se povređuje ustavno pravo podnosioca na pristup sudu kao jedna od procesnih garancija prava na pravično suđenje, a istovremeno ne daje mogućnost Ustavnom sudu za njeno suštinsko ispitivanje i raspravljanje o njenoj osnovanosti u postupku po žalbi.
Ovakav stav Ustavnog suda temelji se i na praksi Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa primenom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (povreda prava na pravično suđenje). Evropski sud je u više odluka izneo stav da nepostojanje obrazloženja može prouzrokovati teškoće prilikom pristupa sudu ako sprečava efikasno korišćenje žalbenog postupka zbog nedovoljnih pojedinosti u vezi sa osnovima na kojima se zasniva prvostepena odluka (npr. presuda u slučaju Salov protiv Ukrajine, u kojoj je konstatovano da je nepostojanje obrazložene odluke omelo podnosioca predstavke da ospori određena pitanja u žalbenom postupku, kao i presuda u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke, u kome je podnosiocu predstavke pre podnošenja žalbe bila dostavljena samo skraćena verzija – rezime presude Vojnog apelacionog suda).
Ustavni sud ističe da svaki pojedinačni akt državnog organa kojim se odlučuje o nečijem pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu mora biti obrazložen u postupku njegovog donošenja, čime se obezbeđuje elementarna pravičnost sprovedenog postupka, garantovana odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Odluka o izboru sudija na stalnu sudijsku funkciju i odluka o prestanku sudijske dužnosti sudijama koje nisu izabrane na stalnu sudijsku funkciju su u neposrednoj činjeničnoj i pravnoj vezi. Neizbor na sudijsku funkciju je, u konkretnom slučaju, za podnosioca žalbe imao kao pravnu posledicu ne samo prestanak njegove sudijske dužnosti u Okružnom sudu u Prištini, već i prestanak njegovog radnog odnosa i gubitak prava po tom osnovu. Stoga su podnosiocu žalbe u sprovedenom postupku izbora morale biti obezbeđene sve procesne garancije obuhvaćene pravom na pravično suđenje, između ostalog, i da o prestanku njegove sudijske dužnosti bude doneta pojedinačna, obrazložena odluka Visokog saveta sudstva koja treba da sadrži individualizovane razloge zbog kojih nije izabran, a koji se temelje na uslovima za izbor sudija propisanim odredbama člana 45. Zakona o sudijama i bliže uređenim Odlukom o kriterijumima i merilima za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova, kao i na podacima i mišljenjima pribavljenim u skladu sa ovom odlukom.
S obzirom na navedeno, osporena Odluka Visokog saveta sudstva, po oceni Ustavnog suda, nije obrazložena na način propisan zakonom, čime se povređuju Ustavom zajemčena prava podnosioca. Visoki savet sudstva u ostavljenom roku, a ni naknadno, nije postupio u skladu sa pravnim stavom Ustavnog suda od 25. marta 2010. godine, prema kome je trebalo da donese pojedinačnu odluku o prestanku sudijske dužnosti podnosioca žalbe. Ustavni sud smatra da se naknadnim dostavljanjem podneska kojim je donosilac dopunio obrazloženje osporenog akta u pogledu razloga zbog kojih podnosilac žalbe nije izabran na stalnu sudijsku funkciju, koji nije sastavni deo tog akta, ne mogu otkloniti nedostaci osporene Odluke, jer obrazloženje mora biti sadržano u samom osporenom aktu, čime se omogućava ocena pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja i primene odgovarajućih materijalnih propisa. S obzirom na to da je žalba u konkretnom slučaju podneta protiv Odluke Visokog saveta sudstva o prestanku sudijske dužnosti neizabranih sudija, predmet ocene u postupku po žalbi može biti samo osporena Odluka i njena sadržina, pa nepostojanje utvrđenog činjeničnog stanja i razloga koji se odnose na neizbor podnosioca žalbe u obrazloženju osporene Odluke predstavljaju krupan i nepremostiv nedostatak koji sprečava Ustavni sud da pristupi njenom meritornom ispitivanju. Ustavni sud naglašava da u postupku dvostepenog odlučivanja pravo na pravično suđenje mora biti obezbeđeno u obe instance, te da vrsta i priroda povrede ovog prava koja je podnosiocu žalbe učinjena u postupku pred prvostepenim organom ne daju mogućnost Ustavnom sudu da tu povredu otkloni u žalbenom postupku, niti da pristupi suštinskoj instancionoj kontroli sadržine osporene Odluke.
8. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je cenio i navode žalbe o sastavu Visokog saveta sudstva koji je odlučivao u postupku izbora. Naime, podnosilac žalbe navodi: da je Visoki savet sudstva konstituisan 6. aprila 2009. godine u nepotpunom sastavu, bez tri člana – advokata, profesora pravnog fakulteta i jednog sudije; da se organ čije postojanje predviđa Ustav može konstituisati u nepotpunom sastavu samo ako je takva mogućnost predviđena zakonom na nesumnjiv i izričit način; da Ustavni zakon za sprovođenje Ustava i Zakon o Visokom savetu sudstva ne sadrže odredbu koja bi omogućavala konstituisanje Visokog saveta sudstva u nepotpunom sastavu.
Za ocenu ovih navoda podnosioca žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava, Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 98/06) i Zakona o Visokom savetu sudstva:
Odredbama člana 153. Ustava je utvrđeno: da je Visoki savet sudstva nezavisan i samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija (stav 1); da Visoki savet sudstva ima 11 članova (stav 2); da u sastav Visokog saveta sudstva ulaze predsednik Vrhovnog kasacionog suda, ministar nadležan za pravosuđe i predsednik nadležnog odbora Narodne skupštine, kao članovi po položaju i osam izbornih članova koje bira Narodna skupština, u skladu sa zakonom (stav 3); da izborne članove čine šest sudija sa stalnom sudijskom funkcijom, od kojih je jedan sa teritorije autonomnih pokrajina, i dva ugledna i istaknuta pravnika sa najmanje 15 godina iskustva u struci, od kojih je jedan advokat, a drugi profesor pravnog fakulteta. Prema odredbi člana 154. Ustava, u nadležnosti Visokog saveta sudstva je, između ostalog, da bira i razrešava sudije.
Odredbama člana 6. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije je utvrđeno da će Narodna skupština, u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu zakona iz člana 5. stav 2. ovog zakona, izabrati izborne članove Visokog saveta sudstva, s tim što će članove iz reda sudija za prvi sastav Visokog saveta sudstva birati iz reda sudija koji se u vreme izbora nalaze na sudijskoj funkciji (stav 3), kao i da će se konstitutivna sednica Visokog saveta sudstva održati u roku od sedam dana od dana izbora izbornih članova (stav 5).
Odredba člana 17. stav 1. Zakona o Visokom savetu sudstva propisuje da se odluke Saveta donose većinom glasova svih članova. Odredbom člana 50. stav 1. Zakona propisan je rok od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona u kome će Narodna skupština najkasnije izabrati izborne članove prvog sastava Saveta, dok su odredbama čl. 52. i 53. Zakona propisani rokovi i postupak predlaganja izbornih članova prvog sastava Saveta iz reda sudija, advokata i profesora pravnog fakulteta. Prema odredbi člana 54. stav 1. Zakona, konstitutivna sednica Saveta održaće se u roku od sedam dana od dana izbora izbornih članova.
Visoki savet sudstva je ustanovljen važećim Ustavom kao novi organ nadležan da, u skladu sa zakonom, bira sudije za trajno obavljanje sudijske funkcije. Odredbama člana 6. stav 5. Ustavnog zakona i člana 54. stav 1. Zakona o Visokom savetu sudstva nije izričito propisano da će se Visoki savet sudstva konstituisati nakon izbora svih njegovih izbornih članova. Polazeći od toga da je prvi sastav Visokog saveta sudstva konstituisan nakon izbora pet od osam izbornih članova Saveta i tri člana po položaju, što je omogućilo Savetu da može da vrši sve poslove iz svoje nadležnosti utvrđene Ustavom i zakonom, Ustavni sud je ocenio da se zbog nepotpunog sastava Saveta ne dovodi u pitanje zakonitost njegovog rada i odlučivanja. Ovakav pravni stav u pogledu uslova za konstituisanje Narodne skupštine kao organa vlasti Ustavni sud je izrazio u Odluci IU-61/2001 od 12. februara 2004. godine. Takođe, prilikom odlučivanja o žalbi podnosioca, Sud je imao u vidu da je Visoki savet sudstva u vreme donošenja osporene Odluke imao 10 članova (sedam izbornih članova) od 11 članova utvrđenih Ustavom.
Ustavni sud smatra da se legitimnost rada jednog državnog organa kao što je Visoki savet sudstva, pored ostalog, ostvaruje njegovim konstituisanjem u punom sastavu. Međutim, različite okolnosti mogu uticati na to da pojedini članovi koji ulaze u sastav državnog organa ne budu izabrani u rokovima predviđenim Ustavnim zakonom i zakonom, što se dogodilo i prilikom izbora izbornih članova prvog sastava Visokog saveta sudstva.
9. Ustavni sud dodatno ukazuje da stavovi Suda izneti u Rešenju IUz-43/09 od 9. jula 2009. godine, u pogledu neprihvatanja inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba člana 99. stav 1, člana 100. i člana 101. stav 1. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS”, broj 116/08), nisu od uticaja na drugačiju odluku Ustavnog suda po podnetoj žalbi, jer odluka o saglasnosti zakonskih odredaba sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima, sama po sebi, ne znači i da su odredbe koje su bile predmet ocene pravilno primenjene, a o tome je Ustavni sud nadležan da odlučuje u postupku po žalbama sudija zbog prestanka sudijske dužnosti.
10. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 101. Zakona o Ustavnom sudu, a u vezi sa članom 103. ovog zakona, podnetu žalbu usvojio i osporenu Odluku poništio u delu koji se odnosi na podnosioca žalbe, te naložio Visokom savetu sudstva da u roku od 30 dana od dana prijema Odluke Ustavnog suda ponovo odluči o prijavi podnosioca žalbe podnetoj za izbor za sudiju u Višem sudu u Nišu i Apelacionom sudu u Nišu.
S obzirom na razloge usvajanja žalbe, Ustavni sud se nije upuštao u ocenu osnovanosti drugih navoda iznetih u žalbi, koje će Visoki savet sudstva imati u vidu prilikom sprovođenja ponovnog postupka, kako bi se otklonile eventualne povrede postupka koji je prethodio donošenju osporenog akta. Visoki savet sudstva je dužan da ponovni postupak sprovede saglasno Ustavu i zakonu, na kojima se temelje i pravni stavovi Ustavnog suda od 25. marta 2010. godine. Visoki savet sudstva je ovlašćen da u postupku ponovnog odlučivanja o prijavi podnosioca žalbe, pod uslovima i na način propisan zakonom i propisima donetim na osnovu zakona, odluči o njegovom izboru ili neizboru na stalnu sudijsku funkciju u sudove za koje je podneo prijavu. Ukoliko utvrdi da podnosilac ne ispunjava propisane uslove za izbor, Visoki savet sudstva će doneti odluku o prestanku njegove sudijske dužnosti u kojoj će navesti koji(e) od propisanih uslova podnosilac ne ispunjava i izneti konkretne razloge i dokaze na kojima zasniva takvu odluku.
Ustavni sud je odbacio zahtev podnosioca žalbe za odlaganje izvršenja osporene Odluke, kao i za odlaganje izbora sudija koji je u toku, saglasno odredbama člana 56. stav 3. u vezi sa članom 86. Zakona o Ustavnom sudu, jer je doneo konačnu odluku kojom je žalbu podnosioca usvojio, osporenu Odluku poništio u delu koji se odnosi na podnosioca i odredio da se ponovo odluči o prijavi podnosioca za izbor za sudiju na stalnoj sudijskoj funkciji.
Sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zbog značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, odnosno ljudskih prava i građanskih sloboda, odlučio da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije”.11. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 45. tačka 12) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, doneta je Odluka kao u izreci.VIIIU broj 102/2010
Predsednik Ustavnog suda,
dr Bosa Nenadić, s.r. Na redovnoj sednici Ustavnog suda održanoj 28.5.2010. godine nisam prihvatio većinski stav o pravnoj utemeljenosti predloga odluke u predmetu VIIIU-102/2010. Tom odlukom je usvojena ustavna žalba Zorana Saveljića i poništena Odluka Visokog saveta sudstva broj 06-00-37/2009-01 od 25.12.2009. godine u delu stava I tačka 662. izreke, te naloženo Visokom savetu sudstva da u roku od 30 dana od dana prijema te odluke ponovo odluči o njegovoj prijavi podnetoj na Oglas za izbor za sudiju na stalnu sudijsku funkciju u Apelacionom sudu u Nišu i Višem sudu u Nišu, dok je zahtev podnosioca žalbe za odlaganje izvršenja Odluke iz tačke 1. izreke i za odlaganje izbora sudija koji je u toku odbačen. S obzirom na moje neslaganje sa takvom odlukom, a na temelju odredbe člana 61. stav 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda dajem pismeno obrazloženje razloga zbog kojih sam izdvojio mišljenje u odnosu na citiranu odluku i date razloge za njeno donošenje.
Prvo, smatram da je takva odluka pravno neutemeljena, jer je zasnovana na odredbama člana 148. stav 2. Ustava i člana 67. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS”, br. 116/2008, 58/2009, 104/2009), koje se u konkretnom slučaju ne mogu primeniti. Citirana ustavna odredba nije primenljiva jer se shodno njenom trećem stavu propisano pravo na žalbu konstituiše samo u korist lica koja će se tek izabrati za obavljanje sudijske funkcije na način propisan odredbom 147. Ustava, odnosno u skladu sa novim Zakonom o sudijama. Zoran Saveljić nije izabran ni na stalnu ni na privremenu sudijsku funkciju u postupku i na način propisan Ustavom i Zakonom o sudijama. On je samo učestvovao u postupku opšteg izbora svih sudija u Republici Srbiji koji je sproveden po odredbama novog Zakona o sudijama, ali u tom postupku nije izabran ni na jednu sudijsku funkciju. Zato mu je na temelju imperativne odredbe člana 101. stav 1. Zakona o sudijama, a shodno odredbi člana 6. stav 1. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije po sili zakona prestala sudijska dužnost koju je do tada vršio kao izabrani sudija po ranije važećem Zakonu o sudijama, odnosno Ustavu od 1990. godine.
U Rešenju Ustavnog suda broj IUz-43/2009 od 9.7.2009. godine zauzet je pravni stav da je donošenjem Ustava od 2006. godine prekinut kontinuitet stalnosti sudijske funkcije svim sudijama izabranim po ranije važećim zakonima donetim na osnovu Ustava od 1990. godine. Iz tog razloga, a shodno citiranoj odredbi člana 101. stav 1. Zakona o sudijama nema mesta stanovištu da je Odluka Visokog saveta sudstva o prestanku sudijske dužnosti Zoranu Saveljiću konstitutivne prirode. Naprotiv, jasno je da je i Zoranu Saveljiću, kao i svim drugim neizabranim bivšim sudijama u postupku opšteg izbora sudija u Republici Srbiji ranije stečena sudijska funkcija prestala po sili zakona. Zbog toga je i žalbom pobijana odluka Visokog saveta sudstva deklarativne prirode, protiv koje shodno važećem Zakonu o sudijama nije dopuštena žalba Ustavnom sudu. Iz rečenog sledi da je jedini pravni lek kojim se ta odluka može pobijati ustavna žalba propisana odredbama člana 170. Ustava.
Zakonom o sudijama je pravo na žalbu priznato samo sudijama koje su izabrane na sudijsku funkciju u postupku opšteg izbora svih sudija u Republici Srbiji koji je sproveden po odredbama tog – novog Zakona. Ovo iz razloga što se odredbom člana 67. Zakona o sudijama priznato pravo na žalbu Ustavnom sudu može ostvariti tek od početka njene primene, a to je 1. januar 2010. godine. Zoranu Saveljiću je prestala sudijska dužnost na osnovu Odluke Visokog saveta sudstva koja je doneta pre početka primene citirane zakonske odredbe. Iz tog razloga pravno je isključena svaka mogućnost njenog pobijanja pravnim sredstvom koje se u vreme njenog donošenja nije moglo koristiti ni na temelju odredbe člana 148. Ustava, a ni na temelju odredbe člana 67. Zakona o sudijama, odnosno odredbe člana 99. Zakona o Ustavnom sudu.
Drugo, shodno većinskom stanovištu Zoranu Saveljiću je priznato pravo na žalbu, ali doneta odluka po tom pravnom sredstvu nema utemeljenje ni u odredbi člana 67. stav 2. Zakona o sudijama ni u odredbi člana 101. Zakona o Ustavnom sudu. Saglasno tim zakonskim odredbama Ustavni sud svojom odlukom može samo odbiti žalbu, ili usvojiti žalbu i poništiti odluku o prestanku sudijske funkcije. Otuda Ustavni sud u postupku po žalbi izjavljenoj na Odluku o prestanku sudijske funkcije nije imao zakonskog osnova da Visokom savetu sudstva naloži da u roku od 30 dana ponovo odluči o prijavi podnosioca žalbe podnetoj na Oglas za izbor za sudiju na stalnoj sudijskoj funkciji u Apelacionom sudu u Nišu i Višem sudu u Nišu. I ne samo to! Takav nalog je i pravno nemoguće sprovesti. Ovo iz razloga što bi njegovo izvršenje bilo moguće samo da je oglas za izbor sudija na stalnu sudijsku funkciju u navedenim sudovima stvarno bio raspisan, a nesporno je da nije. Osim toga, i da je takav oglas izistinski postojao dati nalog bi se mogao izvršiti samo pod uslovom da je u spornoj izreci označen i broj i datum pod kojim je takav oglas bio raspisan. Nijedan od tih uslova nije ispunjen. Ne postoji oglas za izbor na stalnu sudijsku funkciju. Postojao je samo opšti oglas za izbor na sudijske funkcije u svim sudovima u Republici Srbiji na kome su ravnopravno sa drugim licima mogli učestvovati i kandidati koji su se u vreme njegovog raspisivanja nalazili na sudijskoj dužnosti stečenoj po ranije važećim zakonima. Tek u slučaju da su izabrana, ta lica bi shodno odredbi člana 100. stav 4. Zakona o sudijama stekla stalnu sudijsku funkciju. U protivnom, dotadašnja sudijska funkcija neizabranim sudijama prestaje po sili zakona. Iz rečenog jasno sledi da je i Zoran Saveljić mogao podneti samo prijavu na raspisani konkurs za opšti izbor svih sudija u Republici Srbiji.
