Preporučujemo za čitanje članak Branka Perica, sudije suda BiH, bivšeg predsednika Visokog sudskog i tužilackog saveta BiH o konceptu novog ZKP i iskustvima BiH koja od 2003. godine primenjuje ista rešenjaMožete pročitati tekst na sledećem sajtu:
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Kontroverze-tuzilacke-istrage.sr.html
 Бранко ПерићКонтроверзе тужилачке истрагеЧини се да су браниоци и оптужени у већини случајева надмудрили неискусне тужиоцеПрихватањем концепта тужилачке истраге у предметима организованог криминала и ратних злочина Србија се очигледно определила за ,,американизацију”кривичног поступка. Из прилично неуверљивих аргумента који су коришћени у јавном дијалогу, могло се закључити да би то требало да будефаза тестирања новог модела пре планиране примене у целом систему од 1.јануара 2013. године.Занимљиво је да у разматрању модела тужилачке истраге нико у региону није користиоискуства Босне и Херцеговине у којој се овај концепт примењује од 2003. године. Осмогодишња тужилачка и судска пракса из БиХ могла је бити солидна основа за свеобухватну анализу и изградњу модела који би остао у оквирима континенталне правне традиције и истовремено преузео најбоља решење из англосаксонског кривичног система. Истина, ни у БиХ нико није направио ни површну анализу искустава и резултата које је тужилачка истрага донела у систему кривичног правосуђа, али би дијалог са практичарима брзо открио све њене слабости и добре стране.Правосудни систем у БиХ се не може похвалити великим напретком после промене процесног модела кривичног правосуђа. Законска дефиниција да тужилац води истрагу створила је низ проблема у тужилачко-полицијској сарадњи. Недостатак интерних процедура и праксe успорио је истраге и искомпликовао сарадњу без које нема ефикасности.У целом реформисаном систему само је процесни институт споразумевања о кривициизмеђу тужиоца и оптуженог и одбране дао добре резултате и допринио да се релативно велики број кривичних случајева оконча брзо и без великих трошкова. Ризици које преговарање носи у себи нису безначајни, али нису толико опасни уколико би се примена овог института уводила постепено и прво примењивала на блажа кривична дела. Почети с преговарањем у најтежим кривичним случајевима, како се то планира у Србији, није добар приступ у фази ,,тестирања”модела и неће допринети изградњи најбољe праксe. Много површних приступа споразумевању у пракси Тужилаштва и Суда БиХ нанело је доста штете правди и правичном суђењу. Чини се да су браниоци и оптужени у већини случајева надмудрили неискусне тужиоце.Тужилачка истрага у сложеним предметима, посебно организованог криминала иратних злочина, додатно је оптеретила кривични поступак, непотребно га компликовала и проузроковала огромне трошкове. Тужиоци су се у недостатку практичних и теоријских знања ослонили на праксу Хашког трибунала, што је резултирало бескрајно дугим истрагама (понекад и неколико година). Дуге истраге су и суђења учиниле непотребно дугим и компликованим. У Суду БиХ су суђења у првостепеном поступку у неким предметима ратних злочина трајала више одтри године. У одељењуза ратне злочине судија годишње заврши само један кривични предмет. У тужилачком моделу истраге кривични поступци трају од петдо осамгодина. Могло би се рећи да је ово врлоскупа правда.Тужилачка истрага, дакле,не решава проблем спорости и неефикасности правосудног система.Заблуда је иочекивати да ће тужилац да изводи доказе који иду у корист одбране, како то Законик о кривичном поступку Србије предвиђа. То се у пракси никада не догађа.Такође, бесмислене су одредбе којима се даје право одбрани да током тужилачке истраге прикупља доказе и предлаже тужиоцу које доказе да изведе. Тужилац нема интерес да открива одбрани стратегију истраге, као што ни одбрана нема интерес да своје информације и доказе нуди тужиоцу.Такве одредбе су законодавцу послужиле за улепшавање фасаде како би се створио привид једнакости странака (оптужбе и одбране) у целом поступку.У пасивној позицији суд губи неопходну одговорност за истину, односно доказе и њихову вредност. Пасивна позиција на суђењу дискредитује суд јер банализује улогу судије. Судија чак није ни у позицији да управља поступком. Једноставно, тужилац и одбрана одлучују колико ће времена трајати суђење. Често ћесудија бити приморан да трпи саслушавање потпуно непотребних сведока и вештака само због тога што неће знати у ком правцу иде испитивање тужиоца. Пред Судом БиХ тужиоци изводе на десетине и стотине сведока у обичним предметима јер нису у стању да направе селекцију доказа. Понекад бројем сведока и трајањем поступка тужилац свом случају желифасцинирати јавност. Судница се тако претвара у позорницу на којој је више статиста него глумаца са главним улогама. Неукитужилац често од суђења направи лакрдију.С друге стране, власништво над истрагом концентрише огромну моћ у рукама тужиоца. За такву моћ не постоји еквивалентна одговорност. То представља велику опасност за остваривање правде и циљева правосуђа. (У БиХ је обавештајна служба открила непримерене контакте двојице тужилаца са осумњиченим за тешка кривична дела.)Можда за Србију није касно да до 1. јануара 2013. још једном преиспита модел тужилачке истраге, пажљиво пратећи примену у специјалном тужилаштву.Судија Суда БиХ,бивши председник Високог судског и тужилачког савета БиХБранко Перић
објављено: 24.02.2012.