Predmet pobijanja žalbe Zorana Saveljića je isključivo Odluka Visokog saveta sudstva kojom mu je utvrđen prestanak sudijske dužnosti sa 31. 12.2009. godine. NJegovom žalbom se ne pobija i Odluka Visokog saveta sudstva doneta u postupku opšteg izbora svih sudija u Republici Srbiji. Stoga je donetom odlukom Ustavnog suda u stavu 2. izreke prekoračen žalbeni zahtev Zorana Saveljića. Da je to tako nedvosmisleno ukazuje prvi stav obrazloženja odluke iz koga se vidi da je predmet pobijanja njegove žalbe samo Odluka Visokog saveta sudstva broj 06-00-37/2009-01 od 25. decembra 2009. godine, a to je Odluka kojom je njemu, kao i svim neizabranim bivšim sudijama, utvrđen prestanak sudijske dužnosti sa 31.12.2009. godine.
Treće, i najvažnije, većinskom stavu se protivim zato što je navedena odluka doneta suprotno odredbi člana 100. Zakona o sudijama. To je imperativna odredba kojom je izričito propisano da donošenju odluke po žalbi izjavljenoj na Odluku Visokog saveta sudstva o prestanku sudijske funkcije mora prethoditi održavanje javne rasprave. Na taj način zakonom je zagarantovano sprovođenje kontradiktornog postupka u kome se pouzdano moraju raspraviti i dokazati sve činjenice koje su od značaja za ocenu zakonitosti svake pojedinačne odluke Visokog saveta sudstva o prestanku sudijske dužnosti. Zakonom o Ustavnom sudu nije propisan ni jedan slučaj zbog koga bi se moglo isključiti održavanje javne rasprave, odnosno donošenje bilo kakve odluke o žalbi bez njenog održavanja. Odredbom člana 100. stav 2. citiranog zakona dopušteno je samo eventualno isključenje javnosti, ali se i u tom slučaju mora sprovesti kontradiktorni postupak o razlozima zbog kojih je došlo do prestanka sudijske dužnosti.
Zakonskim naređenjem o obaveznom održavanju javne rasprave garantuje se ravnopravno i neposredno učešće pred Ustavnim sudom i donosiocu odluke o prestanku sudijske funkcije i licu koje žalbom pobija njenu zakonitost. Na taj način je učesnicima u javnoj raspravi omogućeno da Ustavnom sudu neposredno predoče sve činjenice i dokaze kojima se potvrđuje ili osporava postojanje zakonom propisanih razloga za prestanak sudijske funkcije. Sprovođenje takvog postupka je upravo u funkciji realizacije odredbom člana 32. Ustava zajemčenog prava na pravično suđenje. Time se stvaraju zakonske mogućnosti i za eventualno otklanjanje svih propusta učinjenih u postupku donošenja odluke o prestanku sudijske funkcije pred Visokim savetom sudstva koji bi mogli dovesti do njene manjkavosti sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje. To je pravno dopušten put kojim se i sa stanovišta Evropskog suda za ljudska prava mogu otkloniti manjkavosti postupka zbog povrede prava na pravično suđenje koji je sproveden prilikom donošenja Odluke Visokog saveta sudstva o prestanku sudijske funkcije Zoranu Saveljiću (vidi presudu u slučaju Dauti protiv Albanije od 3.2.2009. godine donetoj po predstavci broj 192006/05). Stoga nema sumnje da se u slučaju održavanja javne rasprave pred Ustavnim sudom mogla podvrći sudskoj kontroli i žalbom Zorana Saveljića osporena Odluka Visokog saveta sudstva i u slučaju kada u njenom obrazloženju nisu navedeni pojedinačni razlozi i dokazi zbog kojih mu je utvrđen prestanak sudijske dužnosti.
Nažalost, većinsko stanovište je ignorišući citirane zakonske odredbe i stavove sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava dalo primat formi u odnosu na stvarni cilj našim Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava zagarantovanom pravu na pravično suđenje. Ovo iz razloga što se donetom odlukom ništa ne rešava, osim što se konstatuje njena formalno-pravna manjkavost zbog nedostatka individualizovanih razloga zbog kojih je Zoranu Saveljiću prestala sudijska dužnost. Tako je odlučeno uprkos činjenici da je dopisom Ustavnog suda upućenom Visokom savetu sudstva u skladu sa stavovima zauzetim na sednici Ustavnog suda od 25.3.2010. godine izričito ostavljena mogućnost da se davanjem odgovora na žalbu Zorana Saveljića otklone takvi propusti. Postupajući po tom dopisu Visoki savet sudstva je dostavio Ustavnom sudu odgovor na žalbu u kome su taksativno navedeni razlozi zbog kojih je u postupku opšteg izbora utvrđeno da je u odnosu na Zorana Saveljića oborena kriterijumima Visokog saveta sudstva propisana pretpostavka o stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti svih ranije izabranih sudija na sudijsku dužnost. Osim toga, u odgovoru Visokog saveta sudstva su označeni i dokazi kojima se potvrđuje postojanje razloga zbog kojih Zoran Saveljić nije izabran za sudiju. Istina, navedeni odgovor je dostavljen Ustavnom sudu po isteku roka označenog u dopisu za njegovo dostavljanje. Međutim, i taj propust nije od takvog značaja da bi samo zbog toga Ustavni sud mogao bez upuštanja u meritorno odlučivanje poništiti odluku pobijanu žalbom Zorana Saveljića. Naprotiv, ostavljeni rok Visokom savetu sudstva za davanje odgovora na žalbu nije prekluzivne već instruktivne prirode. Stoga se dostavljeni odgovor i po proteku roka, sve do vremena odlučivanja po žalbi, morao uzeti u obzir. Taj uslov je ispunjen, ali je većinskim stavom i ta činjenica ispuštena iz vida.
Posledica svega je doneta procesna odluka kojom se samo vremenski prolongira meritorno odlučivanje o podnetoj žalbi Zorana Saveljića. To se čini uz nesporno saznanje sudija Ustavnog suda o svim razlozima njegovog neizbora za sudiju. Time je i Zoranu Saveljiću i svim drugim neizabranim bivšim sudijama jasno stavljeno do znanja da se meritorno odlučivanje Ustavnog suda o osnovanosti njihovih žalbi prolongira na neodređeno vreme. To se čini i u slučaju kada bi se iz podnetog odgovora i uz njega dostavljenim dokazima u kontradiktornom sprovedenom postupku nesumnjivo moglo utvrditi da ne postoje razlozi zbog kojih se ta lica mogu oceniti nestručnim, neosposobljenim ili nedostojnim za obavljanje sudijske funkcije. Uveren sam da takva odluka nije i ne može biti u funkciji efikasne i delotvorne ustavno-sudske zaštite njihovih prava. Puko insistiranje na manjkavosti forme nije ni u funkciji ostvarenja Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Naprotiv, formalno pravno vremensko prolongiranje meritorne odluke ozbiljno ugrožava presuđenje po izjavljenim žalbama neizabranih sudija u razumnom roku. Vremenski period, kada će se u skladu sa donetom odlukom, steći uslovi za meritorno odlučivanje Ustavnog suda svakako se meri mesecima. Odluka kojoj se protivim doneta je na izmaku zakonom zagarantovanog roka u kome neizabrane sudije imaju pravo na naknadu plate. Stoga izražavam bojazan da naknadno otklanjanje formalnih nedostataka žalbom pobijane odluke Visokog saveta sudstva, kao preduslova za meritorno presuđenje, može dovesti do povrede prava na suđenje u razumnom roku svim podnosiocima žalbi kojima je odlukom Visokog saveta sudstva prestala sudijska dužnost. Bojim se da će se takvim postupkom znatno umanjiti, a možda i u potpunosti obezvrediti, inače opravdano nastojanje da se i kroz poštovanje određene forme zaštiti Ustavom garantovano pravo na pravično suđenje.Sudija,
dr Dragiša Slijepčević, s.r.Nakon opšteg izbora sudija i zamenika javnih tužilaca – koje su obavili Visoki savet sudstva odnosno Državno veće tužilaca – a na koje su neizabrani kandidati izjavili žalbe Ustavnom sudu, Ustavni sud je 25. marta 2010. godine usvojio stavove kojima je potvrdio da neizabrane sudije i zamenici javnih tužilaca imaju pravo na žalbu Ustavnom sudu utvrđeno odredbama člana 148. (sudije) i člana 161. (zamenici javnih tužilaca) Ustava. Postupak po žalbi sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca uređen je odredbama članova 99–103. Zakona o Ustavnom sudu.
U pogledu tumačenja daljeg postupka pred Ustavnim sudom, među sudijama je došlo do podele.
Jedan broj sudija smatrao je da Odluka Visokog saveta sudstva o prestanku sudijske dužnosti od 25. decembra 2009. godine predstavlja jedan pravi upravni akt te da za postupanje po njemu treba primeniti Zakon o upravnim sporovima. Budući da taj akt ne sadrži individualizovano obrazloženje o razlozima zbog kojih nije izabran svaki podnosilac žalbe ponaosob, Odluka Visokog saveta sudstva od 25. decembra 2009. godine mora biti poništena u odnosu na svakog žalioca, a Visokom savetu sudstva treba naložiti da – bez obzira na postojanje ili nepostojanje konkretnih razloga za neizbor na sudijsku funkciju – ponovi postupak odlučivanja. Ovakvo tumačenje dobilo je većinsku podršku i na sednici održanoj 28. maja 2010. godine Ustavni sud je usvojio odluku u predmetu VIII U-102/2010.
Ja se ne slažem sa ovakvom odlukom iz sledećih razloga:
1. Postupak po žalbi sudija i zamenika javnih tužilaca trebalo je nastaviti prema odredbama Zakona o Ustavnom sudu koje uređuju postupak po žalbi sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca. Drugim rečima, u procesnom smislu nije moguća primena Zakona o upravnim sporovima, zbog toga što je prema članu 8. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu moguća primena drugih procesnih zakona samo u pogledu pitanja postupka koja nisu uređena ovim zakonom. Kako je Zakonom o Ustavnom sudu uređen poseban postupak po žalbi sudija i tužilaca, nema osnova za primenu drugih procesnih zakona u ovom postupku pred Ustavnim sudom. Situacija je ista kao kada bi Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi protiv jednog pojedinačnog akta donetog u parničnom ili krivičnom postupku, odbio da odluči o tome da li se tim aktom povređuje ili uskraćuje neko ljudsko pravo, već bi primenom Zakona o parničnom postupku odnosno Zakonika o krivičnom postupku odlučio da poništi osporeni akt i vrati donosiocu akta na ponovno odlučivanje, ali upravo iz razloga koji su predviđeni ovim posebnim procesnim zakonima! To Ustavni sud postupajući po ustavnim žalbama do sada nikada nije uradio!
2. Odluka Visokog saveta sudstva nije tipičan upravni akt, već je akt kojim jedan organ koji nije običan organ državne uprave, već nezavisan i samostalan organ kome je, između ostalog, stavljeno u nadležnost da vrši izbor sudija i protiv čije odluke neizabrani kandidati imaju pravo žalbe direktno Ustavnom sudu, bez mogućnosti obraćanja Upravnom sudu, kako je inače predviđeno kada je reč o nekim drugim odlukama Visokog saveta sudstva kada on postupa kao tipičan upravni organ (kao što je, na primer, slučaj sa odlukama o privremenom raspoređivanju sudijskih pomoćnika ili imenovanju sudija porotnika). Da je ustavotvorac hteo da uvede upravni spor u odlučivanje povodom žalbi na ove odluke Visokog saveta sudstva, on bi to svakako izričito uradio i ne bi predvideo posebnu žalbu protiv odluke Visokog saveta sudstva, već ustavnu žalbu protiv odluke Upravnog suda. Kako takvih odredbi nema, postupak je, po mom mišljenju, trebalo nastaviti pred Ustavnim sudom dostavljanjem žalbe na odgovor Visokom savetu sudstva i potom zakazivanjem rasprave, kako i predviđaju odredbe člana 100. Zakona o Ustavnom sudu.
3. U jednom trenutku izgledalo je da se to i dogodilo. Naime, pismom koje je upućeno Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca u svakom pojedinom slučaju, uz dostavljanje žalbe svakog od žalilaca, Ustavni sud je od ovih nezavisnih državnih tela zatražio „da u roku od 15 dana od dana prijema ovog dopisa postupite saglasno navedenim stavovima Ustavnog suda, odnosno date odgovor na navode iz žalbe” (podvukla M.D.). Kada su odgovori počeli da stižu – a stigao je i odgovor povodom žalbe Zorana Saveljića u predmetu VIII U-102/2010 – Ustavni sud je usvojio njegovu žalbu sa obrazloženjem u kome, između ostalog, stoji: „S obzirom na to da u ostavljenom roku donosilac osporenog akta nije postupio po nalogu Ustavnog suda da podnosiocu žalbe dostavi pojedinačnu odluku o prestanku sudijske dužnosti sa individualizovanim razlozima zbog kojih nije izabran na stalnu sudijsku funkciju, niti je Ustavnom sudu dostavio odgovor na konkretne navode žalbe, Sud je nastavio postupak po žalbi, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu” (podvukla M.D.). Dakle, nakon što je Ustavni sud alternativno zatražio ili izmenu osporenog akta (tj. postupanje po navedenim stavovima Ustavnog suda iz kojih je proizilazilo da svakom učesniku na konkursu koji nije izabran mora biti dostavljeno pojedinačno obrazloženje) ili dostavljanje odgovora Ustavnom sudu u roku od 15 dana, kako to predviđa član 99. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je naprasno promenio stav i konstatovao da Visoki savet sudstva „Ustavnom sudu nije dostavio odgovor na konkretne navode žalbe”! Ja mislim da je Visoki savet sudstva postupio veoma neodgovorno što je toliko dugo istrajavao na pogrešnom stanovištu da neizabrani kandidati za sudije nemaju pravo na žalbu Ustavnom sudu, lišavajući tako učesnike konkursa mogućnosti da dobiju pojedinačne razloge zbog kojih Visoki savet sudstva smatra da je u njihovom slučaju oborena pretpostavka o stručnosti, osposobljenosti ili dostojnosti, ali je u ovoj fazi postupka svakako bio potpuno nedužan. Štaviše, mislim da je Ustavni sud ovakvim postupkom doveo u zabludu Visoki savet sudstva, najpre pozivajući ga da dostavi odgovor na navode iz žalbe, da bi potom ignorišući te odgovore odbio da se upusti u njihovu meritornu ocenu! Ustavni sud je ovom odlukom nastavio neki neidentifikovani postupak, pozivajući se na odredbe člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, koje su deo opštih odredbi o postupku pred Ustavnim sudom i koje se odnose na obavezu donosioca osporenog opšteg akta, odnosno državnih i drugih organa, organizacija koje vrše javna ovlašćenja, pravnih i fizičkih lica, da u roku koji odredi Ustavni sud, a koji ne može biti kraći od 15 dana, dostave podatke i obaveštenja od značaja za postupak i odlučivanje Ustavnog suda (član 34. stavovi 1. i 2), pa ukoliko u određenom roku Ustavni sud ne dobije odgovor, mišljenje, tražene podatke i obaveštenja, postupak se može nastaviti (član 34. stav 3). Dakle, Ustavni sud je od Visokog saveta sudstva zatražio odgovor na žalbu neizabranog sudije, a kada je odgovor stigao, zaključio da odgovora nema i zamenio pravila o postupku odlučivanja po žalbi sudije opštim pravilima postupka pred Ustavnim sudom!
4. U obrazloženju Odluke Ustavnog suda VIII U-102/2010 kojom je usvojena žalba Zorana Saveljića, poništena Odluka Visokog saveta sudstva u delu koji se odnosi na ovog kandidata i naloženo Visokom savetu sudstva da u roku od 30 dana ponovo odluči o prijavi podnosioca žalbe, stoji i sledeće: „S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporena Odluka koja se odnosi na prestanak sudijske dužnosti svih neizabranih sudija, sa sumarnim i uopštenim obrazloženjem, ima takve procesne nedostatke koji onemogućavaju Ustavnom sudu da oceni njihovu zakonitost u odnosu na podnosioca žalbe u materijalnopravnom smislu, a podnosiocu žalbe da efikasno koristi pravo na žalbu. Stoga je Ustavni sud mogao da pristupi samo takozvanom meritornom rešavanju podnete žalbe, ali ne i meritornoj oceni zakonitosti osporene Odluke” (podvukla M.D.). Na ovaj način Ustavni sud je, po mom mišljenju, bespotrebno odložio svoju „meritornu ocenu zakonitosti osporene Odluke”. Tačno je da postupak po žalbi sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca na odluku o prestanku funkcije, koji uređuju odredbe članova 99. do 103. Zakona o Ustavnom sudu, jeste postupak instancione kontrole osporene Odluke koji sa prvostepenim postupkom čini jedinstvenu celinu. Međutim, to je takođe i postupak koji u sebi konzumira postupak po ustavnoj žalbi (koja je u ovom slučaju isključena na osnovu člana 148. stav 2. Ustava), što znači da ima i karakter postupka protiv pojedinačnog akta kojim je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko pravo, zahvaljujući tome što je u ovom slučaju iscrpljeno jedino, a nije predviđeno neko drugo pravno sredstvo za zaštitu. Činjenica da je ovaj podnosilac žalbe, isto kao i svi ostali žalioci, osporavao Odluku u postupku pred Ustavnim sudom, navodeći okolnosti koje ukazuju na njegovu stručnost, osposobljenost i dostojnost (tačke 28. i 32. žalbe), bila je sasvim dovoljna da Ustavni sud, nakon što je Visoki savet sudstva dostavio odgovor na njegovu žalbu, zakaže raspravu i u javnom i kontradiktornom postupku utvrdi sve relevantne okolnosti njegovog neizbora na stalnu sudijsku funkciju te u „meritornoj oceni zakonitosti osporene Odluke” zauzme stav o tome da li je Visoki savet sudstva zakonito oborio pretpostavku o stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti ovog, kao i svih ostalih kandidata. Nije, naravno, zadatak Ustavnog suda da bira sudije, ali svakako jeste da meritorno odluči o tome jesu li okolnosti koje su navedene kao razlog za neizbor zadovoljavajuće protumačene kao zakoniti osnov za prestanak sudijske funkcije na osnovu kriterijuma koji su propisani Odlukom o utvrđivanju kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova. Stoga, zadatak koji je stajao pred Ustavnim sudom nije bio naročito težak, a mogućnost da su tokom postupka izbora na stalnu sudijsku funkciju povređena prava učesnika na konkursu svakako je obavezivala na naročito hitno postupanje i meritorno odlučivanje. Najzad, ako je tačno da Visoki savet sudstva podnosiocu žalbe Zoranu Saveljiću, sa sudijskom karijerom koja je trajala 25 godina, pretpostavku o stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti obara samo tvrdnjom da „postupanje podnosioca žalbe kao istražnog sudije u četiri predmeta Okružnog suda u Prištini, i to u dva predmeta u toku 2002. godine i dva u toku 2007. godine, ukazuje na razloge za sumnju u stručnost i obučenost kandidata”, onda bi, po mom mišljenju, bilo relativno lako da Ustavni sud donese pravu meritornu odluku i ponudi pravnu argumentaciju o tome zbog čega smatra da Visoki savet sudstva mora ponovo odlučiti o prijavi ovog kandidata. Ozbiljnost, temeljitost i potpunost takve argumentacije obavezivala bi Visoki savet sudstva da u postupku ponovnog odlučivanja donese drugačiju, a ne istu odluku kakvu je već doneo! Na ovaj način, taj postupak pravog meritornog odlučivanja odlaže se za neki nepoznati trenutak u budućnosti, a podnosilac žalbe Zoran Saveljić dovodi se u situaciju da, najpre, dobije istu odluku – ovoga puta obrazloženu individualizovanim razlozima za sopstveni prestanak sudijske funkcije – da bi tek potom, ponovo ulažući žalbu Ustavnom sudu (?), sačekao da se o njegovoj žalbi konačno i stvarno meritorno odluči. Smisao postupka po žalbi sudije, po mom dubokom uverenju, nije u tome da se Visoki savet sudstva navede da promeni svoj stav i učini ono što je morao da učini još pre pet meseci, već da se što brže pravično odluči o tome da li je Zoranu Saveljiću – odnosno svakom drugom podnosiocu žalbe – povređeno pravo prilikom opšteg izbora na stalnu sudijsku funkciju.
5. U obrazloženju Odluke VIII U-102/2010 stoji, između ostalog, i sledeće: „S obzirom na razloge usvajanja žalbe, Ustavni sud se nije upuštao u ocenu osnovanosti drugih navoda iznetih u žalbi, koje će Visoki savet sudstva imati u vidu prilikom sprovođenja ponovnog postupka, kako bi se otklonile eventualne povrede postupka koji je prethodio donošenju osporenog akta. Visoki savet sudstva dužan je da ponovni postupak sprovede saglasno Ustavu i zakonu, na kojima se temelje i pravni stavovi Ustavnog suda od 25. marta 2010. godine” (podvukla M.D.). Ustavni sud se usvajanjem ovakve odluke nesumnjivo izborio za to da postupa kao instancioni sud, ali on nažalost organu koji je doneo osporenu Odluku nije dao jasan nalog šta treba da radi! Naime, u žalbi Zorana Saveljića navode se i mnogi drugi razlozi zbog kojih on smatra da je odluka u njegovom slučaju bila doneta nezakonito (na primer, da Visoki savet sudstva nije bio konstituisan na način predviđen Ustavom i Ustavnim zakonom, da je povređeno načelo javnosti prilikom odlučivanja, da je izostao kontradiktorni postupak, da nema dokaza o izuzeću članova Visokog saveta sudstva prilikom odlučivanja o pojedinim kandidatima itd.). Na sve te navode Ustavni sud je odgovorio samo u pogledu prigovora koji se tiče sastava Visokog saveta sudstva. Stoga nalog Visokom savetu sudstva da „ima u vidu i ostale navode u žalbi” prilikom sprovođenja ponovnog postupka te da postupak sprovede „saglasno Ustavu i zakonu” ostavlja potpuno otvorenim pitanje kako taj ponovni postupak treba da izgleda. Da li uz otvaranje javne i kontradiktorne rasprave pred Visokim savetom sudstva? Ili će postupak biti ponovljen na isti način kao i prilikom donošenja osporene Odluke, sa tom razlikom što će sada biti doneta pojedinačna odluka i u njoj navedeni konkretni razlozi i dokazi koji ih potkrepljuju? Doduše, Visoki savet sudstva je ovom odlukom Ustavnog suda po žalbi Zorana Saveljića ovlašćen i da u postupku ponovnog odlučivanja promeni odluku, odnosno da eventualno „odluči o njegovom izboru”, ali plašim se da je malo verovatno da će se to dogoditi bez prave meritorne odluke Ustavnog suda koja bi Visokom savetu sudstva pokazala u čemu je i koliko je pogrešio kada je procenjivao da je kod ovog kandidata oborena pretpostavka o stručnosti i obučenosti. Štaviše, mislim da bi pozicija Visokog saveta sudstva bila još više kompromitovana ako bi, nakon što je dostavio odgovor Ustavnom sudu u kome obrazlaže zašto kandidat Zoran Saveljić nije izabran na stalnu sudijsku funkciju, u ponovljenom postupku promenio mišljenje i doneo odluku o izboru, odnosno eventualno naveo neke nove razloge zbog kojih smatra da je pretpostavka o stručnosti, osposobljenosti ili dostojnosti kandidata oborena.
6. Najzad, Ustavni sud je propustio da, usvajajući žalbu Zorana Saveljića, donese tzv. pilot odluku (po ugledu na ono što povremeno radi i Evropski sud za ljudska prava kada utvrdi povrede koje imaju sistemski karakter) i na identičan način privremeno reši sve ostale žalbe neizabranih sudija. Karakter pilot odluke značio bi da Ustavni sud zastaje sa postupkom u svim ostalim slučajevima za vreme koje je ostavio Visokom savetu sudstva da ispravi uočeni nedostatak. Na taj način, Ustavni sud bi bio u prilici da sebe rastereti postupka u tzv. repetitivnim slučajevima, što treba da omogući efikasniju zaštitu svima onima koji su se našli u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Ovako, ostalo je otvoreno pitanje kako će postupiti Visoki savet sudstva u pogledu svih ostalih podnosilaca žalbi Ustavnom sudu. Da li će ponoviti postupak odlučivanja samo za Zorana Saveljića ili će Visoki savet sudstva postupiti na isti način (kako god da je taj način ponovnog odlučivanja razumeo) i u pogledu svih ostalih žalbi neizabranih sudija?Sudija,
prof. dr Marija Draškić, s.r.Pred Ustavnim sudom, na sednici održanoj 28. maja 2010. godine, raspravljano je o žalbi Zorana Saveljića, podnetoj protiv Odluke Visokog saveta sudstva broj 06-00-37/2009-01 od 25. decembra 2009. godine, kojom je utvrđen prestanak sudijske dužnosti sa 31. decembrom 2009. godine sudijama koje nisu bile izabrane u skladu sa Zakonom o sudijama („Službeni glasnik RS”, broj 116/08). Kako sam, od početka rasprava vođenih u Ustavnom sudu o ovoj složenoj pravnoj situaciji izazvanoj, po mome sudu, nastajanjem nekoliko veoma važnih spornih pravnih pitanja, koja su sva, u najširem smislu kazano, u neposrednoj i tesnoj vezi sa sprovođenjem reforme pravosuđa, odnosno onim segmentom ovog zahvata koji se odnosi na „opšti izbor” ili „reizbor” sudija u sudovima Republike Srbije, bila mišljenja da se kao nužno prethodno pitanje, postavlja pitanje valjanosti sastava Visokog saveta sudstva, a na koje se svi podnosioci žalbi, njih preko osam stotina, pozivaju, što čini i Zoran Saveljić, zatražila sam od Ustavnog suda da se prethodno, pre prelaska na raspravu i odlučivanje o ovoj konkretnoj žalbi, raspravi pitanje sastava Visokog saveta sudstva. Prihvativši predlog koji sam učinila, Ustavni sud je, nakon rasprave vođene o ovom pitanju kao prethodnom, odlučio „...da se zbog nepotpunog sastava Saveta ne dovodi u pitanje zakonitost njegovog rada i odlučivanja”, što je i sadržano u delu odluke Ustavnog suda donete po žalbi Zorana Saveljića. Kao sudija Ustavnog suda i profesor Ustavnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, sa ovakvom odlukom Suda nikako ne mogu da se složim, te sam slobodna da u okviru svog izdvojenog mišljenja (saglasno članu 61. Poslovnika o radu Ustavnog suda), izložim argumente koje nalazim valjanim za donošenje odluke suprotne onoj za koju se Ustavni sud opredelio.
Najpre o normativnom okviru Visokog sastava sudstva. Članom 153. Ustava RS od 2006. godine, koji se odnosi na položaj, sastav i izbor Visokog saveta sudstva utvrđeno je da je Visoki savet sudstva nezavisan i samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija. Sastav Visokog saveta sudstva čini 11 članova, od kojih su troje članovi po položaju – predsednik Vrhovnog kasacionog suda, ministar nadležan za pravosuđe i predsednik nadležnog odbora Narodne skupštine, kao i izborni članovi – šest sudija sa stalnom sudijskom funkcijom, od kojih je jedan sa teritorije autonomnih pokrajina, i dva ugledna i istaknuta pravnika sa najmanje 15 godina iskustva u struci, od kojih je jedan advokat, a drugi profesor pravnog fakulteta. Ustavnim zakonom za sprovođenje Ustava Republike Srbije utvrđeno je da će Narodna skupština, u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu zakona iz člana 5. stav 2 ovog zakona, izabrati izborne članove Visokog saveta sudstva (član 6. stav 3), kao i da će se konstitutivna sednica Visokog saveta sudstva održati u roku od sedam dana od dana izbora izbornih članova (član 6. stav 5. Ustavnog zakona). Zakonom o Visokom savetu sudstva utvrđeno je da se odluke Saveta donose većinom glasova svih članova (član 17. stav 1), da će Narodna skupština najkasnije u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona izabrati izborne članove prvog sastava Saveta (član 50. stav 1), kao i da će se konstitutivna sednica Saveta održati u roku od sedam dana od dana izbora izbornih članova.
Zatim, o prirodi Visokog saveta sudstva i sastavu koji mu je Ustavom propisan. Visoki savet sudstva, ustanovljen važećim Mitrovdanskim ustavom donetim 2006. godine, bilo da se razume kao „telo sudske vlasti”, ili „organ pravosudne uprave”, u svakom slučaju je samostalan i, trebalo bi, od drugih dveju vlasti nezavisan organ, kome je ustavom namenjena nadležnost da, u skladu sa zakonom, bira sudije za trajno obavljanje sudijske funkcije. Kako je namenjena mu nadležnost složen i odgovoran ustavni zadatak, Visokom savetu sudstva je voljom ustavotvorca određen precizno utvrđen složen sastav, koji čine navedeni predstavnici po položaju, i to svi, bez obzira da li potiču iz sudske, izvršne ili zakonodavne sfere vlasti, pojednostavljeno rečeno, „vezani” i „nadležni” za pravosuđe, i izborni članovi – sudije, i po jedan predstavnik advokature i profesora pravnih fakulteta. Svojim sastavom ovaj organ treba da odgovori svojoj ustavnoj nadležnosti, i da profilom svojih članova, preciznije, kompetencijama kojima oni raspolažu, uspešno izvrši poslove u vezi sa izborom sudija. Budući da je izbor sudija vezan za brižljivu i doslednu primenu unapred utvrđenih kriterijuma, koja (primena), nužno podrazumeva vrhunsku osposobljenost članova Visokog saveta sudstva da, prilikom predlaganja ili izbora sudija koje ispunjavaju postavljene uslove, te kriterijume sprovedu na način da država dobije kompetentno, stručno, osposobljeno i dostojno pravosuđe, to se od članova Visokog saveta sudstva s pravom očekuje da i sami, svojim „stručnim i ljudskim profilom i formatom”, odgovore tim kriterijumima. Naime, struktura članova Visokog saveta sudstva sačinjena je tako da odgovara strukturi kriterijuma koji se prilikom izbora moraju primeniti, kao i strukturi svojstava koje predloženi kandidati za sudije i izabrane sudije moraju posedovati. Tako, primera radi, ugledni pravnik predstavnik profesora pravnih fakulteta, svoj udeo u radu Visokog saveta sudstva ostvaruje kroz kompetentnu procenu ispunjenja uslova vezanih za period sticanja pravničkih znanja koji se vrednuje ostvarenom prosečnom ocenom na studijama, dužinom studiranja, naučnim i stručnim radovima pisanim za vreme studiranja i nakon sticanja diplome, poslediplomskog usavršavanja, uspeha ostvarenog prilikom polaganja pravosudnog ispita, ukupnom opredeljenošću za naučne discipline koje predstavljaju posebno polje interesovanja pretendenata na sudijsku funkciju, i drugo. Dakle, upravo je profesija univerzitetskog profesora pravničke struke trebalo da omogući da u ukupnom rezultatu koji se od Visokog saveta sudstva očekuje, ovaj organ izvrši izbor koji će na pravi način sagledati tako važan domen osposobljenosti za vršenje jedne od najuglednijih profesija u društvu – sudijske profesije. Zajedno sa ostalim članovima Saveta, koji će, saglasno znanjima i iskustvu koje poseduju u vršenju sudijske funkcije ili u advokaturi, profesor pravnog fakulteta trebalo je da doprinese izboru lica koja će svestrano obučena i osposobljena odgovoriti zahtevima koje postavlja sudijski poziv.
U žalbi po kojoj je Ustavni sud odlučivao na svojoj sednici od 28. maja 2010. godine – VIIIU-102/2010. podnosilac Zoran Saveljić je, osporavajući, između ostalog, sastav Visokog saveta sudstva koji je odlučivao u postupku izbora, naveo da je Visoki savet sudstva konstituisan 6. aprila 2009. godine u nepotpunom sastavu, bez tri člana – advokata, profesora pravnog fakulteta i jednog sudije; da se organ čije postojanje predviđa Ustav može konstituisati u nepotpunom sastavu samo ako je takva mogućnost predviđena zakonom na nesumnjiv i izričit način; da Ustavni zakon za sprovođenje Ustava i Zakon o visokom savetu sudstva ne sadrže odredbu koja bi omogućavala konstituisanje Visokog saveta sudstva u nepotpunom sastavu. Na ove navode podnosioca žalbe Ustavni sud je odgovorio da odredbama Ustavnog zakona (član 6. stav 5) i Zakona o Visokom savetu sudstva (član 54. stav 1) „nije izričito propisano da će se Visoki savet sudstva konstituisati nakon izbora svih njegovih izbornih članova” i „polazeći od toga da je prvi sastav Visokog saveta sudstva konstituisan nakon izbora pet od osam izbornih članova Saveta i tri člana po položaju, što je omogućilo Savetu da može da vrši sve poslove iz svoje nadležnosti utvrđene Ustavom i zakonom, Ustavni sud je ocenio da se zbog nepotpunog sastava Saveta ne dovodi u pitanje zakonitost njegovog rada i odlučivanje”. Takođe, kako se dalje u odluci Ustavnog suda po ovoj žalbi ističe, „prilikom odlučivanja o žalbi podnosioca, Sud je imao u vidu da je Visoki savet sudstva (naknadnom dopunom svoga sastava – izborom jednog nedostajućeg sudije u maju 2009. godine i predstavnika advokature krajem oktobra iste godine, prim. O. V.) u vreme donošenja osporene Odluke imao 10 članova (sedam izbornih članova) od 11 članova utvrđenih Ustavom”. I, za kraj, a u cilju da svoju argumentaciju u prilog valjanosti manjkavog sastava Visokog saveta sudstva dopuni, zaokruži i osnaži, Ustavni sud ističe da „smatra da se legitimnost rada jednog državnog organa kao što je Visoki savet sudstva, pored ostalog, ostvaruje njegovim konstituisanjem u punom sastavu. Međutim, različite okolnosti mogu uticati na to da pojedini članovi koji ulaze u sastav državnog organa ne budu izabrani u rokovima predviđenim Ustavnim zakonom i zakonom, što se dogodilo i prilikom izbora izbornih članova prvog sastava Visokog saveta sudstva”.
Iz navedenog proizlazi da se uočavaju tri uporišne tačke na kojima se, po oceni Ustavnog suda, zasniva odluka Ustavnog suda u ovoj spornoj ustavnopravnoj stvari koja se odnosi na nepotpun prvi sastav Visokog saveta sudstva:
Prva takva uporišna tačka odnosi se na činjenicu da ni Ustavnim zakonom, ni Zakonom o Visokom savetu sudstva nije izričito propisano da će se ovaj organ konstituisati nakon izbora svih njegovih izbornih članova. Tačno je da takvih odredbi nema, ali je isto tako tačno da kada takvih normi nema, njihov pisac podrazumeva, bez potrebe da to posebno ističe, da samo potpun, neokrnjen sastav predstavlja uslov valjanog rada takvog kolektivnog organa i osnov za valjanost odluka koje on donosi. Ukoliko ustavopisac ili, pak, zakonopisac nalazi za potrebno, iz određenog razloga, da pitanje nepotpunog sastava kolektivnog organa koji uspostavlja uredi i tako učini pravno valjanim njegovo postupanje u nepotpunom sastavu, on to izričitom normom mora i da učini. Stvari se drukčije niti mogu niti smeju razumeti, niti se tako, kako u obrazloženju svoje odluke Ustavni sud piše, postupa u praksi. Dobar primer koji dokazuje ovakve tvrdnje jeste odredba Ustavnog zakona koja se odnosi na Ustavni sud. Naime, u članu 9. kojim je uređeno pitanje „Primene odredaba Ustava na Ustavni sud” utvrđeno je da će se izbor, odnosno imenovanje sudija Ustavnog suda izvršiti najkasnije do kraja prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine (stav 1), a ako do isteka roka za izbor, odnosno imenovanje sudija Ustavnog suda ne budu konstituisani Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca, odnosno ne bude izvršen prvi izbor sudija Vrhovnog kasacionog suda, izvršiće se izbor, odnosno imenovanje sudija Ustavnog suda sa liste kandidata predsednika Republike i liste kandidata Narodne skupštine, a imenovanje sa zajedničke liste Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca izvršiće se u roku od 30 dana od dana prvog izbora sudija Vrhovnog kasacionog suda (stav 2). U stavu 3. ovoga člana izričito se utvrđuje da se „izborom, odnosno imenovanjem dve trećine od ukupnog broja sudija Ustavnog suda smatra (se) da je Ustavni sud konstituisan, u kom trenutku prestaje mandat predsedniku i sudijama Ustavnog suda izabranim u skladu sa ranije važećim Ustavom”. Ne osvrćući se ovom prilikom na kritike koje su se mogle čuti u naučnim krugovima i na račun ovakvog rešenja, a iz razloga što se njegovo osporavanje zasnivalo na neispunjavanju ustavnog uslova u pogledu strukture sudijskog sastava Ustavnog suda koji treba da predstavlja zastupljenost sve tri grane vlasti – zakonodavne, izvršne i sudske, smatramo da se već prostim poređenjem ova dva različita načina postupanja ustavotvorca nameće zaključak jasan i sasvim neupitan. Nedostajanje izričitog dopuštenja za odstupanje u pogledu ustavom utvrđenog sastava kolektivnog organa, posebno organa složenog, segmentiranog sastava, znači samo jedno – da takav sastav nije pravno dopušten, odnosno da nije saglasan pravu, ili da je neustavan i nezakonit. Da potkrepimo ovaj svoj sud još ponekim primerom, kako bi stvari učinili još očiglednijim. Da li se mogla zamisliti kao pravno dopuštena situacija u kojoj bi kolektivni organ složene, ustavom propisane strukture (znači sastava koji bi bio propisan ustavom ne samo u smislu broja članova koji taj organ čine, već i u pogledu njihove pripadnosti određenoj lokalnoj sredini koju predstavljaju, ili određenog svojstva kojim, zajedno sa drugim članovima, grade integrisano svojstvo kolektivnog organa koji ustav uspostavlja iz jasno određenog razloga i sa jasno određenim ciljem), poput nekadašnjeg Predsedništva SFRJ, kolektivnog šefa nekadašnje federalno uređene države, ili jednog od dva doma federalnog parlamenta, Veća republika i pokrajina, bio nepotpunog sastava, lišen predstavnika jedne od republika ili autonomnih pokrajina, i kao takav delovao i donosio ključne odluke iz svoje ustavom utvrđene nadležnosti. Zar ne bi ne samo republika bez čijeg je predstavnika, ili pokrajina bez čije je delegacije u svom sastavu delovao ovaj organ, već i čitava pravnička i opšta javnost, takvo delovanje smatrala nedopustivim i pravno nedozvoljenim, a odluke donete na taj način, sa stanovišta prava, spornim, odnosno ništavim. S druge strane, i kada je u pitanju kolektivni organ koji nema ustavom naloženu strukturu svoga članstva, već ustavopisac samo utvrđuje broj članova koji ga čine, uređuje se, iz razloga otklanjanja bilo kakvih nedoumica u pogledu valjanosti rada ovakvog organa i odluka koje donosi, donja granica broja članova ispod koje se postupanje neće smatrati saglasno pravu. Tako je Ustavom RS od 2006. utvrđeno da je Narodna skupština konstituisana potvrđivanjem mandata dve trećine narodnih poslanika (član 101. stav 4). Ovde se valja osvrnuti i na pokušaj Ustavnog suda da se u obrazloženju Odluke koju osporavamo u delu koji se tiče sastava Visokog saveta sudstva, osloni na pravni stav koji je Ustavni sud izrazio u Odluci IU-61/2001 od 12. februara 2004. godine u pogledu uslova za konstituisanje Narodne skupštine kao organa vlasti. Po našem sudu, i ovaj pokušaj, već samim izborom istovrsnog ustavnosudskog postupanja, nije imao nikakvog izgleda na željeni, nameravani i, u obrazloženju, iskazani uspeh. Pomenuta Odluka doneta je u vreme važenja Ustava Republike Srbije donetog 1990. godine, koji nije uređivao posebno pitanje konstituisanja Narodne skupštine, osim što je u članu 75. stav 3. bilo predviđeno da danom verifikacije mandata novih narodnih poslanika prestaje funkcija narodnih poslanika čiji mandat ističe. Stoga se moglo, ne sporimo, u obrazloženju ove odluke zaključivati da je „Narodna skupština konstituisana kao organ vlasti potvrđivanjem onog broja mandata narodnih poslanika koji joj omogućava da može da vrši sve poslove utvrđene Ustavom”. Tadašnji Ustavni sud nije imao drugih elemenata na osnovu kojih bi doneo i drugačiju odluku, osim onih koji su se oslanjali na propisane poslaničke većine potrebne radi donošenja valjanih odluka. Uz sve rečeno treba dodati da narodni poslanici, njih 250, imaju svoje jedinstveno „izvorište” koje predstavlja izborna osnova, odnosno građani države Srbije koji imaju biračko pravo. Izabrani, oni svi zajedno predstavljaju izbornu osnovu, njih međusobno ne dele Ustavom propisana prepoznatljiva i s razlogom zahtevana svojstva. Sasvim različito, i u tom smislu sa gore navedenim primerom kojim se Ustavni sud pokušao da posluži, po sebi neuporedivo, Visoki savet sudstva, odnosno članovi koji čine sastav ovog organa, nalogom ustavotvorca, obavezujućim i bez izričitom normom predviđenih izuzetaka, dolaze iz različitih profesionalnih sredina i predstavljaju te sredine, odnosno u ime njih obavljaju poslove izbora sudija, omogućavajući tim sredinama – sudskoj, advokatskoj i naučnoj, profesorskoj, da ostvare potrebni uticaj na složene poslove izbora sudija. Da li je potrebno ovom prilikom osvrtati se i na prirodu sudske vlasti, koja je, za razliku od zakonodavne i izvršne, koje se opravdano smatraju u velikoj meri političkim vlastima, izrazito i nužno pravna vlast, i da, s tim u vezi, odstupanja u pogledu sastava i strukture organa kojima se njeno vršenje poverava niti sme niti može biti, ili, izrazom Laze Markovića, da sastav i struktura organa kojima je povereno vršenje sudske vlasti moraju biti apsolutno „predvidivi” (što znači da „nepredviđena” odstupanja nisu dozvoljena)?
Druga uporišna tačka na kojoj bi trebalo da se zasniva ova odluka Ustavnog suda jeste činjenica da je Visoki savet sudstva konstituisan nakon izbora pet od osam izbornih članova Saveta i tri člana po položaju, „što je omogućilo Savetu da može da vrši sve poslove iz svoje nadležnosti utvrđene Ustavom i zakonom”. Ovaj se zaključak zasniva na većini koja je potrebna za donošenje odluka, ali se pri tom čini grubi previd i tako zanemaruje činjenica da iako „Savet može da održi sednicu ukoliko je prisutno najmanje šest članova Saveta” (član 14. stav 3. Zakona o VSS), „odluke Saveta donose se većinom glasova svih članova” (član 17. stav 1. Zakona o VSS). Šta se iz ovih zakonskih odredbi može zaključiti? Po našem sudu samo i jedino da se sednice mogu držati ukoliko je prisutna nadpolovična većina članova Saveta, ali da se odluke ne mogu donositi ako u njihovom donošenju ne učestvuju svi ustavom propisani članovi Visokog saveta sudstva. Ako se po slovu Zakona odluke ne mogu donositi u sastavu manjem od Ustavom propisanog, onda odluke donete u takvom sastavu nisu donete na zakonit način, one su pravno nevažeće i ne mogu proizvesti nikakve posledice. Navod sadržan u Odluci Ustavnog suda donetoj po žalbi neizabranog sudije Zorana Saveljića, kojim se ukazuje da je u vreme donošenja osporene odluke Visoki savet sudstva imao 10 članova od kojih sedam izbornih, čime se verovatno želi istaći da je u odnosu na pun sastav od 11 članova nedostatak samo jednog člana moguće smatrati zanemarljivim, jer je manji od izostanka dva, tri, ili pet članova, nema nikakvog pravnog značaja. Suština je, ponovićemo opet, da nije „ispoštovan”, odnosno uvažen, po nama sasvim bespogovoran, nalog ustavotvorca, a da se sa nalozima takve vrste ne može postupati na način koji liči na obično „cenkanje”. Inače, ako bi se prihvatilo suprotno gledište koje, na naše istinsko čuđenje, u ovoj stvari prihvata, čak, pravdajući ga i zagovara Ustavni sud, otvara se nepregledno polje mogućih slobodnih, sasvim proizvoljnih ocena i procena tzv. donjeg praga tolerancije manjkavog sastava kolektivnih organa ustanovljenih važećim ustavima.
Na kraju, treća uporišna tačka na kojoj bi trebalo da se zasniva Odluka Ustavnog suda kojom se usvaja žalba Zorana Saveljića, u odnosu na pitanje nepotpunog sastava Visokog saveta sudstva i pravnih posledica koje iz toga proizlaze, a kojoj se ovim izdvojenim mišljenjem protivimo, sadržana je u navodu da se „legitimnost rada jednog državnog organa kao što je Visoki savet sudstva, pored ostalog, ostvaruje njegovim konstituisanjem u punom sastavu”, ali da „različite okolnosti mogu uticati na to da pojedini članovi koji ulaze u sastav državnog organa ne budu izabrani u rokovima predviđenim Ustavnim zakonom i zakonom, što se dogodilo i prilikom izbora izbornih članova prvog sastava Visokog saveta sudstva”. O ovom delu obrazloženja Odluke Ustavnog suda čini se da neko „pravničko” i „pravno” izjašnjavanje nije ni potrebno. Ovo iz razloga što nam se ovaj i ovakav navod Suda čini sasvim izvan pravnog prostora, a našao se u obrazloženju Odluke, po nama, usled nedostatka pravih pravnih argumenata, da popuni slabašne tačke oslonca i nekako pokuša da izađe na kraj sa čvrstim, ozbiljnim i, po našem sudu, za svakog pravnika očevidnim suprotnim argumentima, te je stoga teško suprotstaviti mu se pravnom argumentacijom. Prvo pominjanje legitimiteta. Čini se neopravdanim isticati legitimitet kao svojstvo koje u pravno uređenoj državi u redovnim prilikama može biti zamena za nedostajući legalitet. Visoki savet sudstva je uspostavljen Ustavom, donetim na način kako je u prethodnom, Ustavu Republike Srbije od 1990, bilo utvrđeno, bliže uređen odgovarajućim zakonom, a norme tih pravnih akata svojom sadržinom i poštovanjem te sadržine prilikom njihove primene obezbediće potrebni legitimitet organa koji je legalno uspostavljen i koji na isti takav način radi i donosi odluke. Legitimitet može biti dovoljan u slučaju nedostatka legaliteta, ali samo u situacijama kada stvarno vanredne društvene prilike to ishoduju, a sa njihovom normalizacijom, odnosno dovođenjem stvari u redovne tokove, legitimni nosioci vlasti i njihovo legitimno postojanje i delovanje biće uvedeni u ravan legalnog. Zatim, pominjanje različitih okolnosti čijim nastupanjem može biti uzrokovana nemogućnost izbora kompletnog sastava kolektivnih organa. Izbor članova Visokog saveta sudstva mogao je i morao biti obavljen „bez ostatka”. Odgovorni za sprovođenje te izborne procedure morali su se rukovoditi svojim ustavnim obavezama u tom pogledu i morali su svojim celokupnim angažovanjem u ovoj stvari ispoljiti potreban stepen odgovornosti da svojim postupanjem, ili, pak, izostankom svog postupanja u datoj stvari ne budu razlog kršenju Ustava i zakona. Svesni da izrečene konstatacije izmiču pravnom sagledavanju spornog ustavnopravnog pitanja, opravdanje za njihovo iznošenje čini se da se ipak može naći u samoj prirodi ovog dela obrazloženja Odluke Ustavnog suda.
Uostalom, o pitanjima koja smo otvorili u svom izdvojenom mišljenju kojim osporavamo valjanost rada i odluka Visokog saveta sudstva u nepotpunom, krnjem, sastavu, raspravljao je i sam Visoki savet sudstva. Naime, na sednici prvog sastava Visokog saveta sudstva, održanoj 6. aprila 2009. godine u biblioteci Vrhovnog suda Srbije (videti zapisnik sa ove sednice objavljen na sajtu nedeljnika VREME, www.vreme.com), upravo je pitanje nepotpunog sastava ovog organa budilo pažnju i izazivalo sadržajnu razmenu mišljenja članova koji su se okupili. Prva napomena predsedavajuće odnosila se upravo na nepotpun sastav, s obzirom da Narodna skupština nije izabrala jednog člana iz reda sudija opštinskih sudova, kao i izborne članove iz reda advokata i profesora pravnih fakulteta, te se, po nama, sasvim opravdano, logično i apsolutno nezaobilazno, postavilo pitanje da li postoje uslovi da se Visoki savet sudstva konstituiše, imajući u vidu član 54. i član 5. Zakona o Visokom savetu sudstva. Pri tom predsedavajuća smatra da član 54. navedenog Zakona vrlo jasno propisuje da se konstitutivna sednica može održati ukoliko su izabrani svi izborni članovi, odnosno svih osam članova, uz objašnjenje da to propisuje i član 5. istog Zakona, kao i da smatra da Zakon ne pravi razliku među izbornim članovima, da li su iz reda sudija, advokature ili profesure. U svom daljem toku, rasprava se razvija na dva koloseka, jedan koji ide putem zakonitosti, legalnosti, i drugi koji se odvija putem legitimnosti, odnosno saglasnosti određenog postupanja sa nekim drugim, ali u svakom slučaju vanpravnim, vrednostima (na primer, stepenom iskazane podrške koji je sadržan u tom momentu okupljenim članovima ovog organa, ili prihvatljivosti postupanja Saveta u ovakvom, krnjem sastavu, odnosno procene celishodnosti opredeljivanja za takvo postupanje). I sasvim za očekivati, putem zalaganja i brige za legalnost kreću se članovi pravnici po obrazovanju i profesiji, dok se za put legitimnosti opredeljuju članovi po položaju, koji verovatno jesu i pravničke struke, ali ne i prvenstvenog pravničkog zadatka, odnosno profesije kojom se trenutno bave i na osnovu koje su se našli, kao članovi po položaju, u sastavu Visokog saveta sudstva. Te dve, uslovno rečeno, struje slivaju se, nakon obavljene rasprave, u skoro jednodušno iskazivanje zalaganja, koje se pretače i u neku vrstu odluke, ili zaključka, da Visoki savet sudstva u ovom sastavu „ne treba da donosi bitnije odluke”, već da se može baviti jedino „tehničkim pripremama za stvaranje uslova za rad Saveta u punom sastavu”. Hrabri i u stručnom smislu raduje ovakva rasprava, ali se ne nazire odgovor šta se u međuvremenu promenilo što je zasenilo snagu pravničke argumentacije i promenilo tok iskazanih viđenja samih članova Saveta, što je sve ishodovalo različito postupanje i donošenje ne „bitnih”, nego „najbitnijih”, krunskih odluka o izboru, odnosno neizboru hiljada prijavljenih sudija. U svakom slučaju, pravo i pravnička argumentacija su daljim tokom događanja pobeđeni i nadvladani. Legitimitetom?
Ne baveći se ovim povodom, ovom prilikom, i na ovom mestu, drugim spornim ustavnopravnim pitanjima koja je na dnevni red postavio sam ostvareni način rada Visokog saveta sudstva, izostanak javnosti, raspravnosti, izostanak valjanih obrazloženih odluka neizabranim sudijama i svih drugih krupnih i sitnijih (ako je u pravu bilo šta urađeno u neskladu s pravom „sitno”), pitanja, kojima naučna i stručna javnost u zemlji, ali, ozbiljno i istrajno i u međunarodnim institucijama, već mesecima raspravlja, namera nam je bila da doprinesemo pravnom i pravilnom, ali nužno, u državi koja se gradi na vladavini prava, i pravednom sagledavanju značaja samog nepotpunog sastava Visokog saveta sudstva, jer od tog pitanja, koje se ovde postavlja, kako se to neretko kaže, kao „pitanje svih pitanja”, posledično, put svoje sudbine krenuće i ta druga pravna pitanja vezana za rad i odluke Visokog saveta sudstva. Kako je Odlukom Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari odlučeno da Visoki savet sudstva u svom nepotpunom sastavu jeste zakonito uspostavljen organ, čemu se mi izričito i svom raspoloživom argumentacijom protivimo, ostaje da sva ta druga pitanja budu predmet daljeg ustavnosudskog razmatranja i odlučivanja.
Na kraju, a da se ovog puta ne ponavljamo, jer mnogo je sličnog, ako ne i istovetnog, već samim tim što se radi o spornim pravnim pitanjima izazvanim činjenjima i nečinjenjima u integralnom reformskom zahvatu u srpskom pravosuđu, upućujemo čitaoce ovog teksta na ranije objavljeno izdvojeno mišljenje pisca ovog teksta u predmetu IU-43/2009. („Službeni glasnik Republike Srbije”, broj 65 od 14. avgusta 2009. godine), i na argumentaciju izrečenu tom prilikom. Pa ipak, ne možemo da ne ponovimo pitanje koje smo sebi, svim delatnicima okupljenim u reformskom poduhvatu, sudijama Ustavnog suda čiji sam član i celoj javnosti, stručnoj i onoj zainteresovanoj za ova pitanja iz bilo kog razloga: Kako je moguće, na koji način može da se razume i čime se može pravdati činjenica da svi pravnički autoriteti koji se u javnosti o ovoj stvari oglašavaju, bilo ustavni pravnici, bilo pravnici drugih pravničkih disciplina, bilo „naši”, domaći, bilo inostrani, uz izuzetno veliki interes respektabilnih međunarodnih institucija, misle i govore o ovoj stvari kritički izjašnjavajući se na način koji ne pruža nijedan pravni argument u prilog poznatih činjenica vezanih za, u gore datom tekstu, otvorena pitanja? Ili, drukčijim putem, zašto oni koji razumeju i znaju te argumente koji bi pomogli otklanjanju ovih brojnih navoda osporavanja sastava, rada i odluka Visokog saveta sudstva ćute i lišavaju sve nas, lakog i jednostavnog puta raspleta. A rasplet mora dovesti u sklad verovatno, jer slutnje bez jasnih dokaza ne proizvode sudove bez priziva, postojeće četiri kategorije sudija u Republici Srbiji koje je proizvela reforma pravosuđa: opravdano i zasluženo, na korist i građanima i državi izabrane sudije, možda, jer nemamo potrebnih saznanja, neopravdano i nezasluženo izabrane sudije, možda, takođe, neopravdano i nezasluženo neizabrane sudije koje se svojim žalbama u želji da dokažu svoju u ovim izborima neuvaženu stručnost, osposobljenost i dostojnost obraćaju Ustavnom sudu, i, svakako, ali to treba u skladu sa načelima pravne države i dokazati, opravdano i zasluženo neizabrane sudije. U protivnom, ako do takvog raspleta ne dođe, nikada neće doći ni do uspeha preduzete reforme.
O vrednostima poznatim evropskom konstitucionalizmu, o našoj rešenosti da celokupnim svojim postupanjem preporučimo svoju zemlju Evropskoj uniji, o zahtevima koji stoje na putu evropskih integracija kojim pokušavamo da idemo kako bi na željeni cilj i stigli, ovom prilikom neću potrošiti nijednu reč.
Sudija,
prof. dr Olivera Vučić, s.r.